ISTORIJSKI DODATAK - VEČITI SAN O JEDINSTVU: Srpski narod se našao sabijen u ugao, na meti ogoljenih interesa velikih sila

Svakome je bilo jasno, da četiri države u kojima su Srbi živeli - dve međunarodno priznate i dve nepriznate - nisu ni blizu doba mira i napretka. Kao i bezbroj puta ranije nametnulo se pitanje budućeg kursa srpskog nacionalnog, državnog, duhovnog i kulturnog broda koji je u tami istorijske oluje vapio za kompasom i rutom do mirnog zaliva.

Dok su na ratištima u Hrvatskoj i Bosni Hercegovini grmele haubice i minobacači, izlaz iz nezavidne situacije tražio se podjedanako u Kninu, Palama i Beogradu. U atmosferi potrage za izlaskom i krize rođena je ideja o okupljanju najumnijih ljudi srpskog nacionalnog korpusa, različitih profesija i pogleda, ne bi li se u njihovim analizama ukazao najbolji put.

IZRAZ pokušaja da se odgovori na bezbroj istorijskih pitanja formulišu kao jedna osnovna misao koja bi bila putokaz za delovanje donosilaca odluka, ali i naroda u celini, bila su dva skupa, nazvana Prvi i Drugi kongres srpskih intelektualaca. Prvi je održan u predvečerje rata, u Sarajevu 1992. godine, a njegov nastavak usledio je 22. i 23. aprila 1994. u beogradskom Sava centru. Ovaj skup, kasnije često kritikovan, pa čak i satanizovan, sabrao je više desetina akademika, umetnika, pisaca, publicista, koji su svako iz svog ugla napravili presek situacije i dali mišljenje na pitanje šta bi srpski narod trebalo da čini, kako bi izašao iz već preduge posjugoslovenske spirale rešavanja nikad nerešenih nacionalnih pitanja.

Grupa akademika i javnih poslenika, koja se prihvatila ovog posla, pozvala je oko 2.000 srpskih intelektualaca sa prostora bivše Jugoslavije i dijaspore, sa molbom da formulišu svoj stav o tzv. srpskom pitanju, tačnije da ponude odgovor na pitanje kako vide političku budućnost srpskog naroda. Diskusije i polemike formulisane su kao "Rezolucija o srpskom pitanju danas" u kojoj je očekivano navedeno da "jedinstvenoj državi srpskog naroda nema alternative".

"SRPSKO pitanje ponovo je otvoreno otcepljenjem Slovenije, Hrvatske, Makedonije i BiH od SFRJ, jer su srpske zemlje izdeljene među novim državama, a srpski narod obespravljen i ponovo izložen genocidu. Zatiranje srpskih porodica, uništavanje srpskih kuća i svekolike imovine, groblja i crkava sastavni su deo nasrtaja na srpsko nacionalno biće. To nije novo, jer je ovo treći put u 20. veku da isti stari neprijatelji, potpomognuti i nekim novim, nastoje da raskomadaju srpsko narodno telo i da ga u bliskoj budućnosti unište", navedeno je u završnoj rezoluciji Drugog kongresa srpskih intelektualaca.

Njegovi učesnici ukazali su da je međunarodna zajednica - UN i EU - ne uvažavajući norme međunarodnog prava i Povelje UN porekla je srpskom narodu pravo na samoopredeljenje.

"Srpskom narodu nametnut je rat. Srbi su bili prisiljeni na samoodbranu. Srpsko pitanje ne može se rešiti bez Srba, niti na njegovu štetu", poručili su srpski intelektualci s proleća 1994. godine.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Zablude i politička lutanja

UČESNICI ovog skupa jasno su se usaglasili oko vizije srpskog naroda u jedinstvenoj srpskoj državi, kakva je sa više ili manje žara, političke moći i globalnog rasporeda snaga, priželjkivana kroz čitav 20. vek. Bio je to dug i težak put.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Budimir Košutić skicirao je suštinu srpskog nacionalnog cilja:

"Mi smo dužni da uzmemo u obzir sve teškoće i da prođemo između svih prepreka da bismo došli do našeg cilja, a on je jedinstvo u svakom pogledu - duhovnom, državnom, političkom, kulturnom... Mi smo se ujedinili još 1918. godine. Sve što mi tražimo jeste da se poštuje ono za šta se srpski narod opredelio još 1804. godine. Mi smo u suštini odavno prihvatili sve institucije, demokratske i moderne, i na njima želimo da gradimo svoje društvo. Nismo mi dakle van demokratskog sveta, mio smo unutar njega".

Da je situacija po srpski narod sve teža, bilo je više nego jasno i te 1994. godine. Rat je činio svoje, nosio živote i iscrpljivao zalihe, kojih je bilo sve manje. SRJ je bila u izolaciji, pod žestokim međunarodnim sankcijama. Međunarodno priznanje Republike Srpske Krajine bilo je ravno utopiji, a srpske pozicije bile su sve teže i na bosanskim frontovima. Franjo Tuđman nije krio da buduću BiH vidi samo kao adresu buduće baze NATO, a general Ratko Mladić je uzvraćao pokazivanjem mapa podele BiH, koje su nacrtali ustaški emigranti sedamdesetih godina, koje su bile veoma slične kartama podela crtanim u kancelarijama Kontakt grupe, posrednika i drugih "dobronamernih" međunarodnih institucija.

USLEDIĆE masakr na sarajevskoj pijaci Markale, učestali pozivi NATO snagama da se uključe u rat i bombarduju srpske položaje, potpisivanje hrvatsko-muslimanskog sporazuma kojim je okončan njihov sukob u BiH, plan Kontakt grupe i konačan razlaz Beograda i srpskog rukovodstva na Palama. Velike sile igrale su svoju već dobro poznatu igru:

- Budućnost Amerike i vaša budućnost su nerazdvojive - poručivala je američka državna sekretarka Madlen Oldbrajt, tokom posete Sarajevu.

Sve ove okolnosti dodatno su otežavale izbor puta koji bi srpski narod izveo sa prometne istorijske raskrsnice na kojoj se našao.

Srpski narod sa iskustvima sopstvenih zabluda i tragedija bolnog 20. veka devedesetih godina nije vodio borbu isključivo za najbolju političku formu ostvarenja svog jedinstva. Podjedako važna tema bila je objedinjavanje kulturnog i duhovnog prostora, kao preduslova i utemeljenja dugoročnih političkih rešenja. Istovremeno sa tim, trajala je široka diskusija čiji je cilj bio iscrtavanje jedinstvene jezičke politike na prostoru gde je po secesiji i raspadu zajedničke države živeo srpski narod. Sve ove dileme i borbe činile su još težim istorijski teret sa kojim je srpski narod tražio sam sebe i svoju budućnost.

