ISTORIJSKI DODATAK - ZLATIBORE ŠAPNI TARI DA KRCUNA UBI STARI: Slobodan Penezić, čovek koji je stvorio OZNU i nije se plašio Broza

Čaršijom se prenosila epizoda iz "Plavog voza", sa njihovog zajedničkog puta u Rijeku, kada je Krcun u prisustvu Aleksandra Rankovića Leke, uz piće, rekao svom vrhovnom komandantu: - Stari, ne brini za sebe dok smo ti mi Srbi verni. A ako nas izgubiš, neće te tvoji Hrvati i Slovenci spasti.

A onda je počeo da nabraja sve smenjene srpske rukovodioce i generale. - Odbacuješ nas kao prljave čarape. Samo ne znam kad će doći red i na nas dvojicu?!

Tito je ljutito ustao i napustio salon "Plavog voza" i zalupio vratima.

Josip Broz nije prečuo, niti zaboravio ove reči, tim pre što ga je Jovanka već dugo upozoravala da će mu Srbi "pomutiti planove". Od Rankovića je zahtevao da protiv Penezića sprovede partijsku istragu, što je on i učinio. Smrt kod Šopića zaustavila je političku eliminaciju predsednika srpske vlade.

LEKA I KRCUN USKORO su došli na Titov dnevni red. Tako je Broz na zatvorenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ 28. oktobra 1964. iznenada otkrio da mu je Stana Tomašević skrenula pažnju da neki rukovodioci iz CK SK Srbije pričaju da on i Bakarić razbijaju jedinstvo srpskog rukovodstva. Ciljao je očigledno na Krcuna.

Šest dana nakon toga na sednici Izvršnog komiteta CK SK Srbije, Jovan Veselinov, tadašnji predsednik, obelodanio je šta je Tito rekao. Krcun je po svedočenju očevidaca održao jedan sjajan i krajnje otvoren govor, ukazavši na sve probleme i zakulisne igre na političkoj sceni Jugoslavije.

Zapisnik je vodio Mirko Popović, a Radmila Dražić prekucavala. Milan Basta je bio zadužen za konačnu verziju (Veselinov je naredio da se sednica ne snima).

U prvoj verziji koju je Basta doneo Milivoju Pešakoviću, šefu Veselinovljevog kabineta, bila je skraćena verzija Krcunovog govora, dok je u krajnjoj ceo govor izbačen. Pešaković je svedočio da je to mogao da učini Veselinov, ali u dogovoru sa Rankovićem i Petrom Stambolićem, ili, eventualno sa Kardeljem...

Nakon toga usledila je Partijska konferencija komunista Užica, na koju je Krcun po svaku cenu odlučio da ide. Dogovarao se da na taj put pođe i njegov ratni drug i dobar prijatelj, Svetolik Ćeća Stefanović, jedan od članova SIV-a. Očigledno da je Udba prisluškivala ovaj razgovor i dostavila Petru Stamboliću, predsedniku SIV-a, koji je naredio Stefanoviću da ne ide za Užice, navodno zbog neke sednice.

TAKO SU SE PREMA Užicu 6. novembra 1964. sa Krcunom uputili: Svetolik Lazarević, narodni heroj, Ljuba Mijatović i Olga Živković, savezni i republički poslanik. Vozio ih je Miodrag Lomić, Krcunov vozač i to novim američkim "odsmobilom". Kao da je nešto predosetio Lomić je pitao pretpostavljene "zašto baš taj auto", odgovorili su mu - "Samo ti vozi".

U blizini sela Šopić, kod Lazarevca, na pravom putu, Lomić je iznenada izgubio kontrolu nad autom, koje je sletelo sa druma i zarilo se u jasen koji je bio nasred poljane. Krcun je od siline udara smrvljen, između prednjeg sedišta i haube. Po sećanju preživele Olge Živković uspeo je samo da izusti, obraćajući se Lomiću: "Šta to uradi čoveče".

Davao je još znake života kada je policijska patrola stigla. Umro je u autu na putu za bolnicu u Lazarevcu. Sahranjen je 8. novembra 1964. zajedno sa Svetolikom Lazarevićem u aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Pored porodice, njegovih proletera i Leke Rankovića, došlo je još 50.000 ljudi.

Zvuke posmrtnog marša Josip Broz nije mogao da čuje jer je u tom trenutku, na Brdu kod Kranja, veselo čavrljao sa američkim glumcem Kirkom Daglasom. Kao da je zaboravio da ga je Krcun izveo iz Užica na Zlatibor 1941. spasavajući mu glavu od Nemaca koji su umarširali u grad.

