HANDKEOVA SUPRUGA ZA "NOVOSTI": "Razumem šta je evropska politika uradila rasturanjem Jugoslavije"

Tako, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", govori francuska glumica Sofi Semen, koja je, svojevremeno, na insistiranje svog muža prvi put pred kamere stala u takvom društvu kao što su Žan Moro i Bruno Ganc.

Pariski kafe "Galeb", odmah pored elitne Robne kuće "Bon Marše" u kojoj se, finom robom, trguje još od 1838. godine. Hladan, zimski Pariz. U "Galebu", tišina. Korona diktira neka svoja pravila. Pokazujemo sanitarnu propusnicu. Svet je u čudnom stanju. Tu i tamo, na prepodnevnoj kafi, tek poneki odsutni, maskirani gost. Odlučujem da zadržim krinku.

- Moja prva rola u filmu "Odsutnost" bila je izuzetno iskustvo - ističe naša sagovornica. - Ima tome već tri decenije. Glumila sam kao amater. Ipak, gluma je bila negde u meni. Otkrila sam to u susretu s kamerom, pred kojom nikada pre toga nisam stajala. Glumila sam tada, ne znajući da li ću da nastavim.

* Šta je bilo presudno?

- Susretanje sa samom sobom i sa rečima drugog, pisca. Bilo je to kao autorizacija, nova mogućnost da se izrazim, da se ispoljim, da se oslobodim same sebe. Studirala sam sedam godina za pravnicu i mislila sam da ću da nastavim u tom pravcu. Ipak, bilo je nešto jače od toga. Dugo sam razmišljala, da li ću da postanem advokat, ili da se upišem u školu glume. Na kraju sam uradila ovo drugo. U mojim najranijim dečjim snovima, gluma je bila negde duboko u meni, ali je, zatim, nestala. Nikada na nju nisam mislila, sve dok nisam srela Petera. Rasla sam u drugačijem okruženju, u malom gradu u Loreni. Nisam išla u bioskop, roditelji me nisu vodili u pozorište. Ali, čitala sam mnogo. Već sam imala sposobnost da se, na osnovu toga, transformišem.

* Kakvo je bilo iskustvo glumiti uz Žan Moro i Bruna Ganca?

- Fantastično! Bruno je bio sjajan. Veoma strpljiv i prijatan. Sa Žan sam se viđala na snimanju, ali smo imale zajedničku samo krajnju scenu. Bila je veoma pažljiva i ohrabrujuća. Zastrašujuće je bilo igrati uz Žan Moro i Bruna Ganca, ali njihovo prisustvo me je stimulisalo. Bruno je bio moj anđeo čuvar!

* Kako je vaš suprug uspeo da vas ubedi da glumite?

- Iskreno, nije me ubeđivao. Nije ni bilo potrebno da me ubeđuje. Peter je smatrao da odgovram liku mlade žene i da za to ne treba da se spremam. Istina je da je na filmu moguće biti amater, kao neko ko voli film, bez poznavanja tehnike. Ali, ne i u pozorištu. Časove glume sam uzela tek posle prvog filma! Gluma je sada moj život. Treba biti pomalo bezbrižan, pa početi iz početka u tim godinama. Imala sam mnogo sreće da glumim i u drugim velikim projektima, ne samo u Peterovim filmovima. Dosta sam nastupala u pozorištu u Parizu, Berlinu, Beču, Salcburgu. Glumiću, na primer, uskoro francusku galeristkinju u jednom austrijskom filmu. U Francuskoj me, ipak, gledaju kroz Peterova ostvarenja. A posle sramotne zabrane njegovog dela u Komedi Fransez, francuska pozorišta su ga malo imala na repertoaru. Ni sada se, posle Nobelove nagrade, nije promenilo mnogo toga.

* Peter ima lakoću da iz sebe iznese svoja kompleksna razmišljanja?

- Peterove misli nisu složene, već duboke! Ali on je i filozof. Možda ta reč nije najbolja... Mislim da je ne bi voleo: on je sa ljudskim bićima u "velikom i ogromnom sadašnjem trenutku". Prevođenje njegovih knjiga sa nemačkog je problem i ponekad čini njegov jezik složenim, jer su njegove rečenice, često, veoma dugačke. Ali to je konkretan jezik, to je jezik priče kroz pogled mesta i bića u potrazi za slikama.

