SUSRET SA ISTORIJOM: Sto godina od veridbe kraljevskog para Aleksandra i Marije Karađorđević

Ivan  Miladinović  U kraljevinama, u to vreme, u izboru buduće kraljice više se vodilo računa o interesu zemlje i prestižu dinastije od ljubavnih želja vladara. Prestoničke novine pominjale su mnogobrojne evropske princeze. Gotovo svaki Aleksandrov odlazak iz zemlje povezivan je sa eventualnom ženidbom.

Ovakvo interesovanje proizlazilo je i iz činjenice da Srbi nisu baš imali sreće sa kraljicama. Kralj Milan Obrenović se razveo od Natalije, a njegov naslednik je izabrao u narodu neomiljenu Dragu Mašin. Novi kralj Petar Karađorđević je na presto stupio kao udovac. Karađorđevići nisu imali neke rodbinske veze sa evropskim dinastijama.

Neke dalje rodbinske veze, ženidbom kneza Arsena bogatom kneginjom Demidov, kao i udajom ćerke kralja Petra Jelene za velikog kneza Ivana Konstantinoviča, uspostavljene su sa ruskom dinastijom Romanov. KRALj Aleksandar, okoreli vojnik ogrubeo u ratovima, kao da nije pomišljao na ženidbu.

Pojedini hroničari tog vremena su tvrdili da je bio nespretan, da nije umeo sa ženama, da nije znao kako da se ponaša u njihovom prisustvu. Istorijski tragovi, međutim, govore da je u to vreme bio strastveno zaljubljen u lekarku iz Bretanje Šarlot Kotijar, sa kojom je imao i vanbračnu ćerku Jelenu. Čak joj je poklonio svoj orden Karađorđeve zvezde. Mnogo godina docnije, povodom ovog gesta, reći će svom svom ađutantu: "Zamislite, kakav sam magarac bio".

U svakom slučaju, ukoliko on nije umeo sa ženama, umele su žene sa njim. Valjda zato, inicijativa za povezivanje rumunskog i srpskog dvora je potekla iz Bukurešta. U decembru 1918. rumunski kralj Ferdinand donosi odluku da odlikuje regenta Aleksandra.

U pozadini ove, na prvi pogled iznenađujuće odluke bila su dva razloga. Želja rumunskog kralja da udomi jednu od svojih kćerki i da omekša razgraničenje Banata, koji su zaposele srpske trupe. Neposredno po odlikovanju Aleksandra, srpski poslanik Boško Čolak Antić pozvan je na jedan dvorski prijem u Bukureštu. Ferdinand mu je odmah prišao i bez okolišenja rekao da bi njegova najveća želja bila da se srpski prestolonaslednik oženi jednom od njegovih kćeri i da bi bio najsrećniji kada bi mu on bio zet.

Tome se pridružila i kraljica Marija koja je Čolak Antiću postavila direktna pitanja o srpskom prestolonasledniku:

"Mislite li ga ženiti? Da nije protivan ženidbi? Da li je inteligentan i je li popularan, omiljen." Ona je insistirala da Čolak Antić odmah otputuje u Beograd i da prenese ovu ponudu. Ali, u prestonici nove kraljevine, ni vlada ni kralj nisu pridavali ovoj informaciji preveliki značaj. Rumunski dvor je bio uporan. Poslali su vladi u Beogradu fotografiju svoje starije kćerke Jelisavete, koja je tada važila za jednu od najlepših princeza. Iz Beograda je, gle čuda, stigla poruka da se pošalje fotografija mlađe kćerke Marije. Ovo je u Bukureštu primljeno sa velikim zadovoljstvom.

Izražena je i želja da i oni dobiju fotografiju princa Aleksandra.

NA SAMOM prijemu Rumuni su otvorili svoje karte. Pozadina ovog pritiska iz Bukurešta bila je ne samo želja rumunskog kralja da udomi jednu od svojih kćerki već prvenstveno namera da omekša stav svog južnog suseda oko Banata, koji su zaposele srpske trupe, a na koji je Rumunija imala ozbiljne pretenzije.

Srpskom poslaniku prišao je i načelnik rumunskog Generalštaba general Prosen, koji je izrazio želju da se pitanje Banata povoljno reši, pošto i Srbi i Rumuni imaju zajedničke interese. Rumunska kraljica se 19. aprila 1919. obrela u Zemunu i bukvalno iznudila susret sa regentom Aleksandrom. Bila je veoma zadovoljna dočekom, ali ne i rezervisanošću sagovornika, jer joj nije uručio traženu fotografiju da bi je pokazala svojoj kćerki.

Tek 6. maja toj želji je udovoljeno, kada su poslate fotografije prestolonaslednika. Na rumunskom dvoru su bili oduševljeni i pozvali su Aleksandra da poseti Bukurešt. Sva rumunska štampa već je otvoreno pisala o budućoj veridbi rumunske princeze sa jugoslovenskim prestolonaslednikom. Ali, na Balkanu ništa nije ni tako jednostavno, pa čak i kad je u pitanju zbližavanje dveju dinastija. Tih dana saveznici donose odluku da najveći komad Banata pripadne Kraljevini SHS. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo u Rumuniji.

