MARAMBO VRATIO SVE ŠTO SU NACISTI ODNELI U BEČ: "Novosti" u legatu zaboravljenog diplomate, pisca i naučnika Vojislava Jovanovića

- Kada su ušli u Beograd, po okupaciji 1941. godine, Nemci, tačnije Austrijanci u nemačkim trupama, imali su zadatak da se dočepaju dokumentacije iz srpskih arhiva vezane za izbijanje Velikog rata - kaže Zoran Bajin, iz Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković", kom Maramboov legat pripada. - Ideja je bila da se objave u više knjiga, kojima bi se dokazalo da je Srbija, a ne Austrougarska, kriva za Prvi svetski rat. Verovatno bi ih selektovali i objavili samo ono što im odgovara. Zna se da je postojao plan objavljivanja i arhivska građa je otputovala u Beč.

Prva knjiga sa 38 dokumenata prevedenih na nemački publikovana je u aprilu 1945, u relativno malom tiražu, i danas je vrlo teško naći te primerke. Iz zemlje je ukupno odneto oko 40 železničkih vagona dokumenata, a nemački poraz zaustavio je ovu "misiju".

Posle rata, novoformirana jugoslovenska država zaključila je da je Vojislav Jovanović Marambo sa saradnicima jedini mogao da utvrdi šta nedostaje i da to vrati u zemlju. I zaista, dokumentaciju je ne samo vratio, već i klasifikovao. Deo se danas nalazi u Arhivu Srbije, a deo u Arhivu Jugoslavije, i oba fonda nose njegovo ime.

Iz Beča je doneo i kopiju knjige sa onih 38 objavljenih papira, koja se čuva u njegovom legatu. O ovome je prvo pisao za zbornik Matice srpske, a pre neku godinu objavljena je posthumno i knjiga "Potraga za ukradenom istorijom".

Poslednji član nekada brojne porodice Jovanović - Maramboova sestra Slavka, umrla je 1979. Bilo je sedam braće i sestara, svi visokoobrazovani, ali niko nije ostavio potomstvo, pa se loza ugasila. Po Vojislavljevoj želji, kuća sa bibliotekom od 6.292 knjige i publikacije, rukopisnom zaostavštinom, 1.300 fotografija i 22 fotografske ploče, poklonjeni su kao legat Univerzitetskoj biblioteci. Godine 1988. to je postalo Odeljenje za narodnu književnost.

U legatu se nalazi i nameštaj u duborezu, uljani portret Vojislavljevog brata Milana, koji je "potpisao" Uroš Predić, i koji je trenutno na restauraciji, kao i Maramboove lične stvari. Među najstarijim sačuvanim knjigama tu su Fortisovo "Putovanje po Dalmaciji" iz 1778, Bogišićeve "Narodne pesme iz starijih najviše primorskih zapisa" iz 1878, "Zorica" Sime Milutinovića Sarajlije iz 1827, "Pesme Kraljevića Marka" iz 1836, kao i Pesme Branka Radičevića iz 1847.

Tu je i bogata kolekcija pesmarica iz balkanskih ratova, kao i Prvog i Drugog svetskog rata, koje je sakupljao, a neke od tih izdanja nemaju ni Narodna biblioteka Srbije, ni Biblioteka Matice srpske. U legatu se nalazi i prvi prevod narodnih pesama o Kosovskom boju na engleski jezik - Džon Bauring "Narodne srpske pesme", izdate u Londonu, 1927. Sačuvana rukopisna građa ima 10.000 jedinica iz naučnih oblasti kojima se bavio.

Ovo neprocenjivo blago stoji u masivnim vitrinama i šifonjerima, u ledenoj kući, koja se godinama ne greje, jer Univerzitetska biblioteka nema para. Ranije su korisnici mogli da se služe kućnom čitaonicom i proučavaju Maramboovu zaostavštinu bar kad je toplo, ali je zdanje od februara 2021. zatvoreno, od kad je bibliotekar otišao u penziju.

Pošto je preuzeta, nekadašnja varoška "lepotica" restaurisana je samo jednom, početkom osamdesetih, kaže Zoran Bajin. Kasnije su je po potrebi krečile filmadžije, kada bi je iznajmljivale za snimanja. Tu su, recimo, snimane scene "Ranjenog orla", Santa Maria della Salute, "Apisa", "Zaboravljenih umova Srbije"... Međutim, od početka korone nema ni filmadžija, ni krečenja, pa "molovani" delovi zida u više prostorija otpadaju. Hladne sobe deluju tužno.

Godinama su i zaposleni iz Biblioteke nosili cveće na Maramboov grob, na godišnjicu njegove smrti (umro 20. jula 1968), ali je korona i ovo prekinula.

Osim po diplomatskim aktivnostima, Vojislav Jovanović poznat je i po prevodima. Još početkom prošlog veka preveo je, kao vrlo mlad, Volterovog "Kandida", Ibzenove drame, Montepena i objavio ih u izdavačkoj kući braće Savić. Studirao je književne nauke u Švajcarskoj, Francuskoj i Engleskoj. Za doktorsku disertaciju o Merimeu, koju je odbranio u svojoj 26. godini, kada je pisao o uticaju naših narodnih pesama na evropski romantizam, dobio je nagradu Francuske akademije nauka.

Bio je profesor uporedne književnosti na Beogradskom univerzitetu, vojni cenzor za vreme balkanskih ratova i šef Pres-biroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu za vreme Velikog rata. Na toj funkciji napisao je predgovor čuvenom izveštaju dr Arčibalda Rajsa o zločinima austrougarske vojske u Srbiji. Bio je i urednik "Srpskog književnog glasnika", diplomata u više država, glavni arhivar i načelnik Istorijskog odeljenja Arhiva Ministranstva inostranih poslova. Radio je na sređivanju ogromne arhivske građe, prispele iz Beča u restituciji, a opljačkane iz Srbije u Prvom svetskom ratu. Otuda je tako dobro i poznavao ovaj materijal, pa je mogao da pomogne u njegovom vraćanju i nakon 1945. Posle Drugog rata rukovodio je Odsekom narodnih umotvorina u Institutu za proučavanje književnosti SANU.

NAŠI SINOVI

POSLEDNjI put Jovanovićeva drama, "Naši sinovi", izvedena je na daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 1966. Nadimak mu je ostao iz perioda kada je bio mlad saradnik "Malog žurnala" braće Savić i potpisivao tekstove pseudonimom Marambo.

BIBLIOTEKU SKUPLjAO 60 GODINA

MARAMBO je ličnu biblioteku stvarao punih 60 godina. Knjige je kupovao u beogradskim antikvarnicama i knjižarama širom bivše Jugoslavije, a do mnogih bibliofilskih izdanja došao je razmenom sa prijateljima, među kojima je bio i Jaša Prodanović. Veliki broj knjiga sadrži njegove beleške na marginama. Mnoge imaju i posvetu, npr. Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Rastka Petrovića, Miroslava Krleže...