* Koliko je teško staviti u kadar to što dolazi iz dubina iz kojih piše?

- Peterovo pisanje je, upravo, kadrirano. To je pisanje-slika, jer su u njemu ujedinjeni pogled, osećaj i misao. Peter za svoje filmove uvek poznaje pejzaže iz priče. To je ono što je živeo, što ima u sebi i što želi da pruži drugima. Reč je isključivo o mestima koja je već posetio i poznaje ih. Čuva ih u sebi. Tako može da stvori tačnu sliku koju želi da pokaže. To je potpuni proces. On je, što je dosta retko, sam obišao i prepešačio te predele, fizički, i iznutra.

* I sami ste prepešačili neke predele s njim. Bili ste u Velikoj Hoči, u dolini Morave, u Beogradu. Kakva iskustva nosite s ovih mesta?

- Imam lepe uspomene. Pamtim zvuk ptica kukavica, baš kako ih je Peter opisao u knjizi "Kukavice iz Velike Hoče". Velika Hoča je bila kao utočište. Meštani, izuzetno gostoljubivi i dragi. Svih uzrasta. Od najmlađih do najstarijih. Puno smo hodali i obilazili okolinu. U isto vreme je tužno, ljudi su u neprijateljskom okruženju, silom prilika, iako to nisu želeli. Nadam se da ćemo uskoro ponovo da ih posetimo.

* Angažman na strani Srba vašeg supruga je mnogo koštao, jer na zapadu nisu voleli to što radi...

- On je pisac koji je rođen na jugoslovenskoj granici, pred Karavankama. Poreklom je iz slovenačke manjine u Austriji. Branio je Jugoslaviju. Zemlju, a ne državu. To se vidi i oseća u njegovim knjigama. Od prve, "Stršljeni", kao i u nekim drugima, poput "Ponavljanja", prisutna je Jugoslavija. Iz njih se vidi njegova ljubav prema ovoj zemlji. Jugoslavija je za njega bila Južna evropska unija budućnosti. Bio je protiv secesija. I tako je stigao do Srbije, jer se Jugoslavija smanjila do nje.

* Kako ste proživeli to vreme?

- U početku ništa nisam znala o tome. Sada je drugačije, jer sam čitala istoriju te zemlje i to šta je Peter napisao. Posle toga sam mogla da razumem šta je evropska politika uradila rasturanjem Jugoslavije.

* Kako izgleda živeti s nobelovcem?

- Nobelova nagrada je stigla nedavno, a ja s njim živim više od trideset godina. Bio je to praznik. Ali, život se nastavlja.

* Ljudi hodaju s maskama na licima i sklanjaju se jedni od drugih. Je li moderni čovek danas odsutan iz svog života?

- Nije li moderan čovek već bio pomalo odsutan iz svog života? Ipak, živimo. Evo me, sedim preko puta vas. Razgovaramo. U kafeu smo. Nastavljamo da radimo, na drugi način. Adaptiramo se. Imam sreće da mogu da radim drugačije. Neki ljudi to, nažalost, ne mogu.

* Čovek je, ipak, društveno biće?

- Potrebni su nam drugi. Maskirani, ili ne. Možda ćemo, jednom kada budemo skinuli maske, biti više prisutni i pažljiviji prema onima oko sebe.

SVE JE PUKLO 13. MARTA 2020.

* KAKO ste profesionalno proveli taj život koji se nastavlja u vreme pandemije?

- Igrala sam komad "Nevini, ja i stranac na ivici magistralnog puta" Petera Handkea i Alena Fransona u pariskom pozorištu "La Kolin", kada je sve naprasno prekinuto u petak 13. marta 2020. Trebalo je da ga igramo celog meseca, a na binu smo izašli samo pet puta. Sve je bilo otkazano, pomereno, pa ponovo otkazano. Trebalo je da gostujemo i u Strazburu. Do aprila smo, ipak, mislili da ćemo igrati, a onda smo shvatili šta se događa. Svet se zaustavio. Posle letnjeg odmora ipak sam nastupila na festivalu u Salcburgu. To je bio jedini održan festival u tom trenutku! Tužno, ali sam ipak mogla da igram.