"UBIJ ME, NEĆU PISATI LATINICOM" Ovako se u Crnoj Gori 1916. branila aorta srpskog nacionalizma

Profesor Veselin Matović sa suprugom i 25 kolega iz Nikšića i kolegom Slobodanom Čurovićem iz Podgorice je stožer ćiriličnog pisma u Crnoj Gori. Oni su nastavljači i čuvari duševne kutije Bjelopavlićana. Oni si ti o koje se dugonoćne makaze tupe, baš kao što su se turske sablje tupile o kosti naših predaka, kako reče Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Namerno kažemo dugonoćne makaze, jer svi koji znaju profesora Matovića, znaju za njegovu analizu seče srpskog jezika, koju je izneo u svojoj knjizi „Noć dugih makaza“. Verovatno ni sam profesor Matović nije računao da će Milogorci baš toliko nastaviti sa „čirgilizacijom“ o kojoj piše. Makaziranjem srpskog jezika u Milogori i prevođenje srpskog u nepostojeći milogorski jezik, samo je nastavak izvaljivanja srpskog ugaonog kamena iz srca Lovćena.

Šta reći za kraj o učiteljima Bjelopavlićanima? Njihove duše su u kutiji koju drže čuvari pisma. Nadamo se da će se jednog dana kutijica bjelopavlićkih duša otvoriti i da će zahvatiti opijenu i otromboljenu zastavu srpstva, namokrenu anglo-saksonskom osiromašenoUranijumskom latinicom. Nadamo se da će njihove duše spržiti poluraspad i da će se ista zastava uskoro vioriti na Lovćenu i Rtnju.

Ubi me, ali neću pisati latinicom, ja sam Srbin i pišem ćirilicom!

Profesor srpskog jezika Veselin Matović čuva uspomenu na žrtvu 14 učitelja iz Bjelopavlića. Nisu pristali da u škole uvedu latinicu i da se izbace junačke pesme.

Ko zna da li bi iko pomenuo, a kamoli posvetio neko svoje delo uspomeni na žrtvu 14 uglednih učitelja iz Bjelopavlića, koji su pre 97 godina platili životima odbranu srpskog jezika i ćirilice da nije nikšićkog profesora srpskog jezika Veselina Matovića. Upravo je izašla Matovićeva knjiga “Ćirilica i latinogorica” između čijih korica se našao i ovaj događaj, kao i drugi iz novijeg vremena koji govore o „ćeranju“ srpskog jezika i pisma u Crnoj Gori.

A o tome nema pozvanijeg da piše, jer je profesor 2004. sa suprugom Radmilom i još 24 kolega iz Nikšića i jednog iz Herceg Novog, ostao bez posla, kada su stali u odbranu srpskog jezika i ćirilice.

Posebne mere sprovedene u školstvu

„Nakon uvođenja vojne uprave, okupator je, početkom 1916. godine posebne mere u Crnoj Gori sproveo u školstvu. Naređeno je da se u crnogorske škole, umesto ćirilice, uvede latinično pismo, kao i da se iz nastavnih programa izbace junačke i patriotske pesme i srpska istorija. Tome se odlučno, podnošenjem otkaza na službu, suprotstavila grupa učitelja iz Bjelopavlića, njih četrnaestoro, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud“, kaže profesor Matović.

Ostavke koje su potpisali u vojnoj komandi u Podgorici, 19. oktobra 1916. ovako su obrazložili:

“Ćirilica je srpska istorija-arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni. Da bismo ostali dosledni pozivu srpskog učitelja u Crnoj Gori, čast nam je izvestiti komandu da sa ovim podnosimo ostavku na svoju dosadašnju dužnost”.

Nakon dvoipomesečne istrage, izrečene su im presude, kao i trojici njihovih navodnih podstrekača, pravnicima: Nikoli Dragoviću, Marku Jovićeviću i Radovanu Boškoviću. Učesnici pobune bili su: Vuksan Radović, Savo Đurović i Velizar Đuranović, koji su posle izdržavanja kazne od tri meseca pušteni na slobodu, dok su jedanaestorica njih (osuđeni na četiri odnosno pet meseci zatvora): Ilija Mijušković, Tripko Brajović, Andrija Dragović, Savo Jovović, Tomo Dragović, Radovan Popović, Miladin Vujadinović, Novo Vučinić, Blažo Radonjić, Cvetko Stanišić i Jakša Brajović, internirani u mađarski logor „Boldogason“, a kasnije u „Nežider“, gde su ostali sve do kraja Prvog svetskog rata.