I DANAS, gotovo tri decenije kasnije, svedoci smo grčevite borbe za opstanak Republike Srpske kao najvažnijeg ratnog kapitala u BiH, potvrđenom Dejtonskim sporazumom, koji je uz sve mane, i danas najsnažniji zalog opstanka srpskog entiteta u BiH. Politika brige o Srbima u regionu i proklamovanje Srbije kao matice svih Srba ne razlikuje se mnogo od težnje za objedinjavanjem duhovnog, kulturnog i jezičkog prostora srpskog naroda potenciranog na kongresu intelektualaca 1994. godine. Upozorenja o mogućem političkom inženjeringu rasrbljivanja pojedinih krajeva, poput Crne Gore, iako stara decenijama, danas su aktuelnija nego ikada. Nažalost, na važnosti nisu izgubila ni pitanja demografije, nužnosti uspostavljanja širih tržišta, neophodnosti razvoja ekonomije i demokratskog poretka, opasnosti od migracija iz sela u grad, a iz grada u inostranstvo...

Sve to zajedno svedoči o sopstvenim greškama, zabludama i političkim lutanjima, ali i opominje na konzistentnost i trajanje istorijskih izazova i iskušenja kojima će naša država i naš narod biti izloženi i u budućnosti.

Paradoks vremena je da je Drugi kongres srpskih intelektualaca zapamćen manje po njegovim ciljevima, učesnicima i raspravama, a neuporedivo više po incidentu koji se dogodio na njemu. Učesnik ovog skupa bio je i predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, koji je oštrim rečima digao glas ne samo protiv glavnog toka izlaganja na skupu, već i protiv same suštine okupljanja. Njegov govor izazvao je salve nezadovoljstva, zvižduka i teških reči.

Draškovićeve reči izazvale su žustra reagovanja pojedinih učesnika skupa, a kod dela njih predvladao je stav da je tadašnji vođa srpske opozicije namerno izazvao skandal, kako bi skrenuo pažnju na svoja politička stanovišta.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

MILORAD EKMEČIĆ - Trijumf zapadnog sveta

JEDINSTVO srpskog naroda u suverenoj i nezavisnoj državi ostvariće se uporedo s onim postupkom kojim će svet ispravljati svoju omašku da našu istorijsku sudbinu odredi idejama koje su upravljale političkim postupcima u jugoslovenskoj krizi posle 1990. godine. Osnovno je obeležje te ideologije u verovanju da je istočnoevropski komunizam propao pod teretom njihove ideologije, a ne sam od sebe. To je bio trenutak istorijskog trijumfa zapadnog sveta, koji nije poznavao svoje istočne granice i koji nas je zbog toga olako izbacio iz svoga dvorišta.

Zapad je verovao da će se raniji sukob s njegovim protivnikom od juče nastaviti i sutra. Treba se zamisliti nad istinama upozorenja da je smisao jugoslovenskog građanskog rata sadržan u traženju istočne granice srednje Evrope "pod nemačkim vođstvom i balkanskog ostatka koji je otvoren za uticaj sviju". U istorijskoj katastrofi srpskog naroda, građanskom ratu za koji je optužen kao jedini krivac, svet je tražio okvire buduće Evrope, koje niko nije poznavao. Jugoslovenska kriza je u dubini istorije počela onda kada je postalo evidentno da istočnoevropski komunizam zauvek propada i da će ga naslediti jedan drukčiji raspored u kome će federativna država Evropa činiti osnovnu podlogu. U tom trenutku niko nije znao, kao što još zadugo neće saznati, gde su istočne granice te nadnacionalne zajednice.

SAMA PRIRODA taj svet nije razdvojila. Karl Marks je mislio da linija povučena od Gdanjska do Trsta razdvaja svet kapitalizma, koji je nastajao u 15. veku, od zaostalijeg sveta refeudalizacije. Postojala je De Golova geografska definicija Evrope od Atlantika do Urala, koja je cepala rusku i tursku državu na dva odvojena dela. Ukorenjeno verovanje da je tu glavnu reč vodila crkvena i verska podela imalo je barem tu prednost što o njemu nije trebalo razmišljati. U traženju granica te buduće evropske države jedinstvenog suvereniteta, srpski narod je bio prva velika žrtva.

Sumnje i pretpostavke nikada nisu bile najbolji način da se popune praznnne u stalno evazivnoj istorijskoj istini, koja izmiče pravom saznanju. Ipak ih je nemoguće izbeći, bar do one mere do koje su one jedini raspoloživi početak saznavanja kontinuiteta. Početak naše krize vezuje se za jedan događaj koji se odigrao u Moskvi 18. januara 1989. Tada je Tripartitna komisija pod vođstvom Dejvida Rokfelera, koja nema ni jasno članstvo niti javno obelodanjene ciljeve, održala sastanak sa šefom sovjetske države Mihailom Gorbačovom. Osumnjičen da je tada svesno razorio sovjetsku državu, Gorbačov je objavio njen stenogram. Sastavljena od istaknutih javnih radnika SAD, Evrope i Japana, ova komisija se svuda ocenjuje kao "svetska vlada". Održava naizmenične sastanke po sistemu rokade. Na sednice poziva i državnike van redovnog sastava komisije - radi održavanja uvodnih referata. Kako njen rad i ciljevi nisu sasvim jasni, svi američki predsednički kandidati su, pre izlaska na izbore, povlačili svoje članstvo iz te komisije. Naravno, to je samo formalnost koja ne prekida i uzajamne uticaje.

NA POMENUTOJ SEDNICI sednici bilo je rečeno da Komisija raspravlja o modalitetima ujedinjenja savezne države Evrope nadnacionalnog suvereniteta, u kojoj će i SAD i SSSR "igrati vrlo pozitivnu ulogu". Bilo je nejasno šta će biti s golemim prostorom istočno od Urala ukoliko bi se Evropa ujedinila samo po geografskom poimanju. Još nejasnije je bilo pitanje postavljanja istočne granice te buduće Evrope, ako bi se ona ujedinjavala bez Sovjetskog Saveza. U svom referatu Žiskar Desten je tada postavio pitanje: Neke zemlje će uskoro postaviti zahtev za ujedinjenje s evropskom federativnom državom?

