ISTORIJSKI DODATAK - JUGOSLOVENSKI KOMUNISTI U RALJAMA KOMINTERNE: Zla kob i magična uloga svemogućeg štaba svetske revolucije

Još od 1928. Gorkić je najjači čovek u senci u KPJ, da bi 1932. postao generalni sekretar KPJ. Baš te godine sprovedena je najveća čistka jugoslovenskih komunističkih kadrova. Inače Gorkić, zvani Somer, nije dugo živeo u Jugoslaviji. Njegov otac je bio Čeh iz Prikarpatske Rusije da bi se doselio u Sarajevo radeći kao činovnik.

Milan tu završava trgovačku školu da bi posle 1922. otišao u Moskvu u aparat Kominterne, gde se pokazao kao odličan kadar. Gorkić je najtešnje sarađivao sa Dragišom Vasićem i Mladenom Žujovićem, beogradskim advokatima, koji su radili za ruske obaveštajne službe...

Tih godina se odnosi u KPJ toliko narušavaju da dovode u pitanje i njen opstanak u Kominterni. Milan Gorkić je u početku podržavao Broza, i to od njegovog dolaska u Beč 1934. godine. Broz 1936. postaje organizacioni sekretar i Gorkićeva desna ruka. Između njih dvojice nije bilo nikakvih razmimoilaženja sve do 1937, kada su se počeli naglo udaljavati i otvoreno razmimoilaziti.

Milan Gorkić ili Josip Čizinski je član KPJ od 1919. Član Oblasnog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu postaje 1923. godine.

Već sledeće 1924. se ilegalno obreo u Sovjetskom Savezu i za vreme jedanaestogodišnjeg boravka u Moskvi našao se na čelu privremenog rukovodstva KPJ i organizacionog sekretara Izvršnog komiteta Omladinske komunističke internacionale. Govorio je nekoliko stranih jezika.

BROZ U MEĐUVREMENU 1937. stiže u Pariz gde se nalazilo rukovodstvo KPJ, ponašajući se kao novi lider, lažno se predstavljajući da ima zaštitu Kominterne. Sredinom jula 1937. Kominterna je opozvala Milana Gorkića sa funkcije generalnog sekretara KPJ, a agenti NKVD ga odmah hapse kao trockistu, špijuna i izdajnika. Kominterna raspušta CK KPJ. Dolazi do velikih čistki u vrhu Partije kojima kumuje Broz, prebacivši sve grehove na "Gorkićevu nesposobnost".

Tako je Gorkića, naivnost i poverenje u Broza, kojega dugo nije shvatao ozbiljno, koštala glave. Shvatio je tek kada je "vrag odneo šalu", odnosno kada je hitno pozvan u Moskvu, uhapšen, a potom ubijen 1. novembra 1937.

Hapšenje Gorkića i čistke strogo su se skrivale, čak i od funkcionera CK KPJ u Parizu, gde je funkcionisao paralelni centar KPJ kojeg je vodio Antun Srebrenjak, opunomoćnik Kominterne i provereni obaveštajac NKVD. Uz njega su bili - Labud Kusovac, Ivo Marić, Srđan Prica, Vlajko Begović, Rodoljub Čolaković, Stevo Krajačić, Prežihov Voranc...

Svi su radili za NKVD i svi su Broza optuživali da ih je on ugurao u tu igru. Istovremeno su ga teretili da je za svakoga od njih pisao karakteristike zajedno sa Gorkićem, tvrdeći: "Broz radi za Kontraobaveštajnu službu NKVD, glavni je smutljivac u Partiji i cinkaroš van Moskve..."

Ali i pored toga Kominterna uskraćuje Brozovu kandidaturu za Gorkićevog naslednika i sukob se u KPJ sve više rasplamsava.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Titova plata u Parizu je bila 15.000 franaka

JOSIP BROZ, metalski radnik iz Kumrovca, 1913. je regrutovan i otpremljen na odsluženje vojnog roka u carskom puku u Beču, u Arsenalu; dobrovoljac u zagrebačkom 25. domobranskom puku, a zatim upućen na školovanje za dočasnika; gimnastičar, sokolaš, odličan skijaš; kao najboljeg mačevalaca u svom puku šalju ga u maju 1914. u Budimpeštu na takmičenje mačevalaca Austrougarske vojske, gde osvaja srebrnu medalju i sa 19 godina postaje najmlađi vodnik u puku.

