"RATKO MLADIĆ JE VELIKI ČOVEK!" Glavna medicinska sestra VMA u penziji o generalovoj poseti ranjenicima

Kada sam nedavno pročitala tekst „Triptih iz Njegoševe”, u kojem je autor, misleći na Ratka Mladića, napisao „generalu je mesto tamo gde se nalazi”, mnogo sam se uznemirila. Jer ja znam kakav je general Mladić, provela sam sa njim ceo dan na VMA u doba najprljavijeg rata koji je izbio na Balkanu, odnosno na području Jugoslavije.

Taj prljavi rat nametnule su svetske sile, počev od SAD i nekih zemalja Evrope. Kada sam čula za suđenje i presudu Ratku Mladiću, u meni se rodila ideja da se prijavim da svedočim u Hagu i da kažem šta sam čula u razgovoru s generalom Mladićem prilikom njegove posete ranjenicima u Vojnomedicinskoj akademiji. Njegova želja je bila da obiđe svakog ranjenika, a oni su na lečenje dopremani hitnim službama VMA sa mnogostrukim povredama. Dok sam radila na Vojnomedicinskoj akademiji, do februara 1999. godine, na VMA su primljena i otpuštena 9.873 ranjenika. Dovoženi su s područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Jesu li se ti ranjenici sami povređivali ili im je te povrede naneo neko drugi?

Tog dana kad je posetio ranjenike general Ratko Mladić je sa svakim od njih popričao kao otac sa sinom. Svakom ranjenom borcu uputio je mnogo lepih reči podrške, uz želje da se izleče i da dugo i srećno žive. General Mladić i ja popričali smo posle obilaska ranjenika. Razgovarali smo o teškoj situaciji koja se dogodila na teritoriji Jugoslavije, u njenim bivšim republikama. Do juče smo živeli jedni do drugih u sreći, ljubavi i blagostanju – Srbin, Hrvat, Musliman – bez obzira na to kojoj su veri pripadali. General Mladić je tamo gde je živeo i bio pretpostavljeni došao u situaciju da se u jednoj zemlji stvaraju tri vojske i da se bore jedna protiv druge. Ono što mi je rekao nikad neću zaboraviti: „Nikada nismo prvi napadali, bili smo mirni i tihi. Kad su se čuli pucnji s druge strane, mi smo se morali braniti.” Zbog takve taktike, generala Mladića smatram velikim čovekom.

Među velike ljude koje je iznedrio rat na Balkanu svrstavam i kapetana broda NATO jedinica Marinosa Ricudisa, Grka koji je 1999. godine, po uplovljavanju broda u Jadransko more, ispravno razmišljajući, doneo odluku – bez ijedne rakete ispaljene na područje tada Srbije i Crne Gore naredio je vraćanje u Grčku. Bio je jači od političkog rukovodstva i armije.

Dodala bih još jedan primer. Reč je o čoveku čije sam ime i prezime, nažalost, zaboravila. Bio je u JNA, na svoj zahtev je demobilisan i krenuo je prema Foči, a pratio ga je drug, Srbin. Na mostu preko Drine priključio se muslimanima. Kad je dobio naređenje da se za nekoliko dana kreće u napad na selo u kojem žive Srbi, odbio je da posluša naredbu i predložio da se stanovnici obaveste da će selo biti napadnuto kako bi se na vreme sklonili i spasli se. Taj čovek, do juče oficir JNA, iako se priključio vojsci Muslimana, odbio je da napada nevine ljude.

Kako veoma poštujem generala Mladića, kad je bio u vojnom zatvoru želela sam da ga posetim. Tada, poslednjeg dana njegovog boravka u vojnom zatvoru, naišla sam na stotine novinara i na reportažna kola. Ušla sam u zgradu sa željom da vidim Mladića i poklonim mu detelinu sa četiri lista (sreća, ljubav, nada i vera). Policajac me je posavetovao da sačekam generalovu porodicu kod automobila jer ga ja, pošto nismo rođaci, ne mogu obići. Kada sam se sastala s Mladićevom ženom, sinom i unucima, predstavila sam se i rekla da poznajem generala sa VMA. Tada sam već bila u penziji, a od silnog uzbuđenja dok sam razgovarala s njima, nisam primetila da smo okruženi novinarima.

Nakon toga otputovala sam u Zagreb, na proslavu 55. godišnjice mature u Gimnaziji Sisak. Šokirala sam se kad mi je najbolja drugarica saopštila da je u hrvatskim novinama izašla moja fotografija, uz ime, prezime i podatke o mom zanimanju pre penzionisanja. Njih je u Hrvatskoj uznemirilo to što sam išla da posetim Ratka Mladića u zatvoru. Potvrdila sam da sam to bila ja i najavila da ću se na svečanoj večeri posle prozivke obratiti svim svojim drugaricama i drugovima iz detinjstva. Rekla sam im tada: „Bila sam tamo i želela sam da vidim Mladića. Smatram da je general Mladić čestit čovek u ovom prljavom ratu koji je zadesio onu divnu Jugoslaviju. Ja ne krivim ni vašeg Gotovinu kao vođu hrvatske vojske, ni moga Mladića. Za raspad Jugoslavije krivim političke vođe, koje su, nažalost, vojsku upotrebile na najbrutalniji način, da se Jugoslavija raskomada.”

(Politika)