NIKO DA JAVI NIŠTA NOVO: Navršava se 23 godine od ubistva šestorice srpskih mladića u Peći

Kuda bi, sve njih, putevi vodili? Sigurna sam da bi bili dobri ljudi, kao što su bili dobra deca. Dobri momci. Neki bi, sasvim sigurno, imali svoje porodice. Decu, koja bi ličila na njih. A oni bi ih vaspitavali da vole otadžbinu, kao što su je i oni voleli. Da nisu, ne bi ni ostali u Peći, kad su mnogi odlazili.

Tako vraća vreme Milena Radević, Ivanova majka. Pamti ubijene dečake i mladiće, u stasavanju. Tako ih pamte i njihovi roditelji. Zagrljaji. Smeh. Nada u bolje dane. A onda su tog 14. decembra 1998. odjeknuli nečiji rafali. I prekinuli mladost i nadu.

Zamrznute slike dečaka. Zamrznute u dušama i srcima najbližih, kao na filmu koji se pokrene kao kad proključa rana na godišnjicu njihovog ubistva. Danas im objavljuju čitulje. U čituljama, zajedno. U čituljama nekih roditelja nema. Lepom dečaku Ivanu Obradoviću pridružila se mama Slavica. Preselila se kod sina. Dragoljub Stanojević, od stresa oboleo i umro od tuge za Zoranom. I Danijela Gvozdenović, Vukotina majka nije dočekala istinu.

Agonija u kojoj istrajavaju preživeli članovi porodica ubijene dece može se sažeti u nekoliko reči: ćutanje nam ponovo ubija decu. Priče roditelja su duge i potresne. "Novosti" iz šest ispovesti, koje su trajale više sati, izdvajaju tek deo, kao vapaj da ih neko, ko god to bio, suoči sa istinom: ko im je, i zašto, ubio decu za kojom umiru.
Milena Radević, Ivanova majka:

- Nekoliko verzija bilo je o ubistvu naše dece. Ne želim da se na to vraćam. Volim da u ovim danima "živim" sa svojim sinom. Sećam se: "Molim te da ostaneš na studijama", kao da sam predosećala. Odgovorio mi je, a to su bile naše poslednje reči: "Majko, nisi me, valjda, rodila da ti budem uz skute". I, vi me zovete, danas, kada su mi javili da mi je umro bratanac. Sva moja muka koju nosim i sva moja bol za sinom, u jednoj je rečenici moga brata: "Sejo moja, kako ti izdrža sve ove godine? Kako prežive?" Kažem mu: "Preživeh, eto. Čekam pravdu. To me drži."

Zvonimir Gvozdenović, otac Vukotin (16):

- Od 2015. u Tužilaštvu za organizovani kriminal u Beogradu traje istraga o ubistvu naše dece, ali rezultata nema. Pisali smo na razne adrese više desetina pisama, ali odgovora nema. Razumemo državu, volimo našu otadžbinu, poštujemo institucije, ali ne gajimo više nadu.

Sonja Stanojević, sestra Zoranova (18):

- Kako je nama, to naša duša zna. Mama je ovih dana, pala. Ne ustaje. Svaki decembar za nas je, svih ovih godina, isti. Za mene, sestru i brata. Niko da javi ništa novo.
Vojislav Trifović, otac Draganov (18):

- Imamo još nade u državu. Čekamo. Voleo bih da ne umrem pre nego što saznam ko mi je ubio sina.

Priče su duge i bolne. Nada tinja. Roditelji koji još imaju snage za tu, mrvu nade, pozivaju nadležne da zaustave agoniju.

PRENELI POSMRTNE OSTATKE

OBRADOVIĆI, Gvozdenovići, Radovići i Ristići ekshumirali su svoju decu iz pećkog groblja, kada je, posle '99, oskrnavljeno. Ove porodice želele su da sinovima sačuvaju mir. Trifovići i Stanojevići odustali su od toga. Vojislav Trifović kaže:

- Nisam želeo da mu mi kosti potresamo. Žalosno je što to drugi čine. Zataškavanjem ovog zločina.

NISMO SE NI OPROSTILI

OTAC dečaka Ivana Obradović, Lazar, za "Novosti" kaže:

- Bio sam u kafiću te večeri. Sedeo sam za stolom sa rođakom, vlasnikom kafića u separeu... U drugom delu bili su mladići koji su se družili... Odjednom su se otvorila vrata i krenuli su rafali... Bilo je 20.10... Nisam mogao ništa da vidim, osim što sam shvatio da je ispaljeno ko zna koliko metaka... Potrčao sam prema sinu, shvatio sam da nije davao znake života. Nisam stigao ni da se oprostim s njim... Danas, mi samo tražimo da nam se kaže istina.