SUSRET SA ISTORIJOM - 95 GODINA OD SMRTI NIKOLE PAŠIĆA: Jedno govorio, drugo mislio a treće radio:

Vodi se žučna rasprava o novom Zakonu o pečatnji (štampi). Za govornicom izlazi poslanik duge crne brade i sasvim tamne kose. Nemoguće je da mu se odrede godine. Na sebi je imao suknenu bluzu, sasvim neobičnog kroja, ni seoskog ni gradskog, ukrašenu velikim sedefastim dugmetom na sredini. Nosio je teške, grube čizme sa sarama do kolena. Bez ikakvog uvoda počeo je svoj govor: "Naš život, naše unutarnje slobode pošle su u poslednje vreme u nazad, i to od onog vremena, kad smo poželeli i pošli da damo slobode našoj braći. Mi smo pošli da oslobodimo našu braću i u putu izgubili smo našu slobodu."

Najednom u skupštinskoj dvorani nastao je tajac. Gotovo da niko u skupštinskoj dvorani nije znao ko je ovaj "bradonja", koji govori o povezanosti lične, unutrašnje i spoljne, društvene, državne slobode. Bio je to Nikola Pašić, a ovaj izlazak za govornicom prva njegova skupštinska beseda.

Na skupštinskim izborima, prvim posle srpsko-turskih ratova i u slobodnoj i nezazavisnoj Srbiji, održanim 29. oktobra 1978. godine na listi onih koji su dobili poverenje naroda iz Zaječarskog sreza našlo se ime mladog inženjera Nikole Pašića.

Bilo je ostvrenje prve etape njegovog cilja koji je zadao sebi početkom te osme decenije 19. veka u Cirihu, kada je otkrio, da, sem tehnike, formula i integrale matematike, postoji i još jedan svet - svet politike, onaj koji je upravo odgovarao njegovoj prirodi, celom njegovom biću.

I u narednih gotovo pola veka, sve do smrti, u decembru 1926. redovno se pojavljivao za govornicom Narodne skupštine, o skoro svim sazivima. Izuzetak je vreme provedeno u emigraciji, tamo posle Timočke bune 1883, kada je spasavao glavu od kralja Milana Obrenovića, jer je bio osuđen na smrt. Po vremenom koje je proveo u skupštinskim klupama uvrstio se u red najstarijih poslanika svih vremena, računajući tu obe Srbije i obe Jugoslavije. Upravo zbog ovih činjenica Pašiću je pripala čast da otvori da otvori i prvu sednicu Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

ROĐEN je na Svetog Nikolu 1845. godine u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Otac je bio sitan trgovac, a deda pekar. Već godinama kod nas se, i u stručnoj i u publicističkoj leteratuti, uporno podmeće podatak, od oni koji hoće da ogade sve što je srpsko, da je Pašić cincarskog porekla. Baja, kako je narod od milja zvao Pašića, za života je govorio i dokumentima potvrđivao, da je njegov deda rođen na razmeđi sela Rogačeva i Vratnice u okolini Tetova. Ni onda, a ni danas u tim selima nije bilo Cincara. Čak ni danas, u Makedoniji, takvoj kakva jeste, u Rogačevu i Vratnici nema

U poluvekovnom bavljenju politike prošao je nekoliko faza. U mladosti, kada su mu taj " svet" u punoj meri, otkrili ruski studenti, okupljeni oko Prve internacionale i revolucionara - Bakunjina, Nečajeva i Babefa, Pašić je bio socijalista opsednut borbom za jednakost među ljudima. U zrelijim godinama postaje zagovornik parlamentarne demokratije sa konzervativnijih pozicija... I smrt će ga zateći u okršaju sa vladarom zbog poštovanja elementarnih pravila parlamentarizma.

Bilo kako bilo, ali se niko na političkoj sceni, u istoriji Srbije, nije održao tako dugo kao taj Pašić. Malo se koji naš političar bavio svojim zanatom u tako komplikovanim vremenima, uz tako mnogo političkih neprijatelja. Bacio je u zasenak sve državnike Srbije (i Jugoslavije) po broju vlada koje je obrazovao - dvadeset i pet ukupno! Prvu vladu formirao je 24. februara 1891. godine, u Kraljevini Srbiji, a poslednju - 18. jula 1925, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Koliko li je veštine, lukavosti i mudrosti trebalo imati i opstati svih tih silnih godina, naročito ako imamo na umu onu staru izreku "politika je kurva".

Kao političar i državnik, i neprikosnoveni vođ najpopularnije i najjače stranke koja je u Kraljevini Srbiji ikad ponikla, i to od njenog zvaničnog osnivanja 1881, Pašić je postao u srpskom narodu legenda - još za života, a za Evropu, u jednom času, "simbol čitavog pokreta u korist oslobođenja naroda na jugoistoku".

OBJAŠNjAVAJUĆI Bajinu veliku popularnost u narodu Vladimir Dvorniković, čuveni etnopsiholog, piše: "U Pašiću su se našli bezmalo svi oni elementi i duševni kvaliteti koje je naš narod razvijao u svojoj vekovnoj borbi i odbrani. Te iste crte mogu da se nazovu, sa etičkog gledišta, vrlinama ili manama, pozitivnim ili negativnim osobinama, ali glavno ostaje na njima to da su dovodile do uspeha i da su postizavale svoj cilj. U tom pozitivno-negativnom spletu, sačinjenom samo za jedan cilj, za uspeh u borbi, krije se, možda, tajna Pašićeve duboke ukorenjenosti u narodu i njegovog pedesetogodišnjeg vođstva u Radikalnoj partiji".

