KO HOĆE KOD PRIVATNIKA MORA DA PLATI: Nemaju pravo na dotirani boravak u privatnom domu za stare

Kako tvrde u Udruženju privatnih socijalnih ustanova, Okvirni sporazum sa Ministarstvom za rad nije potpisan, a jedan od razloga je najverovatnije postojanje slobodnih mesta u državnim domovima.

Prema rečima Radoslava Milovanovića, predsednika udruženja, protiv volje korisnika dešava se i da se oni prebacuju iz privatnih u državne ustanove pod pritiskom pojedinaca iz ministarstva.

- Sada kada stanarima ističe ugovor posle tri godine, on se ne produžava i ne daje im se opcija ostanka - objašnjava naš sagovornik.

- Na njihovu volju, koja je najvažnija i presudna, niko se ne obazire, a oni ne žele da idu, pa čak i štrajkuju glađu. Razlog za prebacivanje je što državni imaju slobodna mesta, a država više nema para, iako su one odavno su opredeljene u budžetu.

Postoji i problem oko procesa licenciranja i produžetka dozvola za rad domovima, koji se ne sprovodi uvek u skladu sa propisima i bližim uslovima o licenciranju.

- Od samog starta 2011. limitiran je rok za predaju zahteva isključivo privatnim domovima koji su tada bili registrovani po prvobitnom načinu osnivanja - kaže Radoslav Milovanović, predsednik Udruženja privatnih ustanova za stare.

- Rok za predaju zahteva i ispunjenje uslova za dobijanje licence za državne domove nije postojao ili se nije sprovodio, pa je veliki broj istih nelicenciran i dan danas. S druge strane za privatnike su postojali drugi aršini.

Zakonski rokovi od strane nadležnih inspektora se, tvrde privatnici, ni danas ne poštuju, a pojedini domovi čekaju i po dve godine da im se predmet uzme u rad.

Neusaglašeni su stavovi inspektora, pa se često oslanjaju na lične stavove i individualno tumačenje pravilnika.

- Dešavalo se i da se u ministarstvu zagubi poslata dokumentacija, pa da inspekcija nalaže donošenje nove. Inspektori često izbegavaju da na zahtev doma pošalju pisanu instrukciju i nalog za dopunu ili izmenu dokumentacije. Postavljaju se rokovi od 15 dana da im se svi traženi papiri dostave, a ne obaziru se na rokove koje su oni višestruko probili - objašnjava Milovanović.

Naš sagovornik ukazuje i na to da se ne prihvataju izveštaji privatnih preduzeća koja su licencirana od strane MUP-a, Sektora za vanredne situacije da mogu da pregledaju objekat i daju mišljenje da li su, recimo, ispunjeni uslovi iz oblasti protiv požarne zaštite.

- Veliki problem na tržištu danas prave domovi koji spuštaju cenu smeštaja bez ikakve ekonomske opravdanosti - tvrdi Milovanović.

- Kako je moguće da se nekome pruži adekvatna usluga socijalne zaštite u trajanju od mesec dana za cenu od 35.000 do 40.000 dinara? Logički zaključak je da se u takvim domovima ne obezbeđuje minimum koji je potreban za pružanje usluge, da nemaju dovoljan broj radnika čak ni prijavljenih, da imaju prekomeran broj korisnika u odnosu na kapacitet po licenci.

Statistika pokazuje da 97 domova nema prijavljen adekvatan broj radnika, a kod nekih su to samo jedan ili dva zaposlena. Izbegava se i prijavljivanje ostvarenih prometa, odnosno ostvareni pazari se ne uplaćuju, čime se izbegavaju obaveze poreza i doprinosa, kao i poreza na dobit, što povlači krivičnu odgovornost.

- Jedan od načina da se stane na put mešetarenju sa kvalitetom i cenama usluga jeste kategorizacija domova koja će transparentno uticati na sve pružaoce usluga - kaže naš sagovornik.

ZASTARELI USLOVI

Pravilnik o licenciranju i bliži uslovi su doneti bez uticaja prakse u uslovima kada je postojalo svega 30 do 40 privatnih domova, na današnjih oko 250. Vrlo brzo su konstatovane sve manjkavosti i stvorena realna potreba za izmene i dopune pravilnika koje ni posle 10 godina nisu usledile.