"Pre svega reč će se povesti o Austriji, Švajcarskoj, skandinavskim zemljama, ali, isto tako, i o nekim istočnoevropskim zemljama. Nemamo nameru da "čarkamo" po istočnoevropskim državama i rasklimavamo fundament njihove stabilnosti. Jasno vidimo opasnost destabilizacije tih ili drugih država i nismo za to zainteresovani. Ipak bismo želeli da znamo kako se vi (Gorbačov) odnosite prema takvoj mogućnosti da neke istočnoevropske zemlje, uz očuvanje veza bezbednosti sa Sovjetskim Savezom, požele da postanu pridruženi članovi Evropske zajednice?" To je bilo godinu dana pre raspada Saveza komunista Jugoslavije, na njihovom poslednjem kongresu 20. 1. 1990. godine.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Stara i trula tkanja se osipaju

OČIGLEDNO JE DA SE i crkva uključila u traženje istočnih granica, pre svega zbog činjenice da je destabilizacija najpre pogodila katoličku Poljsku. Treba uzeti u obzir da je Vatikan svuda prisutan kao svetska sila, koja odlučuje o svim političkim promenama i događajima. U posleratnim decenijama Katolička crkva doživela je radikalnu transformaciju - od stabilnog potpora svih diktatura i autoritarnih vlada, do zagovornika demokratskih rešenja po američkom poimanju. Njeno uključivanje u borbu za ljudska prava po zapadnim merilima jedan istoričar je ocenio kao, pored boljševičke, drugu, veliku revoluciju dvadesetog veka. Na jugoslovenskom i istočnoevropskom primeru Katolička crkva je ostvarivala svoj veliki projekat po kome je trebalo da postane "moralna sila" unutar međunarodne zajednice. Neki u tome vide pokušaj suprotstavljanja nekontrolisanom demokratizovanju i preuzimanja slične uloge koju ima muslimanski fundamentalizam. U svakom slučaju, evidentno je da se ova uloga Katoličke crkve uglavnom vezala za istočnoevropski razvoj gde je više nego prisutna. Crkva se tu oslobodila obaveza privrženosti ekumenskim idejama iz ranijeg vremena i "poistovetila se s obnovljenim nacionalizmom". U vreme Hladnog rata došlo je do stvaranja "prećutnog saveza između Vatikana i Vašingtona", govori se o novoj "Svetoj alijansi"...

VATIKAN JE BIO vrlo aktivan u jugoslovenskoj krizi. Separatistički duh prožimao je rad i jugoslovenskih biskupa, a Vatikan je od novembra 1991. zagovarao mogućnost menjanja prostora po "idealnim granicama". Neke od tih granica su išle do Zemuna i dublje u Bačku. Uočljivo je da je Katolička crkva u jugoslovenskom slučaju odustala od ranijeg propovedanja pacifizma, zahtevajući od zapadnih država vojnu intervenciju protiv Srbije. Novine su ostavile za istoriju podatke da je papa lično tražio bacanje bombi po srpskom narodu.

Za bolje razumevanje uloge Katoličke crkve kao "moralne sile" u međunarodnoj zajednici treba pomenuti i njeno povezivanje, sa slobodnozidarskim ložama. Papska zabrana katolicima da ulaze u masonske organizacije iz 1738. poništena je odlukom iz 1974. godine... Papa je 1981. zakratko ponovo zabranio veze katolika s masonima, ali im je posle 1990. ponovo otvorio vrata. Ova veza u Italiji proizvela je krizu države, jer su katolički masoni nameravali da svim sredstvima onemoguće dolazak komunista na vlast (Loža P-2). Preko masona se ulazi u krug svetskih finansija i tako postiže neviđena politička moć. Ovom vezom tajanstveni vrh masonskih organizacija ima znatno veći uticaj na demokratska društva nego što ga je ikada imala komunistička partija u totalitarnim društvima. U nizu zemalja crkva kontroliše izbore i upravlja narodnu masu u željenom političkom smeru. U jednom je ovaj podatak bitan - ako nespretni političari nisu znali gde su prave granice Evrope na istoku, Katolička crkva je to dobro znala. Ona ne šalje američke avione da bombarduju njen prostor.

Daleko od toga da bismo jugoslovensku krizu smeli da vezujemo za nesigurne vesti o političkom podzemlju. Ipak, uvek ostaje istina da se "samo stara i trula tkanja osipaju".

JUGOSLAVIJA JE PROPALA zbog trošnog kostura na kome je podignuta, i to rušenje došlo je iznutra, a ne spolja. Ipak je nemoguće prećutati ulogu spoljnog pritiska za nabeđivanje srpskog naroda za izbijanje građanskog i religioznog rata. "U prvim danima jugoslovenskog sloma, Nemačka je, neobičnim ispoljavanjem diplomatske inicijative i snage, ubedila jedanaest ostalih članova Evropske zajednice da slede njeno vođstvo u priznavanju Slovenije i Hrvatske. Kao rezultat rešenosti pape da dostigne jaku podršku dvema katoličkim zemljama Vatikan je požurio s priznavanjem čak i pre nego što je to uradila Zajednica. SAD su se pridružile evropskom vođstvu." Nakon početka prolivanja krvi, većina diplomata, odgovornih za jugoslovensku krizu, složila se sa ocenama predsednika Miterana da je nesvrsishodno voditi rat protiv istorije. Američki predsednik Buš uništio je kasete traka na kojima su razgovori u vreme izbijanja krize snimani za buduću istoriju. Italijanski ministar spoljnih poslova naglašavao je ulogu katoličkih snaga severne Italije i Austrije u ovom rasulu. Američki ambasador u Jugoslaviji Zimerman je to potvrdio, a nemačka strana je otkrila ulogu obaveštajne službe, čak i sekretara kancelara Kola. To se prenelo i na tajno naoružavanje u Hrvatskoj i Bosni.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DR VASILIJE KRESTIĆ - Proces duhovne razjedinjenosti

POGUBNU ulogu u dezintegrisanju srpskog naroda odigrao je militantni komunistički ateizam. Svom žestinom obrušio se na Srpsku pravoslavnu crkvu, daleko više nego na Katoličku, koja je iza sebe imala Vatikan i čitav katolički svet Zapada, vrlo dobru organizaciju i snažnu materijalnu podlogu. Usamljena, bez podrške s bilo koje strane, a sama razjedinjena, razbaštinjenih dobara, slabe unutrašnje organizacije i nejakih kadrova, Srpska pravoslavna crkva u sistemu komunizma bačena je na margine društvenih zbivanja. Ta nacionalna i verska institucija, koja je stotinama godina, u vreme kada Srbi nisu imali državu, kada su bili obezglavljeni, negovala tradiciju srpske državnosti, vladarske kultove, svest o verskom, vacionalnom i kulturnom jedinstvu, zbrisana je s istorijske scene na grub i bestijalan način, neprimeren civilizovanom društvu. Srbi su tako, odlukom militantnih ateista, izgubili jednu od najznačajnijih nacionalnih ustanova, koja nije imala samo istorijskih zasluga u konstituisanju, čuvanju i negovanju nacionalne svesti, duhovnog jedinstva i religioznih osećanja, već je u tom smislu i pravcu delanja i dalje u srpskom društvu mogla imati svoje mesto i ulogu. Baš zato što se želelo stati na put bilo kakvoj daljoj iole značajnijoj verskoj, moralnoj i nacionalno-prosvetarskoj aktivnosti Srpske pravoslavne crkve, njena delatnost bila je skučena i stavljena pod strogi nadzor vlasti.