Zato su valjda njegove pristalice govorile "Zna Baja šta radi"! A oni koji nikako nisu uspevali da ga isteraju na čistinu gunđali su "Baja jedno kaže, drugo misli, a treće uradi!" Đorđe Lazarević Pašićev saborac iz emigrantskog života, zajedno su pripremali bunu u Srbiji 1885. za svog partijskog vođu je rekao: "Što se tiče Pašića kao čoveka, njegovih ličnih osobina i njegovog karaktera, ja mogu da kažem da je on i za nas, njegove najstarije prijatelje i intimne saradnike, bio i ostao tajna..."

Tu njegovu nepredvidljivost je možda najbolje definisao austrijski otpravnika poslova Levantal u svom izveštaju šefovima u Beču: "Pašić uvek dve stvari čini u isto vreme, tako da se ne može nikada sigurno znati šta on u stvari hoće."

Držeći se pravila da je u politici glavno stići do cilja, Pašić nijednu opciju nije smatrao definitivnom. Pogrešni potezi, kojih je normalno bilo, nisu ga nikad dovodili u očajanje. Greške je lako je praštao, kako sebi tako i drugima. "U politici", rekao je ne jednom, "može svako da pogreši, i najpametniji i najjači i najbolji. Jer politika je najteži posao".

Nije bio talentovan pisac, još manje teoretičar. Nije imao ni besedničkog dara: govorio je negramatički, nesistematično, bez zanosa. Njegovi saradnici su se bavili oblikovanjem programa Radikalne stranke. Ali je zato bio veliki politički strateg i taktičar, poznavalac istorije i diplomatije, socioloških i psiholoških osobina svoga naroda.

KAKO se Pašić odnosio prema svojim političkim protivnicima najbolje ilustruje događaj sa Jovanom Skerlićem, velikim srpskim književnim kritičarem. Skerlić je, sredinm prve decenije prošlog veka, kao član Samostalne stranke bio narodni poslanik i jedan od najtvrđih Pašićevih protivnika. Istovremeno je tih godina (1906-1910) bio glavni urednik "Dnevnog lista". Za sve to vreme gotovo da nije bilo dana da radikalska vlada, na čelu sa Bajom, nije bila na tapetu. Ali, avaj... Skerlić je počeo da piše studiju o Svetozaru Markoviću. Saznao je da Pašić poseduje dragocena Svetozareva pisama. Pošto mu je ta prepiska bilo neophodna, preko jednog posrednika obratio se Pašiću. "Neka dođe", glasio je odgovor, "daću mu ja sva pisma". Čovek koji je postavio temelj moderne srpske književnosti našao se u dilemi: da ode da se pokloni političkom protivniku ili da ostane bez pisma. I odlučio je da ode.

- O, o, o - rekao je Pašić posle pozdrava. "Vi ste Skerlić! A ja jednako slušam Skerlić, Skerlić, ali nikako nisam imao prilike da vas vidim. Baš mi je milo! Znao sam vam ja oca; poznavali smo se. A gde ste Vi sad? Pa šta radite? Koga imate još od familije? Baš mi je milo! A ja se zaneo u poslove pa ništa i ne znam..." Dok se Skerlić, ne očekujući da će tako ljubazno biti dočekan, vrpoljio sedeći uz Pašića na kanabetu, Baja je produžio:

"Pa, čujem, sad pišete knjigu o Svetozaru Markoviću. Ako, to je lepo. Ja sam ga poznavao.

Imam i neka njegova pisma..." Pružajući Skerliću čitav svežanj pisama, Pašić je rekao:

"Evo, to su Svetozareva pisma. Uzmite ih. Meni ne trebaju, vama će biti potrebnija..."

Uzrečica Nikole Pašića: "Može da bidne, ne mora da znači", i dan-danas može se čuti po kafanama celog sveta gde je kročila srpska noga. U tumačenju ovih sedam Bajinih reči stiglo se dotle da su one zapravo svojevrsna interpretacija Ajnštajnove teorija o relativitetu, primenjena na stvari obične i svakodnevne.

U narodu živeo mit o njemu

O PAŠIĆU se još za vreme njegovog života počela da stvara slika kao o mešavini lukavca i sejača nemira, mutivode i gramzivca, da je političar koji unosi razdor među ljude i narode... Nastojalo se da se mit o njemu u narodu uništi a on sam diskvalifikuje i kao državnik i kao političar - pisalo se da je bio bez pravih talenata, da je jedva umeo da piše i govori, da je bio, "izraziti predstavnik konzervativne srpske buržoazije", ultranacionalista, kome je jugoslovenska i balkanska politika trebalo samo da posluži za obezbeđenje prevlasti Srbije i srpstva na Balkanu. Cilj ovih tvrdnji je bio da se preko Pašića kompromituje celokupna jugoslovensku politiku Srbije, od 1914, da joj se udari pečat izvorište svega nedemokratskog i podjarmljivačkog.