Posle intervencije savezničkih trupa i pada boljševičkog režima u Mađarskoj, rumunska vojska je ušla u Budimpeštu.

Toliko je bila ohrabrena tim vojnim uspehom da je pretila Srbiji kako će svojom vojskom zauzeti Banat: "Bajoneti će odrediti granicu, kad se ne može mirom" govorio je general Prosen. Održani su i mitinzi protiv Srbije u Bukureštu i nekim drugim gradovima. Poslanik iz Bukurešta javlja da o najavljenoj veridbi nema ni govora: "Izgleda da će se to pitanje za neko vreme odložiti." Na dvoru su izbegavali svaki razgovor o započetim kontaktima za uspostavljanje rođačkih dinastičkih veza. Sve je izgledalo da od tog posla neće biti ništa. Mnogo vode će proteći Dunavom dok se strasti nisu smirile.

U MEĐUVREMENU, starija rumunska princeza Jelisaveta već je bila udata za grčkog kralja Đorđa, a mlađu Mariju uporno je prosio bugarski kralj Boris. U januaru 1921. u Bukurešt je doputovao predsednik bugarske vlade Stambolijski da izmoli ruku mlađe princeze. Vratio se neobavljena posla, a razlog je bila Marijina averzija prema Bugarima. A dvor u Bukureštu je ponovo počeo da se okreće ka Beogradu... U maju 1921. Aleksandar poduže boravi u Parizu. Leči se od posledica nastalih upalom slepog creva. Upornost kraljice Marije da udomi svoju ćerku imenjakinju urodiće plodom.

Ona uspeva da se u Parizu sretne sa Aleksandrom i on prihvata njenu ponudu da poseti Bukurešt, ali uz jedan uslov, da zbog žalosti za ocem Petrom Oslobodiocem izbegne svečani doček. Toliko očekivan dolazak kralja Aleksandra u rumunsku prestonicu bio je 8. januara 1922. godine, kada se prepustio svojim domaćinima, koji su mu priredili srdačan doček. Tih nekoliko dana naš kralj je iskoristio za upoznavanje sa princezom Marijom, koju su inače zvali Minjon.

Ona i Aleksandar vodili su duge intimne razgovore. Po povratku sa jedne šetnje Minjon je sva radosna utrčala i rekla majci: - Mama, mi smo se dogovorili! Ova privatna kraljeva poseta završena je pomalo i neočekivano, njegovom prosidbom: veridba je ozvaničena 9. januara 1922. izjavom "da iz osećanja ljubavi izražava želju da uzme za suprugu princezu Mariju, a ona je odgovorila s radošću na taj izraz njegove ljubavi".

Svečani čin veridbe odložen je do isteka šestomesečne žalosti za kraljem Petrom. PO POVRATKU kralja Aleksandra u Beograd, iako se pokušavalo da se izbegne slavlje, kralj je izgovorio ove reči: "Moja će verenica biti srećna kad sazna sa kolikim je simpatijama očekuje Beograd i njena nova Otadžbina. Uveren sam da ću dobiti ne samo dobru suprugu u životu, nego i kraljicu, koja će sa narodom deliti dobro i zlo."

Dan šestomesečne žalosti za kraljem Petrom isticao je 16. februara. Već sutradan kralj Aleksandar krenuo je za Bukurešt na zakazanu svečanost veridbe. Ovog puta poseta je bila zvanična i s njim su putovali i predsednik vlade Pašić i ministar inostranih dela Ninčić. Uveče, 20. februara 1922, obavljen je religijski obred veridbe: po srpskom običaju, sa svećama u ruci stajali su ispred rumunskog mitropolita, kralj Aleksandar i princeza Marija.

Sutradan je održan defile trupa: ispred 9. rumunskog puka, koji je otada nosio njegovo ime, jahao je na konju kralj Aleksandar. Dinastički interesi obeju kraljevskih kuća obezbeđeni su posebnim bračnim ugovorom koji su, po ovlašćenju kralja Aleksandra i kralja Ferdinanda, sačinili i potpisali njihovi ministri dvora.

Po ovom ugovoru kralj Rumunije daje svojoj kćerki miraz u iznosu od pet miliona leja, koji su osigurani u 250 akcija Nacionalne banke, 500 akcija jedne fabrike tekstila, 6.000 akcija fabrike papira. Osim toga, Nacionalna banka Rumunije kao izraz odanosti prema dinastiji daje princezi Mariji hartije od vrednosti od milion leja. Miraz je stavljen na raspolaganje kralju Aleksandru i princezi Mariji i, u slučaju zahteva, biće prebačen u Beograd ili u neku drugu banku.
 

BONUS VIDEO:

Koju tajnu krije manastir Arača?