RENESANSA SE RODILA U SOPOĆANIMA: Freska Uspenja Presvete Bogorodice proglašena za najlepšu na svetu (FOTO)

To je potvrđeno još pre tačno šest decenija, 1961, kada je sopoćanski živopis Uspenja Presvete Bogorodice predstavljen na Svetskoj izložbi u Parizu i proglašen na najlepšu fresku srednjeg veka na svetu!

- Sopoćansko slikarstvo je proizvod najboljih slikara koji su u to doba radili u pravoslavnom svetu - govorio je istoričar umetnosti, akademik Vojislav J. Đurić, zahvaljujući kome je predivna freska predstavljena u Parizu. - Slikarstvo srpskih kraljevskih zadužbina i katedrala u 13. veku popunjava, u celini istorije vizantijskog slikarstva, onu prazninu koja je nastala latinskim osvajanjem Carigrada i razaranjem Vizantije.

U Sopoćane, decenijama, posetioci stižu sa svih kontinenata da vide freske iz 13. veka naslikane tako da dočaravaju dubinu prostora i plastične, trodimenzionalne, likove što je postupak koji će se u Evropi pojaviti tek nekoliko vekova kasnije, u italijanskoj renesansi. Sopoćanski majstor bio je i prethodnik "vizantijske renesanse Paleologa", koja je posle njega počela da vraća antička iskustva u romejsku umetnost.

- Sopoćani su jedinstveni, kako god ih posmatrali - kaže arheolog docent dr Dejan Radičević. - Sigurno je da su oni početna tačka srpskog monumentalnog stila, ali sve ostalo je pomalo misterija. Ne znamo ko je bio majstor freskopisac hrama, koji je kao grobnu crkvu počeo da zida kralj Uroš.

Najveća tajna Sopoćana je, ipak, slikarstvo koje je u pravoslavni kanon ugradilo antičko majstorstvo.

- Veliki sopoćanski slikar bio je izvanredno obdaren za monumentalnu kompoziciju, gotovo svaka scena je masovna, prebogata figurama, čime se bitno razlikuje od onih u prethodnom slikarstvu - uočio je dr Đurić. - Njegovo najmonumentalnije ostvarenje je scena Uspenja Bogorodičinog. Ogromnih je razmera, a svaka strana premašuje šest metara. Veliki sopoćanski umetnik težio je da smesti figure i kompozicije u prostor, što je dosledno i sproveo: postupkom poznatim pod nazivom "obrnuta perspektiva" dočarava se svojevrsna treća dimenzija. Posmatrači i vernici kada god se nađu u hramu postaju učesnici svetih događaja, jer su obuhvaćeni prostornošću. Za srednjovekovnog čoveka morao je ovaj efekat imati posebnu draž. Došavši na molitvu, on bi se odmah našao u "višnjem Jerusalimu" u kome borave sveci i pravednici.

Sopoćansko slikarstvo je od monumentalne prozračne zgrade hrama stvorilo simbol raja na zemlji, ukazuje prof. dr Mileta Prodanović, slikar i pisac:

- Duh prožimanja dva sveta, toliko vidljiv na Uspenju Bogorodičinom, prenosi se na celo slikarstvo sopoćanskog naosa. Narativne kompozicije i naročito ritmični poredak moćnih pojedinačnih figura na pilastrima proroka, svetih ratnika, praotaca, episkopa i đakona, stvaraju utisak da su se svi naslikani okupili ovde, na jednom mestu, da prisustvuju, misteriji pretvaranja vina u krv, da stvore "nebo na zemlji" i na trenutak omoguće nama, prolazima i nevrednima, da osetimo svu snagu obećanja sadržanog u Isusovoj misiji.

Sopoćani, zadužbina kralja Uroša Prvog Velikog, zvanog i Hrapavi, prikazuju drugačiju sliku srednjovekovne Srbije od stereotipa zemlje ratova, spartanski skromnih i surovih ratnika.

- Kralj Uroš Prvi, kao osnivač manastira i poručilac umetničkih dela, morao je svojim zahtevima i izborom umetnika vrlo mnogo uticati na njihov izgled - naglašavao je akademik Đurić. - Kao čovek svog vremena, vešt i okrutan ratnik, spretan diplomata i organizator, obrazovan i pokrovitelj umetnosti, zadojen tradicijom, ali i širokogrud prema novinama, on je kao utemeljivač svoje velike zadužbine sigurno želeo da ona bude iznad svih koje su pre nje bile podignute. I u tome je uspeo.

OSOBENI VESNICI PREPORODA

SOPOĆANI su u toj meri osobeni po duhu i stilu, a tipični samo za 13. vek, da je u njima, kao i u svim delima velikih tvoraca, jedino moguće naslutiti ono što će docnije doći, u ovom slučaju ono što će, prerađeno, kasnije predstavljati obeležja slikarstva epohe Paleologa - govorio je Vojislav J. Đurić. - Freske u Crkvi svetih apostola u Pećkoj patrijaršiji, oko 1260, i Sopoćanima, oko 1265, predstavljaju vrhunce monumentalnog i plastičnog stila 13. veka.