REZULTATI TAKVE politike nisu izostali. Postignuta je još jedna deoba među Srbima. Jedni su ostali teisti, a drugi su postali ateisti. Uloga crkve i pravoslavne vere kao kohezione snage našeg naroda sasvim je oslabila, ili se izgubila. Prirodna posledica bezverja, posebno u nižim i manje obrazovanim slojevima naroda, iskazala se u opštem moralnom posrnuću...

U najtešnjoj vezi s verom i verskom pripadnošću dogodila se jedna od najznačajnijih dezintegracija našeg naroda. Naši preci govorili su i pisali o Srbima "tri vere", smatrajući da one ne uslovljavaju nacionalnu pripadnost. Međutim, još u okvirima Austro-Ugarske, zahvaljujući antisrpskoj politici te države, počeo je srpski nacionalni raskol po verskoj osnovi. Srpski političari i Srpska pravoslavna crkva nesmotreno su prihvatili iz Beča plasirane deobe po verskoj pripadnosti. Stali su iza devize da "izvan pravoslavlja nema Srpstva", čime su ne samo zaustavili proces srpske nacionalne integracije po osnovu triju vera već su ga obrnuli u suprotnom smeru. Taj smer je ubrzala, dokrajčila, ali i proširila i produbila, nacionalna politika Josipa Broza. Njegovim proglašenjem novih, dotle nepostojećih nacija, zadat je jedan od najtežih udaraca našem narodu, posmatran sa stanovišta srpske nacionalne integracije.

DA JE NAŠ NAROD zahvaćen procesom duhovne razjedinjenosti potvrđuje činjenica o postojanju jake regionalne - partikularne svesti i primitivne uskogrudosti. Kratki vidici, ograničeni nekim administrativnim ili prirodnim međama, rekama ili planinama, uočljivi su čak i kod jednog dela intelektualaca, onog sa više formalnog nego stvarnog obrazovanja. U nekim našim sredinama može se zapaziti i prava ksenofobičnost prema Srbima iz drugih geografski udaljenijih regija. Gotovo je presahla svest o "istorijskom jedinstvu Srpstva, jedinstvu uprkos raznolikosti, koja čini bogatstvo naše kulture i našeg nacionalnog bića"...

Kad imamo u vidu visok nivo srpskog duhovnog jedinstva iz sredine XIX veka i kad ga uporedimo s današnjim nivoom, onda njime ne možemo biti zadovoljni, jer ako on nije niži - sigurno je da nije viši. Uvereni smo da razloge za stagnaciju ili nazadovanje možemo naći u decenijskom administrativno-političkom i ustavnom ustrojstvu Jugoslavije posle 1945. godine, koje je razbilo srpski etnički prostor, usitnilo ga i uputilo na takav način života i privređivanja koji je pogodovao rađanju i jačanju autarkijske svesti. U tom pogledu najeklatantniji primeri su oni koji su se desili s Vojvodinom i njenom autonomijom, bolje reći njenom etatizacijom, i sa Crnom Gorom, njenom državnošću i nacionalnom posebnošću. Istorijski nasleđene razlike u pomenutom vremenskom periodu smišljeno su potencirane, pa su prirodni integrativni procesi ne samo zaustavljeni već i unazađeni.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Rodoljublje u službi čovekoljublja

U PROCESU dobro smišljene duhovne dezintegracije Srba posle 1945. godine značajno mesto imale su škole i čitav obrazovni sistem. Podređena partiji na vlasti, njenoj politici i ideologiji, škola je imala zadatak da neguje socijalistički patriotizam i humanizam, materijalistički pogled na svet, zasnovan na učenjima Marksa i Engelsa, demokratski centralizam, komunistički internacionalizam i jugoslovenstvo utemeljeno na paroli o "bratstvu i jedinstvu". Takva škola odgajala je ljude koji su međusobno bili bliski po klasno-radničkoj, ideološkoj i partijskoj pripadnosti, a ne po nacionalnoj, jezičkoj, istorijskoj, verskoj i kulturnoj istovetnosti.

Znanja koja su mogla doprineti jačanju nacionalne svesti i duhovnog jedinstva ne samo da su bila nedostupna već su, zbog navodne opasnosti po "bratstvo i jedinstvo", po ideologiju i sistem, bila tabuizovana. Takve kakve su bile, škole su postale fabrike koje su proizvodile ljude ograničenih i ukalupljenih znanja i pogleda. One su osakatile čitave generacije našeg naroda, jer su ih otuđile, otpadile i odrodile od nacionalnih korena iz kojih su iznikle. Srbi su dovedeni dotle da su se stideli svog imena i zazirali od svog porekla.

SISTEM OBRAZOVANjA i vaspitanja imao je u sebi dovoljno razorne snage da uspešno poremeti sve naše nacionalne vrednosti, da potisne sve što je vekovima mukotrpno gradilo duhovnu svest našeg čoveka i njegov nacionalni ponos. Velika heroika naših oslobodilačkih borbi i ratova, kakvi su Prvi srpski ustanak, balkanski ratovi i Prvi svetski rat, bili su potisnuti i obezvređeni. U ime mnogo hvaljenog socijalističkog humanizma i nadnacionalnog osećanja, mi smo bili prinuđeni da se odričemo vlastite prošlosti, da ružimo i hulimo naše svetinje i da sve to smatramo ne samo prirodnim već i progresivnim.

Da bismo zaustavili proces duhovnog rastrojstva našeg naroda moramo shvatiti, kako je istakao naš ugledni filozof Mihailo Đurić "da pravo humanističko obrazovanje ne briše i ne poništava nacionalne razlike i osobenosti, već ih čuva i oplemenjuje". Moramo znati da je pravo humanističko obrazovanje "škola rodoljublja u službi čovekoljublja". Moramo znati i to da se ne može "odgojiti nikakav univerzalni čovek koji nije prethodno osvešćen kao čovek određene nacije, određenog jezika, određene istorije".

STOGA STVORENU dezintegraciju srpskog naroda možemo prevladati, kako je naglasio Mihailo Đurić, "samo vaspostavljajući narod u nacionalnom duhu, počinjući od početka, kultivišući svest o tome da nacionalno spada u sferu najviše ljudske odgovornosti; to je, u stvari, obaveza da dalje razvijamo i obogaćujemo naš nacionalni duh i karakter posredstvom univerzalnog iskustva".

