KONJI MI ŽIVOT MENJAJU NABOLJE: Nikola Vučković godinama posvećen brizi o najplemenitijim životinjama

Čak i danas, kad više ne radi, Nikola svaki dan provodi pored konja, jer živi na Hipodromu u Požarevcu.

Iz zahvalnosti što je marljivo brinuo o ovim plemenitim životinjama, hranio ih i održavao im bokseve, na doživotno korišćenje ustupljen mu je mali stan, koji se nalazi odmah prekoputa štala i bokseva sa konjima.

- Život sam posvetio konjima, jer mi ga oni menjaju nabolje - priča nam Nikola, ili "čika Nidža", kako ga zovu svi na Hipodromu.

- Rodom sam iz sela Koturić kod Pakraca, u Hrvatskoj, a ovde sam izbegao tokom građanskog rata. Prvo sam radio u Ergeli "Ljubičevo", a potom sam došao ovde i dočekao penziju.

I u svom zavičaju, u zapadnoj Slavoniji, naš sagovornik je gajio konje, a prodavao je i ždrebad. Uz to, držao je i goveda i svinje, i obrađivao svoje njive. Tako je bilo sve do rata devedesetih godina.

- Pre dolaska u Požarevac, dopao sam zatvora u Slavonskoj Požegi, kad me je na putu presrela hrvatska vojska. Tražili su da vide šta mi je u rancu, a u njemu samo pola hleba, komad slanine, kafa i džezva. Srećom, bio sam zatvoren svega 14 dana, pa su me pustili - seća se Nikola.

Kaže da ga nisu maltretirali, a kada su ga pustili iz zatvora, jedan policijski starešina pitao ga je kuda će sada.

- Rekao sam da želim svojoj kući. A on će meni: "Jesi ti lud! Pa ubiće te neko, ili moji ili tvoji". Kasnije sam došao u Požarevac, dovezao me sin. Osim njega imam i dve ćerke i sedmoro unuka - kaže Nikola.

Njegova supruga Mara, sa kojom je bio u Požarevcu, preminula je, pa sad živi sam.

- Svašta sam u životu doživeo, čak sam jednom i umro. To je bilo kad sam se vraćao iz zavičaja, iz Koturića gde sam išao da obiđem kuću... Pozlilo mi je... Prevezli su me u Beograd gde sam ležao u bolnici dve nedelje. Ne sećam se ničeg, a lekari su mi govorili da sam umro, pa su me oživeli. Posle su mi objašnjavali da se to zove klinička smrt - kaže Nikola.

On danas živi od penzije koja iznosi 16.500 dinara. Na sreću, ne plaća kiriju, jer je stambeno zbrinut do kraja života.

Osim slabijeg vida, Nikolu zdravlje još dobro služi. Kreće se pomalo usporeno, uz pomoć štapa, dok obilazimo štale na Hipodromu i dok pozira sa čistokrvnim arapskim ždrepcem, po imenu Kukajlan Zaid. Usput pozdravlja i ostale konje, a pozdravljaju i oni njega, iako smo ih zatekli usred hranjenja.

- Tu kliničku smrt sam, eto, savladao, a onu drugu, prirodnu, nadam se da ću da odložim bar dok ne prebacim stotu - kaže nam uz osmeh.

NEMAM TAMO ŠTA DA TRAŽIM

PORODIČNA kuća u rodnom selu Koturić kod Pakraca zapaljena mi je u ratu, a na njenom mestu podignuta je nova, uz međunarodnu pomoć. Bio sam samo da je obiđem, ali nikad nisam poželeo da se vratim. Nemam tamo šta da tražim, jer je selo opustelo, ostalo svega deset kuća - kaže Nikola.

UGRIZ ZA STOMAK

UVEK sam se lepo slagao s konjima. Bilo je tu, međutim, i nekih neprijatnih trenutaka. Jednom me je, tamo u mom selu, ugrizla za stomak kobila Šargo, koja je bila mnogo plašljiva. Ipak, nije bilo strašno, nisam išao u bolnicu. A jednom mi je konj stao na nogu, pa me povredio, zato mi je sad ona malo iskrivljena - kaže Nikola.