ISTORIJSKI DODATAK - MRAČNI LAVIRINTI PROŠLOSTI: Obračuni i likvidacije u Komunističkoj partiji Jugoslavije
IAKO je od završetka Drugog svetskog rata prošlo 77 godina, u našoj istoriografiji su još prisutni tragovi ideološkog tumačenja prošlosti koje je nametao partijski vrh bivše države i koje se skoro pola veka učilo u školama.
Arhiva
To se najviše odnosi na objašnjenje nekih ključnih događaja koji su doveli do krvavog građanskog i bratoubilačkog rata između partizana i četnika. Danas, sa distance od skoro osam decenija, kada su delimično otvoreni mnogi arhivi, i sa drugačijeg gledišta, iz ugla srpskog naroda i njegovih interesa, bez ideoloških okvira, mnogo objektivnije se objašnjavaju ratna stradanja i podele.
Nedostatak autentičnih dokumenata ostavlja nerazjašnjene mnoge dileme o i odnosima unutar partizanskog pokreta. Idealizovanje narodnooslobodilačke borbe zatamniće mnoge greške zbog kojih su ubijeni nedužni civili i nepotrebno stradalo na hiljde boraca.
Predstava o nepogrešivosti komunističke parije građena je kroz sliku njenog vođe i vrhovnog komandata partizana. Sve što je radio i govorio nije smelo da podleže proveri. Nije se tolerisalo ni obično pitanje da li to što on čini može biti bolje ili drugačije.
Oni koji su ga kritikovali ili pokušali na bilo koji način da mu se suprotstave počeli su da na mističan način nestaju još u toku samog rata.
ISTORIJA je previdela mnoge njegove pogrešne poteze. Milorad Ekmečić piše da se na mnogo primera pokazalo „da je uvek, kad je odluke donosio sam, bez uputstava iz Moskve, pravio greške koje je bilo neophodno naknadno ispravljati.
Nije on bio strateg partizanskog pokreta otpora, nego Staljin koji ga je vodio korak po korak...“
Aleksandar Ranković, Titov najbliži saradnik, ostavio je , verovatno, najautentičnije svedočanstvo o ratnim godinama:
„...Brzo je sagledavao situaciju, brzo donosio odluke, bio energičan u njihovom sprovođenju. A sujetan, samouveren, sve pripisije sebi. On je uvek “glavni”. Izrazit autokrata... Ono što je kompromitujuće - smrtne kazne, paljenja sela, sve što je gadno i rđavo, on ne potpisuje, već prepušta drugima. Uvek je imao svest o svojoj istorijskoj ulozi. Postupao je tako da bude pobednik, da je u pravu, da je pravedan i velikodušan...
Tito je u ratu imao i trenutke velike depresije i demoralisanosti. Zlatibor, Sutjeska, Drvar...Na Zlatiboru, posle izvlačenja iz Užica, Tito je, demoralisan, izjavio: “Podnosim ostavku na dužnost vrhovnog komandanta. Ako se slažete, ja ću biti samo sekretar partije.” Ja sam na to rekao: “Mislim da nije vreme za ostavke. Ako treba, onda ćemo svi da podnesemo ostavke. Ali smatram da ima vremena za ostavke. Sada treba da spasavamo svoje odrede i da nastavimo povlačenje.” Đilas me je u tome podržao.