Oni koji su imali cilj da razore duhovno jedinstvo srpskog naroda, da ga u što većoj meri dezintegrišu, dobro su znali da to mogu postići ako sistematski budu potkopavali sve temelje svim nacionalnim autoritetima, kako ustanovama tako i ličnostima. Uništiti autoritete značilo je obezglaviti narod, postaviti mu na čelo poslušnike, ljude bez znanja, značaja i ugleda, bez savesti i uverenja. Obezglavljen srpski narod prepušten je rukovodstvu Partije, koja je po svom biću bila antisrpska i činila sve da Srbi izgube nacionalne orijentire, ličnosti i ustanove koje bi bile sposobne da postave te orijentire. Zbog takvih zadataka, u prethodnom sistemu nije bilo nijedne iole značajnije i uglednije srpske institucije i ličnosti koja nije podvrgavana kritikama, napadima, obezvređivanju, vređanju, zloupotrebama i osudama. Kako je to rađeno planski i smišljeno, rezulati nisu izostali.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DR MILOSAV BABOVIĆ - Njegoševo shvatanje srpstva i Crne Gore u njemu

DRUGI kongres srpskih intelektualaca može biti značajan datum iz dva razloga: kao znak izmenjenog statusa inteligencije u društvu i promenjenog odnosa same inteligencije prema sebi. Već na početku posleratnog života, rukovodeća partija podelila je inteligenciju na "poštenu" i "nepoštenu", dok su istovremeno radništvo i seljaštvo apriori proglašeni za staleže časnih trudbenika. Inteligencija je ne samo prihvatila ovakve kvalifikative već i aktivno učestvovala u stvaranju kulta radničke klase i njene rukovodeće uloge u društvu, mada je već u gimnazijskim klupama učila devizu evropskih prosvetitelja - "Država počiva na prosvećenosti".

Danas, međutim, upravo je inteligencija pozvana da razmotri najvažnije nacionalno i društveno pitanje: jedinstva srpskog naroda i stvaranja jedinstvene države, u tom cilju su se i okupili njeni predstavnici iz svih krajeva Srpstva. Istorija svedoči da naš narod nisu ugrožavala samo tuđinska "jata prokletoga kota", već i "zlo domaće". Ono se u raznim vremenima različito i imenovalo: Brankovići, poturice, čalmaši, guvernadurovići, peta kolona, kvislinzi, separatisti... Akademik Ekmečić kaže da "i naša deca danas shvataju neophodnost jedinstva". Dobro bi bilo da je tako... U Crnoj Gori je već decenijama prisutna teza da Crnogorci nisu Srbi. Tezu su lansirali politbirovski forumi, a stručnjacima je naloženo da je dokažu. Tako akademik Pavle Mijović tvrdi da su se već u XII veku Dukljani toliko razlikovali od Srba, da je prirodno od njih datirati formiranje crnogorske nacije. Naravno, nije on jedini koji se trudi da dokaže nesrpsko poreklo Crnogoraca. U polemici sa njima najubedljiviji argumenti su Njegoševo delo i njegovo osećanje Srpstva i mesta Crne Gore u njemu.

POMINjEM SAMO nekoliko činjenica. Njegoš je "Gorski vijenac" posvetio Karađorđu, u suštini, Prvom srpskom ustanku. Bilo bi prirodnije očekivati da ga posveti ruskom caru, jer mu je Rusija bila zaštitnica, a Nikolaj Prvi ga je lično zadužio prisustvom u činu hirotonisanja. Da ga je posvetio austrijskom suverenu, to bi bio gest motivisan državničkom nuždom, jer je Austrija bila prvi i opasan sused. Njegoš je, međutim, odabrao najvećeg Srbina posle Kosova, čijim mitom je prožet sav "Gorski vijenac". U njemu se sve meri Kosovom: i vreme i zbivanja, ljudska vrednost Obilićem, a opakost - Brankovićem. Ako mi nismo jedan narod, kako objasniti vlast kosovskog eposa u svesti i duši Crnogoraca, i kult Obilića? Istina, za pesnika ova dilema nije ni postojala. U monologu vladika Danilo govori:

Što uteče ispod sablje turske,

Što se ne kće u lance vezati,

Što na vjeru pravu ne pohuli,

To se zbježa u ove planine,

Da ginemo i krv prolivamo

I junački amanet čuvamo -

Divno ime i svetu slobodu...

STIHOVI EVOCIRAJU vreme migracije pred turskom najezdom iz kosovsko-moravskih oblasti srpske države u brdovitu Zetu onog dela stanovništva koji nije hteo biti turska raja. Jasno je da doseljavanjem u Zetu oni nisu postali drugi narod i zato pod sintagmom "divno ime" Njegoš razume srpsko ime.

Pored zaveta da očuva ime, odbrani veru i slobodu, Njegoš je Crnoj Gori namenio još jednu misiju, koju izražava vladika Danilo u drugom monologu:

O da mi je očima viđeti,

Crna Gora izgub da namiri,

Tad bi mi se upravo činilo,

Da mi svjetli kruna Lazareva

I sletio Miloš među Srbe,

Duša bi mi tada mirna bila...

U stihovima je zašifrovana pesnikova misao da Crna Gora, kao jedini slobodni deo srednjovekovne srpske države, bude pijemont u obnovi izgubljene države ("izgub da namiri"). Jasno je, međutim, da pesnik ne misli na Balšića ili Crnojevića Zetu, već na pretkosovsko srpsko carstvo, koje izražava simbolom krune Lazareve. A Obilić figurira kao uzor pregalaštva i žrtvenosti na koje se Crna Gora mora pripremiti. Obilić je u Njegoševom spevu svoj i među svojima. Istina, za takav podvig primer su dali i borci sa Vrtijeljke, svi izginuli braneći Cetinje, o kojima kolo peva:

Ne kće Srbin izdati Srbina,

Da ga svijet mori prijekorom,

Trag da mu se po prstu kažuje,

Ka nevjernoj kući Brankovića,

No svi pali jedan kod drugoga,

Pjevajući i Turke bijući...

Blago tome ko se tu nagnao,

Već ga rane ne bole kosovske...

Vitezovi Srbi vrtijeljski...

Vaš će primjer učiti pjevača

Kako treba zborit s besmrtnošću...

DA NISMO JEDAN narod zar bi ratnici crnogorski bolovali od rana kosovskih; zar bi Vuk Branković u Crnoj Gori bio ime za uklin; zar bi pesnik tri serdara i dve vojevode i Baja Pivljanina sa hajducima nazvao Srbima vrtijeljskim; zar bi sestra Batrićeva jadikovala što nije poginuo u boju "đe se momci srpski grabe, oko glava i oružja"; zar bi glavari ocenili da Vuka Mićunovića "Srpkinja jošt rađala nije, od Kosova, a i priđe njega"; zar bi u starijem početku "Gorskog vijenca" monolog vladike Danila počinjao stihovima:

Crni dane, a crna sudbino,

O kukavno Srpstvo ugašeno...

Crni dan je dan Kosovske bitke, kada se ugasila srpska nezavisnost. Moglo bi se navesti još mnogo "zašto bi". Međutim, svi citirani pasaži Njegoševe poeme nesporno svedoče da narod Crne Gore, od sestre Batrićeve, glavara, kola, koja govore misli "iz glave cijela naroda", do vladike Danila, koji "zna knjige duboke", prožimaju ista misao i osećanje - da su deo Srpstva.

