DEVIČ, TEMELJ SRPSKOG TRAJANJA: U drevnom manastiru kraj Dreničkih šuma na KiM , koji je kroz vekove delio sudbinu stradalog naroda (FOTO)

To je onaj manastir pred kojim smo nemoćno stajali u proleće pre sedamnaest godina kada je vatra bezumlja, sve što je vredno u ovom hramu vere, bezdušno primila na lomaču. Njegovu crkvu. Relikvije. Konak. Monašku radionicu. Pčelinjake. I sve što je imalo beleg pravoslavne vere.

Dan je svečan. Poseban. Miriše porta. Udara zvono. Obeležava se manastirska slava. Imendan Svetog Jaoanikija Devičkog koji se, pre gotovo sedam vekova podvižavao na ovom mestu i upisao se u temelje srpskog trajanja. Ovde je ostavio svoje telo i prah koji isijava, kao sveća u bespuću. U najgušćem mraku, u vetrometini. Bio živi izvor i živa vera, kome se poklanjaju i od koga isceljenje traže i Albanci.

Traje sveta liturgija u prepunoj crkvi Joanikijevoj. Liturgiju služi vladika Teodosije, episkop raško-prizrenski. I, da nije pandemije virusa korona, ovde bi i crkva i porta bile prepune. Ali, uprkos i merama zabrane (propisale ga vlasti u Prištini) sabrao se narod koji voli ovaj manastir. Ko zna kako se sve snašao da do njega stigne, "sruši" mere i zabrane.

- Ovo je mesto za lek i utehu, za sve. Opstaje na strašnom mestu gde je teško opstati. Ovde je poziv i priziv ljubavi i mira za nas i naše komšije, Albance, koji su neretko tražili spasenje i lek uz ćivot Svetog Joanikija Devičkog - besedi episkop Teodosije. - Sveti Joanikije koji se odrekao zemaljskoga blaga, postao je izvor ljubavi i božanstva. Lek i uteha. Sveća koja je, ponekad nevidljiva, ali uvek osvetljava put. Tu sveću nikakve sile nisu silne da ugase. O tome svedoči sestrinstvo ovog manastira koje je bilo spremno da život da i odbrani svetinju u poslednjem pogromu.

Molitva traje. Lome slavski kolači slavari svoje ukrašene krsnice. Samo takve, ukrašene, na Kosmetu mogu da se vide... Peva se pesma "Na mnogaja ljeta". Ona pesma koja pokrene suzu i zaustavi je u oku. Suza nade usred Drenice, koja je danas u srcima svih.

Pesma nam se prepliće sa svedočanstvom o kome besedi Teodosije. O podvigu sestrinstva Deviča. A, reporteri "Novosti" su mu dužni i zahvalni na pomoći da budemo deo ovovremene priče o manastiru u danu Slave. I, nećemo da otkrivamo kako nam je pomogao, važno je da on zna da ne zaboravljamo njegovu dobrotu i razumevanje našeg zanata. U našu memoriju, on to pamti, upisane su rane, u martu, 2004.

Mitrovica Kosovska. Sever. Noć. Tamna noć... Iznad mosta na Ibru, gužva. Vri. Ključa narod. Prostrujala je vest da su monahinje Deviča primorane da napuste manastir. Poslednju karaulu odbrane. Kfor ih je evakuisao, helikopterom. Nije mogao da im garantuje bezbednost. (Ma, nemoj!) Narod ustao. Grmi. Kreće na most. Onaj most koji su branili i devedeset devete, tada složni sinovi kosmetskih Srba. Tada su ga odbranili, jer su bili - jedna duša.

Probijamo se tada kroz masu sveta. Igumaniju Anastasiju opkolili ljudi. Svi plaču, samo ni suzu da pusti, a čini se da joj se iz oka u grlo slivaju. Dušu razaraju.

- Tamo nam je ostalo sve. Na silu su nas iselili. Ostala je jedna sestra, bolesna i nepokretna. Mi želimo da se vratimo. Ničija sila nas neće zaustaviti - govorila je.

I, dok smo je pre tri dana slušali za pevnicom u manastiru, na liturgiji, isti onaj glas vratio nam je sećanje. Zvonio je snagom zvona sa svetinje, danas u Deviču.

Sutradan, posle progona monahinja, ponovo vraćamo sliku:

- Vraćajte nas našoj kući, od koje ste nas silom odveli...

Francuzi nepomično stoje. Ne veruju. Jedna devojka, vojnik, zaplakala je.

I, nije bilo odgovora. Rastali smo se sa igumanijom i monahinjom Efimijom.

- Mati, kad vam dozvole da se vratite u manastir, javite, gde god budemo, vratićemo se s vama - dogovorili smo se. Tako smo se rastali.

Potrajao je koji dan, igumanija se ne javlja, agonija traje, a onda ...Onda stiže poziv, kad je naša ekipa već bila na putu kući:

- Odobrili su nam povratak, možete li s nama...

Kad je čula koliko smo već od Mitrovice, poželela nam je srećan put.

U glasu mir. Poruka za srećan put. A tuga.

Okrenuli smo auto preko pune linije kod Leposavića, a posle trinaest dana svedočenja o pogromu naroda, vratili smo se. Makar da se vratili nikad nismo.

Monahinje su već, uz pratnju francuskog KFora, propraćene kroz srpsku Srbicu, a albanski Skenderaj. Dopraćene do spaljene kuće. Dopraćene da umru od tuge. Od zatrtog manastirskog ognjišta.

Istog dana, po podne bili smo u Deviču. Zatekli slike užasa i slike koje iz tog užasa izranjaju u podvig. Monahinje, sa ašovima, a od svake je teži taj ašov s kojim raščišćavaju ruševine. Nema reči. Nema suza, samo plamte sveće, sačuvane pod monaškom odorom za veru u povratak.

- Bilo, ne ponovilo se - kaže igumanija Anastasija posle liturgije, pre tri dana u obnovljenom manastiru.

Vratili smo sećanje na te dane. U jecaju i dugom zagrljaju.

PRIČA RUSKOG MONAHA, VARSONUFIJA

KADA su, pre koju godinu, reporteri "Novosti" bili u poseti Sant Peterburgu, stari monah Varsonufije, koji pohodi Srbiju "iz čiste ljubavi", ispričao nam da je jedan njegov sabrat bio u poseti Kosmetu i manastiru Devič, početkom osemdesetih.

Tada je čuo priču igumanije Paraskeve, starešine ovog manstira, o lekovitim moštima Joanikija Devičkog. Poželeo je da mu daruje prah iz groba iscelitelja Joanikija Devičkog.

On je, kao nam je kazivao, taj prah odneo i položio u Crkvu Svete Ksenije nadomak Peterburga u kojoj isceljenje traže i nalaze bolesni. Roda lišeni bračni parovi. Ovaj hram je svakog dana okružen ljudima koji su izgubili nadu u ovozemaljsko i tragaju za pomoći neke više sile.