Po izbijanju Velikog rata 1914. Titova jedinica 25. domobranskog puka generala Kulmera, koju blagosilja zagrebački nadbiskup dr Ante Bauer, kreće na front protivu Srba. Inače, te 1914. oko 350.000 Hrvata je mobilisano. Prvo vatreno krštenje 25. Titove pukovnije odigralo se 15. avgusta 1914. kod Krupnja. Interesantno je da su se tu sukobili, sa srpske strane mladi potporučnik Dragoljub Mihailović u jedinici Prekodrinskog puka, a sa austrougarske strane mladi vodnik Josip Broz.

Još prilikom austrougarske mobilizacije zavladao je haos i pometnja, ali i dilema: da li se okrenuti Južnom, ili, Istočnom frontu. Broz pokušava da se izvuče, glumeći gluvonemost. Odmah ga hapse strpavši ga u zatvor u Petrovaradinu. Velika austougarska vojska se koncentriše u Sremu, čekajući odluku na koju će stranu okrenuti. Zato je tek januara 1915. upućena na Karpate, po ciči zimi, u pravu katastrofu. Maršal Svetozar Borojević, komandant te vojske, brzo je smenjen zbog suprotstavljanja takvoj naredbi.

U PROLEĆE ISTE godine Titov puk se sa Galicije premešta za Bukovinu. Broz u jednoj bici krajem marta 1916. zarobljava četiri ruska vojnika i na predlog Rudolfa Maršenera, komandanta bataljona, dobija Srebrnu medalju za hrabrost. Njegova se armija ubrzo raspala. Sloveni su se masovno predavali Rusima i dezertirali. Međutim, Titov bataljon je kompletno zarobljen, pošto ga je opkolila čerkeška konjica. Tom prilikom Broza jedan kozak iz dnjeprovske grupe ruskih armija probada kopljem kroz levu lopaticu. Tito zatim u bolnici u Svijažsku, blizu Kazanja, provodi na lečenju trinaest meseci. Po oporavku deportuju ga na Ural, u gradić Kungar, blizu Perma, na ruti puta transibirske železnice, Kazan-Novosibirsk. Tamo postaje šef logora. Odatle odlazi u Omsk, gde se ženi četrnaestogodišnjom Pelagijom Belousovom, kćerkom ruskog mlinara. Zatim se prevejani Zagorac sa Pelagijom i novorođenim sinom Žarkom 1920. vraća u Zagreb, zaposlivši se kao mehaničar.

ČIM JE KRALj Aleksandar uveo Obznanu, Tito se sklanja u ilegalu u Bjelovar, odakle se seli u Kraljevicu, pa u Smederevsku Palanku, iz koje se vraća u Zagreb, gde dolazi na čelu sindikata metalaca. Međutim, vlast ga hapsi i smešta u Ogulinski zatvor, gde provodi mesec i po zatvora.

Dve godine kasnije, 1928. sa trideset šest godina, Tito postaje sekretar Mjesnog komiteta KP Zagreba. Vlast ga ponovo hapsi zbog pronađenih bombi u zgradi gde je boravio i u čuvenom "Bombaškom procesu", osuđuju ga na pet godina robije u Lepoglava. Tamo upoznaje, veliki broj istaknutih komunista. Pušten je 1933. i otpremljen u Kumrovec. Tada i menja identitet.

Ubrzo je kooptiran u CK KPJ i u Politbiro, koji se tada nalazio u Beču. Zatim odlazi za Moskvu pod obrazloženjem da vidi Pelagiju i Žarka. U Moskvi obavlja sitne činovničke poslove, referenta u Balkanskom sekretarijatu. Prisustvuje Sedmom kongresu Kominterne, gde upoznaje Kardelja. Iz Moskve se vraća 1938. gde se na proputovanju za Jugoslaviju zadržava pola godine u Carigradu na obuci u regionalnoj špijunskoj centrali sovjetske tajne službe, gde dobija novi špijunski nadimak TULA TORKJEVA (umesto dotadašnjeg VALTERA) moskovske SPEKTRE.