Na kraju, da ukažem na scenu posle istrage poturica, kojoj nije poklanjana dužna pažnja u analizama "Gorskog vijenca". U atmosferi slavlja od pobede, iguman Stefan počinje pomen dušama "vitezova našega naroda" i pominje nepobjedivog cara Dušana, kneza Lazara, Jugoviće, Miloša Obilića, Milana Toplicu i Ivana Kosančića, Relju od Pazara, Crnojeviće, durmitorskog vojvodu Momčila, romanijskog hajduka Starinu Novaka i Stojana Jankovića iz Ravnih Kotara. Pomenom igumanovim Njegoš je implicitno omeđio granice Srpstva: od Toplice i Kosanice na istoku, preko Raške, Zete, Bosne, do Krajine na zapadu. To što iguman Stefan kazuje u stvari je čitulja, a čitulja je porodični rekvizit i nesporno svedoči da smo svi na omeđenom prostoru - jedna kuća.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DR DARINKA VUČINIĆ - Getsimanski vrt

NEĆU iskušavati vaše strpljenje, za dva minuta se ništa ne može reći a mislila sam da ovaj moj skromni prilog primite kao izraz naglašene osetljivosti života na Kosovu i Metohiji u odnosu na sve što se događa Srbima i među Srbima, u miru i ratu, jer od toga zavisi, mislim, hoće li nam oteti staro Hvosno, jer izgubiti Kosovo nije isto, kao, na pr., izgubiti na Kosovu. Samo ću vas podsetiti na to kako je Juda svojevremeno odveo četu u Getsimanski vrt da uhvati Hrista. Atila je rekao prvosveštenicima kako da se izvrši zadatak. A nama danas slično se događa s raznim umproforcima - "Imate stražu idite i utvrdite kako znate!" Da li je danas Getsimanski vrt svuda gde srpski narod živi.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

MIHAILO ĐURIĆ - Vernost slobodarskom opredeljenju

O PITANjIMA koja se tiču srpskog nacionalnog programa nije mogućno raspravljati apstraktno, nezainteresovano, bez strasti i naklonosti. Tim pitanjima, kao i praktičkim pitanjima uopšte, nije mogućno prići čisto teorijski, ona izmiču objektivnoj naučnoj obradi. Na praktičkom području, u sferi morala i politike, vladaju drukčiji zakoni i obziri nego na teorijskom području. Ovde nema oštre granice između svesti i čina, između namere i ostvarenja, između mišljenja i delanja. Da bismo znali šta treba da činimo, moramo činiti ono što bismo hteli da znamo. To je jedan stari nauk, koji je odavno već gotovo sasvim zaboravljen.

Ali, on je ovde dragocen, jer nas podseća na to da su putevi i pravci budućeg razvoja srpskog naroda dokučivi samo pogledu koji odlučno stremi prema onome što mora biti, da te pravce i puteve možemo odrediti samo ako delatno učestvujemo u njihovom otvaranju i probijanju, to jest samo ako i ukoliko uistinu radimo na uspostavljanju identiteta i integriteta našeg naroda, samo ako i ukoliko se stvarno zalažemo za njegovo jedinstvo spolja i iznutra.

Srpskom narodu nije potrebna nikakva apstraktna pouka o tome šta treba da čini i kako treba da projektuje svoju budućnost. Niti takvu pouku traži kod kuće niti je očekuje iz tuđine. Potrebna mu je jedino moralna podrška, stalo mu je jedino do solidarnog političkog zalaganja i delovanja, dobro mu dođe jedino konkretna sapatnja u njegovoj današnjoj preteškoj muci i nevolji. Sve drugo je opasna zamka ili štetna samoobmana.

NIŠTA veliko u životu znamenitih istorijskih naroda nije stvoreno naprečac, po narudžbini, za potrebe jednog određenog trenutka. Utoliko pre što je sve veliko uvek više izazov nego prokletstvo.

To pogotovo važi u slučaju našeg naroda. Ako uopšte ima smisla govoriti o tome da svaki narod nosi u sebi neku ideju kao svoje najdublje opredeljenje, da neka određena ideja osmišljava i osvetljava istorijsko postojanje svakog naroda, da je u njoj zapisana i da se po njoj raspoznaje njegova istorijska sudbina, ono što ga je snašlo i što će ga tek snaći, onda treba reći da je srpskom narodu najpre i najviše svojstvena - ideja slobode, da je ona njegov prirodni element, njegovo osnovno karakterno obeležje i najmoćnija pokretačka snaga, da se on u njeno ime i pod njenim znamenjem vazda borio, mučio i stradao. I, naravno, pobeđivao.

I to ne radi nekih svojih uskih sebičnih interesa, već radi opštečovečanskog dobra, duboko svestan da stvarno slobodan može biti samo onaj narod koji iskreno ceni i poštuje druge, koji nikoga smišljeno ne ugnjetava i ne porobljava, koji bez straha i zazora pušta i druge da budu slobodni. Nema razloga da sumnjamo u to da će srpski narod, uprkos svim teškoćama i iskušenjima kroz koja prolazi, umeti da ostane veran sebi, svom izvornom slobodarskom opredeljenju, te da će naći načina i smoći snage da odoli surovim pretnjama i pritiscima moćnika i silnika današnjeg obezdušenog i obezličenog sveta, da će usneti ne samo da potvrdi svoje pravo na opstanak, nego i da stvaralački prisvoji svoju veliku mitsku prošlost i tako, u krajnjoj liniji, uistinu obogati i osavremeni svoj nacionalni duh i karakter.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

NIKOLA KOLjEVIĆ - Kultura kao narodni vez

PITANjE je, čini se, nezaobilazno: kako to da je srpski narod uopšte zadržao svoju grupnu prepoznatljivost kada su ga tolike centrifugalie sile odvlačile od njega samog: od državne nesreće propasti sopstvenih političkih institucija do migracionog gubljenja snage neophodne kritičke mase, do unijaćenja, islamizacije i, konačno, do internacionalističke varke odricanja od drevne srpske svetinje otadžbine? Kako smo, uopšte, uspeli da opstanemo kada je istorija tako uspešno radila na našoj propasti?

Jedan odgovor je da se istorijski nikad nismo predavali - ni na Kosovu; ni u hajdučkim družinama, ni u našim brojnim ustancima i ratovima. Ali taj odgovor, koliko god bio presudan, ne odgovara na dublje pitanje: koji je to udar koji je pronašao iskru u kamenu i šta je pomoglo toj iskri da se rasplamsa?