NAROD U SRBIJI JE ODMAH posumnjao u zvaničnu verziju Krcunove smrti. Ubrzo je nastala narodna pesma krišom pevana: "Zlatibore šapni Tari, da Krcuna ubi Stari". Da je ubistvo u pitanju nisu imale dileme Krcunova majka, supruga i sestra... Tako je, po sećanju Krcunovog sina Srđe, tada dvanaestogodišnjaka, jednog dana zazvonio telefon na koji se javio. Rekli su da zovu iz Maršalata. Grozdana Zina Belić, Krcunova supruga je preuzela slušalicu... Nekoliko nedelja kasnije Grozdana je otišla na razgovor sa Titom...

"Nikada nam ništa nije pričala o tom susretu. Mnogo godina kasnije Dobrica Ćosić, prijatelj naše porodice, ispričao mi je prilikom boravka u Americi da mu se majka poverila i rekla da je pitala Tita: - Je li Krcun ubijen? - Jeste, ubijen je - odgovorio je Tito - a ako vas zanima ko ga je ubio, ubio ga je Ranković...

- Nemam razloga da Ćosiću ne verujem - tvrdio je Srđa Penezić, ističući da Grozdana više nije odlazila na partijske sastanke niti je imala kontakata sa Rankovićima.

Gordana Belić je pre rata bila ilegalka i sekretarica Aleksandra Rankovića i dobro je znala Davorjanku Paunović Zdenku, Titovu ratnu sekretaricu i veliku ljubav. Posle pogibije Krcunova porodica se Rankovićima nikada više nije javila.

Pešaković svedoči da mu je Rankovićev sin Slobodan, koji je inače dobio ime po Krcunu, pričao da je Leku prvi put video da plače kada su mu javili za Krcunovu smrt. S druge strane Vladimir Dedijer je tvrdio da Leka i Krcun godinu dana pre pogibije nisu razgovarali.

O ODNOSU SA KRCUNOM Leka Ranković je svedočio: "Od kada je izabran za predsednika Izvršnog veća Srbije, Krcun je istupao veoma grubo protiv slovenačkih kadrova, posebno Borisa Krajgera. To se u jugoslovenskom vrhu doživljavalo, kao srpski nacionalizam.

O tome su Tita obaveštavali iz vojne obaveštajne službe, i on je mislio da to Krcun čini uz moju podršku. Zbog toga su naši odnosi godinu dana pred njegovu pogibiju bili poremećeni..."

Slavko Ristić, načelnik saobraćajne policije, koji je potpisao Saopštenje komisije o udesu, avgusta 1990. promenio je prvobitni iskaz, tvrdeći da nije bilo saobraćajne nesreće te da je Izveštaj bio lažan i instruisan.

"Potpisao sam jer sam morao. Naređenje odozgo. Sve je unapred sročeno. Slupana kola je odvezla 12. uprava... " Komisija Vojnotehničkog instituta je utvrdila: "Oštećena je poluosovina zadnjih pogonskih točkova nastala posle nasilnog odvrtanja poluosovine, pre udesa..."

Treba imati u vidu da su leta 1964. na Brionima, Petar Stambolić, Milentije Popović, Dušan Petrović Šane i Bobi Radosavljević, osnovali Koordinacionu grupu, za političko rušenje Aleksandra Rankovića, naravno uz Brozov blagoslov. Rukovodilac je bio Milentije Popović. Očigledno da im je u toj nameri žestoko smetao Krcun, pa su odlučili da ga uklone a da sumnja padne na Rankovića. Da li je Krcun kao vešt i sposoban obaveštajac tu igru provalio? Mihailo Švabić , potpredsednik Krcunove vlade, mislio je da se Krcun ubio: "Bio je mnogo depresivan tih dana svestan šta mu sve podmeću kao i da je Tito formirao Komisiju za ispitivanje njegovih navodnih grehova. "Odsmobil", kojeg je Udba nabavila bio je bez ikakve dokumentacije. Uz to je Krcun žestoko kritikovao Petra Stambolića, Koču Popovića i Mijalka Todorovića, da ništa nisu uradili, ili ne rade za interese Srbije u Federaciji", tvrdio je Švabić.

Često je umeo da kaže : "Nismo se mi Srbi borili za čupavog Marksa, već za Srbiju!"