Iz Carigrada stiže u Zagreb i rastura leve intelektualce. Raspušta CK KP Hrvatske i to zbog podrške Vlatku Mačeku na izborima 1938. godine. U Parizu Broz prima platu Generalnog sekretara KPJ od 15. 000 franaka. U Zagrebu upoznaje Hertu Has, mariborsku Nemicu sa kojom 1941. dobija drugog sina Mišu...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Zasluženo poverenje tajnih službi

JOŠ U MARTU 1935. Broz u Moskvi uspostavlja tešnje veze i učestale kontakte sa šefovima moćne sovjetske tajne službe, kojima piše izveštaje i karakteristike, iz svog okruženja. Šefovi NKVD u njegov dosije tada upisuju: "Zaslužuje naše poverenje..."

Nakon Gorkićeve likvidacije rukovodstvo KPJ se jednoglasno izjasnilo da se za novog generalnog sekretara KPJ izabere Petko Miletić. Brozu su pri tom iz Kominterne onemogućavali dolazak u Moskvu, pa je tako 1938. mesecima uzaludno čekao vizu, da bi tek na intervenciju Josipa Kopiniča napokon tamo i stigao.

Tita su žestoko optuživali visoki komunistički rukovodioci iz Pariza Obrad Kusovac i Ivan Marić, između ostalog, da je na čelo SKOJ doveo Ivu Lolu Ribara, čiji je otac Ivan bio jedan od prvih predsednika Skupštine Kraljevine Jugoslavije, uz to mason i monarhista; da je Nemica Herta Has, kao kurirka CK KPJ, na proputovanju između Zagreba i Pariza silazila u Minhenu i posećivala specijalnu policiju i Gestapo i tako odavala važna dokumenta; da podržava Borisa Kidriča, koji je policijski agent i provokator, uz to sin trulog kapitaliste...

NA OSNOVU TIH optužbi i Kominterna je predložila Petka Miletića za generalnog sekretara Partije; s druge strane grupa oko Srebrenjaka bila je za Stjepana, sina Đure Đakovića. Ozbiljan kandidat bio je i Sreten Žujović, koji je bio ruski obaveštajac.

Ivan Antonov Srebrenjak je vodio sovjetsku obaveštajnu službu u Zagrebu i za njega su radili sinovi Đure Đakovića, Stipe i Joca. Jocu Đakovića hapse ustaše i on u zatvoru provaljuje Srebrenjaka, pa i njega hapse zajedno sa Andrijom Hebrangom. Tito je 1940. u Zagrebu upozorio Josipa Kopiniča: "Čuvaj se te barabe (Srebrenjaka)".

Broz oktobra 1939. napokon od Kominterne dobija mandat za sastav novog rukovodstva KPJ, da bi tek na Petoj konferenciji KPJ 1940. bio izabran za Generalnog sekretara KPJ.

Zla kob i magična moć Kominterne su pratile jugoslovenske komunističke prvake kao sudbina u čiju su zlokobnu mrežu upadali mnogi iskusni i provereni komunisti. Pogotovu što je Kominterna bila svemogući štab svetske revolucije.

Treba znati da je uoči Oktobarske revolucije širom Rusije živelo oko 200. 000 Jugoslovena. Više od 30.000 bilo je u Crvenoj radničko-seljačkoj armiji. Na ratištima su imali dvadeset odreda. Zastupljeni su bili u komandnom lancu Revolucije. Kao najznačajnije priznanje toga doba, više od stotinu njih je odlikovano Ordenom crvene zastave...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Da li je Petko Miletić streljan?!

PETKO MILETIĆ je rođen u selu Močila u Gornjim Rovcima u Crnoj Gori. Dobivši stipendiju crnogorske vlade 1912. odlazi u Pečuj da uči stolarski zanat, gde postaje član KP Francuske. Član KPJ je od 1918. Od 1920. član je Mesnog komiteta KPJ u Danilovgradu.

Posle propasti Mađarske revolucije, u kojoj je aktivno učestvovao, Miletić se vratio u rodnu Crnu Goru, gde se odmah priključuje revolucionarnom pokretu dr Vukašina Markovića, Lenjinovog druga i prijatelja, koji teži stvaranju "Sovjetske Republike Crne Gore". U Sovjetskom Savezu 1926-1927. godine, studira na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada. Kominterna ga šalje 1927. u Kinu i Mongoliju, gde upoznaje Mao Cedunga i Kim il Sunga. Od 1930 do 1932. je sekretar PK KPJ za Srbiju.

Organizacioni sekretar KPJ postaje posle smene Milana Gorkića 1937. "Proleter", partijski list KPJ je o njemu tada pisao: "Petko Miletić je najveći živi borac KPJ..."