Dovoljno je pogledati istorijska istraživanja Milorada Ekmečića pa videti koliko je muke i zuluma trebalo pa da bi naš narod potegao za poslednjim tragačkim sredstvom pobune u 19. veku u Hercegovini. Dovoljno je pobrojati sve one nebeske prilike koje pominje Višnjić kao situacije u kojima se "Srblji dignut ie smjedoše", pa da se podsetimo da smo u svom identitetu videli vrhunski smisao življenja samo kada je dogorilo do nokata. Ali zato se na tom mestu - nemestu i postavlja najdublje pitanje. Koji je to i kakav je to smisao života za Srbe bio vredniji od života samog? To pitanje je i danas najpresudnije za nas, ili bar za one Srbe koji su se opredelili za mogućnost smrti, za razliku od njima neprihvatljivog, nemogućeg oblika života.

ODGOVOR NA OVU zagonetku jeste kultura kao temelj i potka smisla života važnija od života samog. Odnosno identitet koji ta kultura uspostavlja i u vremenu nastavlja. Ali u našem slučaju, nacionalni identitet je nešto mnogo posebnije nego što se obično mnsli, nešto s posebnijim duhovnkm akcentima nego u nekim drugim slučajevima...

Za Srbe nacionalna ideja nije se temeljila ni na prosvetiteljskoj filozofiji usaglašenog društvenog ugovora pojedinaca ni na kultu građanskih prava niti čak samo na jeziku... U susretu i sudaru sa dve moćne svetske religije, katoličanstvom i islamom, Srbi su se grčevito uhvatili za svoju moralnu strukturu i lestvicu vrednosti koju nosi pravoslavlje, za svoju kolektivnu, istorijom dokazanu sabornost, jednako kao i za svoje kolektivno pamćenje, oličeno pre svega epskom poezijom kao našom "narodnom povesnicom" kako je to lepo rekao Radovan Samardžić. "Pesma nas je održala - njojzi hvala" - davno je rekao Zmaj. A pesma je tu u stvari najočigledniji znamen svekolikih oblika kulture...

Ta i takva kultura kao osnova srpskog nacionalnog identiteta sačuvala se uprkos svih dezintegracionih sila. Kako? Pa pre svega, čini se, kroz onu porodičnu tradiciju i ono porodično zadrugarstvo naše koje je do juče postojalo. Uostalom, i danas je snaga i dalekih rođačkih veza kod Srba mnogo jača i dublje negovana nego kod zapadnih naroda. Porodica je, kao rasadnik osnovnih oblika kulture i obeležja nacionalnog identiteta, bila tim važiija što su drugi oblici nacionalne komunikacije gotovo usahli poslednjih 50 godina.

OSIM ISTORIJSKIH procesa nepovoljnih po nacionalnu koheziju Srba, ideologizacija oblika društvenog okupljanja, kao i, paradoksalno, razorni uticaj potrošačkog društva Zapada doveli su do gotovo potpunog zamiranja naših tradicionalnih sabornih institucija: od drevnih crkvenih sabora i crkvenih opština do profesionalnih udruženja koja nikada nisu bila samo profesionalna, da ne kažem do nacionalnih proslava, simpozijuma i "okruglih stolova" koji su bili frustrirani stalnom potrebom da se ne uvredi drugi neko ukoliko se mi usuđujemo da govorimo o sebi. Naša slabašna tradicija klubova zapadnog tipa posle rata je bila ideološki prokažena. A onaj oblik kafane koji je bio najsamoniklija srpska politička i kulturna institucija - da ne kažem ispovedaonica - postala je, jednostavno, policijski podozriva.

Porodica može da na svojim plećima ponese samo deo tog tereta - jer i u porodici imamo "rascep generacija", koji nam je, uz farmerke, stigao preko okeana kao šarena laža u celofanu. Država i škola, kao i elitne kulturne institucije, mogu i moraju da učine mnogo. Tim pre što nam je duhovna i društvena elita toliko potrebna i tako često bila ugrožena.

Otud je ne kultura, već rasprostiranje vrednosti srpske kulture, naš najvažniji politički sadržaj. Lako će se sporazumeti ljudi čija su moralna i duhovna merila nikla, poput grana, iz istog stabla. Nikada se neće sporazumeti oni koji jednu granu brkaju sa stablom, a stablo sa još dublje užiljenim korenima.

U okviru tog imperativa duhovne i moralne obnove srpskog naroda, kultura je kao narodni vez. Jednoj anonimnoj grupi ljudi od kojih svako ima svoju sudbinu, kultura, poput veza na jednobojnoj tkanini, daje ne samo prepoznatljivu šaru već i učvršćuje svojim nitima osnovu na kojoj niče.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DRAGOMIR BRAJKOVIĆ - Jedinstveni srpski kulturni prostor

MOŽE li se govoriti o srpskom pitanju danas bez razmišljanja o jedinstvu srpskog kulturkog prostora? Može li jedinstveni srpski kulturni prostor biti zamena ili nadoknada za ono što imenujemo državnim jedinstvom? Dokle seže srpski kulturni prostor? Prate li se granice dopiranja našeg jezika, kulturna obeležja i znameni, mora se zaključiti da srpski kulturni prostor uveliko preteže preko najidealnije iscrtanih granica srpske države.

Od Hilandara na jugu do Sent Andreje na severu obeležen je i prožet prostor jedinstvenom duhovnošću. Na jugu svetli i greje Hilandar a na severu gasne Sent Andreja opominjućim sjajem. Koliko su se te nekad čvrste veze održale u razobručenom i rasejanom Srpstvu? Još je Sterija zapisao kako za veličinom svojom rasturen tuži kamen. Govore li nam, i danas, ovi Sterijini stihovi opominjuće o našem razbaštinjenju?

BILI SMO RASEJANI u nekolike carevine, ali smo uvek težili matici. Najduže i najuspešnije smo se od asimilacije branili verom, duhovnošću i kulturom. Onda kad su naši sunarodnici, silom ili milom, preveravali ili kada su, brojčano osuti, bili asimilovani, još dugo je u njima (pa i u njihovim potomcima) isijavalo naše kulturno nasleđe. Pa i kultura koju su stvarali naša je iako neintegrisana u nju. U dijaspori stvaran, a pomeran prema matičnoj državi, naš se kulturni prostor sužavao samo geografski. I ne samo da se sužavao već se usitnjavao, komadao i mrvio. Nećemo preterati ako kažemo da smo narod koji se množi deobom. Baš kao što je od našeg naroda napravljeno nekoliko drugih, tako je i od naše kulture napravljeno nekoliko kultura. Nismo imali (a i danas imamo malo) snage i volje da te delove okupimo u jedinstveni srpski kulturni prostor. Iskustva iz prošlog veka, naravno uz kritičko preispitivanje, mogla bi nam, i danas, biti od koristi, nije matično samo ono što se stvara u matici.

Nije li u dijaspori osnovana Matica srpska? I prve - "Novine serbske"? I van granica prošlovekovnih srpskih država štampani su Srpski rječnik, "Gorski vijenac", Brankove pesme.

