NIJE IMAO PRAVO RADNO MESTO, PA NE OSEĆA NI PENZIJU: Đorđe Kadijević, reditelj, ne posustaje ni na koncu devete decenije, stvara kao nekad

Stoga se i ne oseća kao penzioner, a činjenicu da nikad nije imao nekoga iznad sebe ko bi mu određivao platu i govorio šta da radi, doživljava kao najveću privilegiju koju je ostvario u životu.

- Preuzimao sam ogromnu odgovornost i rizike, svaki veliki filmski ili serijski projekat podrazumeva rizik, a ja sam samo za našu televiziju snimio 20 TV filmova i četiri serije, uvek "na ugovor", no ta mi je neizvesnost uvek pružala motivaciju ravnu količini iskušenja - veli Kadijević, koji i sad radi, između ostalog smišlja i novi film, ali "sve dok ne stanete kraj kamere ne možete biti sigurni da će filma biti, čak ne nužno ni tada", a pritom "nikad ne znate kad će vam biti konačno dat vaš poslednji film".

Mnogo mu je, uvek ističe, u umetnički "sušnim" periodima života značila bezuslovna podrška pokojne supruge, koja je rukovodila Odeljenjem za međunarodnu i kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture i, uprkos svom "državnom poslu" potpuno razumela neukalupljenost supruga kao "anarhistički raspoloženog čoveka, ala Bakunjin".

- Smešno je reći "sad kad imam vremena", ali sad kad sam na kraju svog vremena i mogu da držim pero, dovršavam svoje rukopise i za svaki uspevam da nađem zainteresovanog izdavača, a odranije imam, uz desetak monografija, i četiri objavljene knjige koje me zvanično potvrđuju kao pisca - priča neumorni, svestrani umetnik. - Pišem likovnu kritiku, predajem istoriju kulture na Fakultetu za bezbednost... Kolaže sam seckao i pravio oduvek, ali slučaj je hteo da budu izloženi tek u mom poznom dobu.

Kao pripadnik klana umetnika naseljenih na beogradskom Banovom brdu, koje je tako postalo grad paralelan u odnosu na Beograd, i zahvaljujući plebiscitarnom odabiru moje malenkosti za upravnika lokalne Galerije 73, pune 33 godine sam volonterski rukovodio tom galerijom.

Takozvanu nacionalnu penziju koju prima, kako kaže, doživljava kao formalnost, dodatni honorar za svoje nemale zasluge, pre svega u domenu filma, ali i u sferi televizije - kultna serija "Vuk" nagrađena je evropskim Gran-prijem i proglašena delom nematerijalne kulturne baštine Uneska na inicijativu Umberta Eka, koji ju je nazvao svojevrsnom freskom ne samo srpske, već evropske istorije.

- Takve potvrde mi znače neuporedivo više nego nekakva sigurnost - navodi Kadijević, koji obožava sport, pasionirano ga prati, a posebno mečeve Novaka Đokovića, kome se neizmerno divi i prema kome je razvio odnos gotovo kao prema sopstvenom detetu. - Sam se sportom bavim otkako pamtim, nikada takmičarski već iz čiste ljubavi poput one koju osećam prema umetnosti.

Kao član uprave čukaričkog sportskog društva Partizan, i danas je redovan gost kluba makar dva puta nedeljno, i trenira zajedno sa manijacima poput njega, koji ne pomišljaju da prekinu sa sportskim aktivnostima zbog godina.

- Sport smatram nezamenjivom preventivom za sve bolesti tela pa i duha, valja odabrati svoj sport i redovno ga upražnjavati dok god vas telo služi...

Sportom se bavio odmalena a, kako kaže - igrao se nije nikada. Ipak, pošlo mu je za rukom da se celog života bavi onim što voli i poštuje kao plemenito i uzvišeno - bilo da je reč o umetnosti ili sportu.

- Biti stalno u akciji, osećati se živim, znati da postojite... To je najviše što sam u životu pokušavao i uspevao da postignem - ističe naš velikan.

MAJSTOR FANTASTIKE I HORORA

KULTNI filmovi poput "Leptirice" i "Svetog mesta" Đorđu Kadijeviću davno su obezbedili titulu neprevaziđenog majstora fantastike i horora. Među serijama koje je uradio za našu televiziju, zvanje velikog meštra, ali i Gran-pri Evrope donela mu je legendarna serija "Vuk Karadžić", rođena iz grandioznog četvorogodišnjeg poduhvata i snimana širom kontinenta. Uvek uz umetnost i u umetnosti, Kadijević tek poslednjih godina objavljuje sopstvene pripovesti u knjigama, ali decenijama piše likovnu kritiku, uvek utemeljenu ali i blagonaklonu.