Uhapšen je 1932. kao ljuti revolucionar i odmah izveden na Sud za zaštitu države u Beogradu. Iako je strašno mučen, držao se hrabro i dostojanstveno, što je imalo snažan odjek među partijskim članstvom.

Osuđen je na sedam godina robije. Po dolasku kaznionu u Sremskoj Mitrovici, komunistički rukovodioci, kojih je ovaj zatvor bio prepun, donose odluku avgusta 1933. da Petka Miletića preporuče za sekretara Komiteta kaznionice KPJ. I od tad počinju ljute frakcijske borbe i otvoreni sukob sa pristalicama Moše Pijade.

U PARIZU SE IVO Marić oštro suprotstavio izveštaju Iva Lole Ribara, da "Petko Miletić u kazamatu Sremske Mitrovice radi razbijački i frakcionaški". Tito ovo Mariću nikada nije oprostio. Naprotiv, za vreme rata Marić je izopšten iz Partije, vrativši se posle robije da radi kao vodoinstalater u porodičnoj firmi.

Zatim Marića agenti Udbe hapse kao špijuna Gestapoa, osudivši ga na deset godina robije. Za vreme Inforbiroa ga izlažu najstrašnijim mučenjima na Svetom Grguru. Uostalom kao i većinu Kominterninih kadrova.

Posle izlaska sa robije Petko Miletić odlazi na Kosmet, gde mu se porodica iz Rovaca u međuvremenu preselila, odakle je na poziv Kominterne, uz pomoć glumice Margarite Sofijanić, koja mu je preko skopske policije obezbedila dokumenta, u Moskvu stigao 25. septembra 1939, gde Tita otvoreno optužuje za trockizam.

"Ja odlazim u Moskvu, da se branim od običnog ološa i bagre"... govorio je Petko svom prijatelju Labudu Kusovcu.

A za Petka Miletića, Josip Broz je pisao: "Petko je crnogorski komunista, jedan prilično vješt sektaš koji je uspio da na robiji raznim mudrolijama pridobije veći dio robijaša na svoju stranu i to mahom sve mlade ljude, članove KPJ..."

U zvaničnom Titovom obrazloženju Miletićevog isključenja iz KPJ, marta 1939. piše: "Zbog pokušaja frakcija u Partiji, zbog nediscipline i nepokoravanja odlukama Partije, unošenja smutnje u partijske redove i neiskrenosti pred CK i izdajničkog držanja pred klasnim neprijateljem, zbog čega je doveo u bludnju ne samo KPJ nego i čitavu radničku klasu, isključen je iz redova KPJ Petko Miletić..." ("Proleter", maj 1939).

ŠTO SE PETKA Miletića tiče, i danas traje velika misterija: kakva je bila njegova sudbina, da li je streljan i šta se sa njime stvarno dogodilo? General Svetislav-Ćeća Stefanović, sovjetski obaveštajac, zamenik Aleksandra Rankovića, šefa jugoslovenske Udbe i savezni sekretar unutrašnjih poslova Jugoslavije, pred smrt je ostavio zapis: "Petko Miletić je preživeo sibirsku golgotu i umro je 1971. u Sovjetskom Savezu..."(Arhiv Udbe)

Neka saznanja idu čak dotle da je Miletić, po Staljinovom nalogu, trebalo da preuzme KPJ 1948. godine. Da to nije nemoguće, potvrđuje i spisak nestalih i likvidiranih jugoslovenskih komunista, koji su Sovjeti poslali Jugoslaviji posle 1956. godine, u kojem nema Petka Miletića. S druge strane, Božidar Maslarić, još jedan provereni sovjetski obaveštajac i jugoslovenski revolucionar, tvrdio je: "U vezi Petka sve je moguće, ali sam gotovo siguran da je i Miletić likvidiran..."

Kako bi Miletiću slomio vrat uz pomoć Moše Pijade, Milovana Đilasa, Ive Lole Ribara, Rodoljuba Čolakovića i Bore Prodanovića, Petkovog advokata, Broz će iskonstruisati najmonstruznije optužbe protiv najuglednijeg i najdoslednijeg rukovodioca KPJ. Presudna i velika istorijska bitka koja će odrediti sudbinu nove socijalističke Jugoslavije odigrala se praktično u jesen i zimu 1939/1940. godine u Moskvi.