Najlepši primeri čojstva i junaštva

Nažalost, o ovom događaju, iako dostojnom da se uvrsti u najlepše primere “čojstva i junaštva”, nije sačuvano mnogo arhivskih dokumenata, i sve što se o njemu zna potiče uglavnom iz dnevnika dvojice njegovih učesnika: Jakše Brajovića i Toma Dragovića, koji se nalaze u vlasništvu njihovih potomaka. Pobuni su prethodila dva skupa bjelopavlićkih učitelja u Danilovgradu, na kojima je došlo do neslaganja oko načina otpora (istupanjem iz službe).

Stariji učitelji osim Ilije Mijuškovića nisu se saglasili s pružanjem bilo kakvog otpora, i prihvatili su lojalno obaveze koje su zahtevale nova programska pravila, motivišući to osnovnom obavezom učitelja u opismenjavanju mladih naraštaja. Nasuprot njima, četranaestoro mladih i tek svršenih učitelja, ne želeći da služe neprijatelju, iako usamljeni, čvrsto odlučuju da podnesu ostavke.

Činovnik u komandi bio je Srbin iz Vojvodine. Pokušao je da odvrati mlade učitelje od ostavke:

„Ja sam Srbin. Sin sam popa pravoslavnog. Ja vama i vašem narodu želim dobro. Bićete odmah strijeljani“ – rekao je činovnik.

Međutim, učitelji su ostali pri svome. Odustajanje od pobune podrazumevalo je sigurnu egzistenciju i, u uslovima okupacije, čak i prilično udoban život, odnosno sigurnu državnu službu i „specijalne legitimacije” koje su ih štitile od internacije i obaveznog rada.

„Ovi se hrabri ljudi odlučuju na nepristajanje, smatrajući da onaj ko hoće da ostane dosledan pozivu srpskog učitelja ni u kakvim okolnostima zavetne vrednosti svojih predaka – ćirilicu i nacionalnu istoriju – ne sme dovesti u pitanje“, naglašava naš sagovornik. To vidimo i iz svedočenja Sava Jovovića:

“Primio sam se vršiti dužnosti narodonog učitelja pod upravom ćesarskih i kraljevskih vlasti, verujući da će bivši program osnovnih škola ostati i dalje. Naredbom iz nastave izbacuje se ćirilica, srpska istorija i pevanje nacionalnih pesama. Ćirilicom su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, a ne predavati nacionalnu istoriju značilo bi odreći se prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.Čast mi je izvestiti komandu da sa ovim podnosim ostavku na svoju dosadašnju dužnost”.

Slično je i u zapisu Jakše Brajovića:

„Promenjeni su svi udžbenici, osim za veronauku i matematiku, a i oni su štampani latinicom. Kad sam dobio ovaj akt, napisao sam ostavku i pošao u Danilovgrad da je predam u mesnu komandu. Bio sam učitelj u Gostinju.

Spavali su na golom patosu bez ikakve posteljine, neprestano pod nadzorom i uz pretnju da će biti obešeni. Nakon izricanja presude (učinjeno noću) prebačeni su u cetinjski zatvor, a odatle deportovani u „Boldogason“. Učitelj Brajović je tri puta pokušavo da pobegne, ali je svakog puta bio uhvaćen.

MI NISMO ROBOVI

Tokom suđenja (predsednik suda bio je Čeh, zvao se Slavik), islednik Hrvat, pitao je Brajovića:

„Zašto nećete ovaj školski program, po njemu se radi i u hrvatskim školama“?

Brajović je odgovorio:

„Vi ste taj program prihvatili jer ste robovi. Mi nismo robovi, mi smo okupirana zemlja. Vi da ste slobodni, u vašim čitankama bile bi pesme o vašim velikanima – Štrosmajeru, Zrinjskom, Frankopanu, Gupcu i drugima, a ne o austrijskim nadvojvodama i vojvodama habzburškim“.

POBUNA U ULCINjU

U junu 1916. internirana je i grupa učitelja iz Ulcinja, koji su se usprotivili zahtevu tamošnjih muslimana i katolika da se za njihovu decu otvori posebna škola, što je bilo u suprotnosti sa crnogorskim zakonom. Po tom zakonu, koji je donesen u Narodnoj skupštini, a potvrđen od strane kralja Nikole 1907.godine, deca stalnih državljana Crne Gore nisu mogla pohoditi škole s tuđim nastavnim jezikom, dok ne svrše srpsku narodnu školu.

(Ćirilica)