BOL JELKE JOVANDIĆ ZA PETORICOM SINOVA: Kako je porodica jedne žene u novosadskoj raciji u jednom danu zavijena u crno

Jovandići su živeli u Jovanovskom kraju u ondašnjoj Piroškoj ulici sa kućnim brojem 36. Otac porodice Đurica preminuo je 1927, neposredno pošto im se rodio peti sin. Brinula se udovica Jelka o sinovima, svojim uzdanicama, kako je znala i umela. Živeli su od zemljoradnje tek toliko da ne gladuju.

A, onda je buknuo rat. Tog ledenog 21. januara, na minus 20, mađarske vlasti izdale su naredbu da niko ne izlazi iz svojih kuća jer će sprovesti policijsku akciju provere dokumenata i pretraživanja skrivenog oružja. U rano jutro 23. januara 1942, trećeg dana Racije, pokucali su i na vrata Jovandića. S praga su pitali koje su vere, a kada je jedan od sinova odgovorio da su pravoslavni, naređeno im je da smesta izađu u dvorište. Majci su naredili da ostane u kući.

Jedan žandarm je sa spoljne strane držao kvaku, ne dozvolivši majci koja je slutila zlo da izađe za decom. Zatočena u kući, čula je pucnje i jauke svojih sinova. Pogubili su ih svu petoricu: Milorada koji je tada imao 28 godina, Savu (26), Paju (24), Živka (20) i Boru, petnaestogodišnjaka. Majku su ostavili u životu.

Komisiji za ispitivanje zločina u Novosadskoj raciji Jelka je 11. decembra 1944. detaljno opisala taj strašni dan. Jedva razgovetnim glasom ispričala je kako je dok se borila sa žandarmom da otvori vrata čula pet hitaca iz dvorišta, sve jedan za drugim. Njenim sinovima, svakom ponaosob, pucano je u potiljak. Nastao je tajac. Vojnici su ubrzo otišli, a ona je izašla iz kuće. Ugledala je stravičnu sliku - uz zid komšijine kuće ležala su okrvavljena i beživotna tela njene dece.

Kao u snu išla je od jednog do drugog, dozivala ih, milovala po kosi, jaukala... Pao je mrak kada je kamion stao ispred Jelkine kuće. Žandarmi su tela njenih sinova, poput smrznutih cepanica, ubacili u prikolicu. Molila ih je da i nju ubiju. Nisu hteli. Njene sinove bacili su u otvor na zaleđenom Dunavu, kao što su pod led gurnuli još na stotine Srba, Jevreja i Roma tog zločinom okrvavljenog januara.

Vojni sud za Bačku i Baranju je 18. marta 1945. osudio na smrt streljanjem Janoša Tota (22) iz Rumenke, jer je sa trojicom mađarskih vojnika upao u kuću Jovandića i trojicu braće lično ubio, a dvojicu su usmrtili žandarmi koji su došli s njim.

Dugo se Jelka nadala da će Dunav iznedriti na površinu tela njene dece, ali ta nada je vremenom potpuno zgasla. Odlučila je da ostavi večnu uspomenu na svoju decu. Ispod slike glave kuće Đurice, dala je da se uklešu imena njihovih sinova i ugrade njihove slike. Od tog dana molila se Bogu i Svetom Jovanu da je što pre odvedu njenim sinovima.

Upokojila se 1971. godine. Sahranjena je na Almaškom groblju u Novom Sadu pored muža Đurice i slika svoje dece. Nijedan 23. januar ne prođe da se povodom Novosadske racije ne pomenu i Jelka i njeni sinovi. Na njih podseća i Ulica Braće Jovandić.

NI U KOGA NIJE UPRLA PRSTOM

MAJKA Jelka je posle rata na sudu jedva smogla snage da opiše svoju tragediju, ali ni u koga nije upirala prstom.

"Ne znam ko je ubio moje sinove, jer su žandarmi i vojnici bili potpuno nepoznati. Ne mogu da kažem da li nas je neko potkazao ili doveo vojnike i žandarme da ubiju moje sinove, jer smo mi sa svima dobro živeli, a ni s kim nismo bili u svađi i mržnji."