U GEOGRAFSKOM SMISLU s periferije srpskih država naročito prema matici dolazili su jaki podsticaji, kulturna pregnuća, značajne i stožerne istorijske ličnosti, naučnici, umetnici. Sve je to jedinstven kulturni prostor mada je nastajao u više carevina i država. Začudo danas smo u mnogo čemu dalji i razdeljeniji nego što smo bili u prošlom veku. Skloni smo samozaboravu a kultura nam je dijasporična. Naša kultura je, osim toga, i polifonična i policentrična. Kako je ujediniti? Jedinstvenim jezikom i pismom, jedan je od odgovora. Moramo, ipak, poštovati jezičke osobenosti i nijanse. Normativistika da, uniformnost - ne; osećanje za jedinstvo - da, ali i pravo na posebnost, bez koje nema kreativnosti, na kojoj počiva stvaralaštvo. Tek tako će kultura biti osnova preporoda. Ona, naravno, ne može zameniti ulogu države. Cilj nam mora biti država koja objedinjuje i kultura koja prožima jedinstveno srpsko biće.

I, da zaključim: kultura se može graditi i na razlikama, a država, zajednička država, na jedinstvenim težnjama i jednoj ideji.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DEJAN MEDAKOVIĆ - Preispitivanje duhovne baštine

AKADEMIK Ekmečić je u svojoj besedi spomenuo izuzetno važno pitanje vezano za prevazilaženje onih naših međusobnih razlika koje su vidljive i dolaze do izražaja naročito u oblasti kulture, a posebno našeg kulturnog i duhovnog nasleđa. Ja neću govoriti o ovim istorijskim razlikama koje su dovele do ovog stanja. U mnogo čemu, te istorijske razlike možemo dovesti u vezu sa gubitkom naše srednjovekovne države 1459. godine; međutim, i u tom tragičnom, deobnom i seobnom vremenu srpski se narod održao zahvaljujući duhovnom jedinstvu. Ako je izgubio političko, sačuvao je duhovno. Reč je o obnovljenoj Pećkoj patrijaršiji, koja deluje od 1557, do ukidanja 1776. godine. To duhovno jedinstvo, nažalost, nije obnovljeno na jedan zadovoljavajući način u oslobođenoj Srbiji u XIX veku, nastavilo se to u prvoj, pa i u drugoj Jugoslaviji. Posledice ovakvog stava jesu da su čitavi blokovi srpske duhovne baštine pretrajavali živeći po strani, a njihove duhovne poruke ostajale su neuključene u našoj svesti.

PONAŠALI SMO SE kao da nam je sudbina odredila da večito živimo u raskoraku sa samim sobom, a pre svega sa sopstvenom duhovnom baštinom. Ona je danas, možda je to čak i oštrije rečeno, još uvek u nekoj poluanonimnosti. A legalizovanje ovakvog nemarnog odnosa daje danas, a davaće i ubuduće, negativan rezultat. Verovatno biste želeli i neke dokaze. Postavljam pitanje: koliko je u našoj svesti prisutan onaj srpski kulturni blok koji je nastao na području današnje Mađarske ili Rumunije? Koliko je Srbima u Srbiji i Crnoj Gori poznato da je najzapadniji manastir pećke crkve osnovan početkom XVII veka u Gorskom Kotaru? Reč je o manastiru Gomirju. Koliko je u našoj svesti prisutna nenadmašna lepota sopoćanskih ili mileševskih fresaka? Pred našim očima nestao je toliki broj srpskih spomenika u Slavoniji i Hercegovini, a da o njima znaju samo ili neposredni stradalnici, ili uski specijalisti. Šta znamo o remek-delima naše srednjovekovne države koja su rasuta u raznim zbirkama sveta: od Palestine do Amerike, od Rusije do Španije i Engleske? Kao da smo pomireni sa ovako nezapamćenom pljačkom koja nas je tako osiromašila.

IZ SVIH TIH razloga smatram da je krajnje opasno ako se danas već čuju glasovi koji upozoravaju da je suvišno vraćanje u prošlost jer, zaboga, mi se nalazimo u osvit novoga veka. Razume se, ja se ne zalažem za neki prevaziđeni istorizam, već za moderno poimanje naše prošlosti koje može da nam vrati onu moralnu snagu koju rađa svako duhovno preobražavanje. Ja se zalažem, dakle, za temeljno preispitivanje srpske duhovne baštine shvaćene uprkos razlikama kao jedinstveno i nenarušivo tkanje. Zadatak njenog objedinjavanja predstavlja intelektualni zadatak prvoga reda, dovoljno velik da bude podsticajan za više generacija. Čini mi se da je to tako veliki zadatak da ga naša generacija i naše vreme neće moći obaviti. Na kraju, prilike u kojima živimo izuzetno su dramatične. Pa ipak, neka mi bude dozvoljeno da napravim paralelu sa našim precima, sa onim pokolenjem koje je doživelo pad Carigrada, a to je bio istovremeno i kraj jedne velike hrišćanske civilizacije kao što je bila vizantijska. Bio je to sumrak one evropske civilizacije koja je polazeći od humanizma sanjala o jednom pravednom demokratskom poretku. Živi smo svedoci koliko su te nade doista i ostvarene.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ISO KALAČ - Da li je Sizif srpski otac

KAO ŠTO znate, godinama su mnoga pitanja bila zabranjena. Uplašeno smo ćutali, zaboravljali svoju istoriju, svoje porijeklo, seobe i diobe, prelaske Srba na druge vjere. Morali smo da živimo kao s neba bačeni, kao ljudi s kojima tobože započinje istorija. Mnogi od nas živjeli su kao krivci samo zato što smo se usudili da razmišljamo i da priznamo svoje porijeklo.

Doduše, ja sam se javno ponosio što su mi Milačići rođaci, obilazio sam ih u svakoj zgodnoj prilici, bio dočekivan i ispraćan kao brat. Mi smo, izgleda, najtipičnija rana u srpskom rodu, za koju su najvažniji krv, tijelo, jezik i duša. U Crnoj Gori i u Srbiji ima još potresnijih dioba srpske duše koje želim da dokažem slikom i riječima.

NAIME, majka Ružica Perović iz sela Komarana kod Brodareva, čiji je muž krajem prošloga vijeka poginuo kao hajduk, imala je četiri sina: Radula, Rada, Luku i Rista. Da bi se preživjelo, djecu je slala u najam kod bogatih i osornih aga, koji su bili dobro plaćene poturice. Došao je red i na Rista, i prije nego ode, trebalo je da u redovničkoj vodenici samelje ječam. Tu mu se popriječio jedan Komaranac jer je želio da prvi samelje i došlo je do velike svađe i tuče, u kojoj je Risto Pejović pobijedio. Međutim, nad Ružičinom djecom se nadvila stravična opasnost, i ona je voljela da joj sin pređe na islam nego da pogine s ostalom braćom. Tako je Risto Pejović postao Alija Poturak a skrhana majka je 1919. godine mogla samo da stane između sinova Luke i Alije, 1919. godine, ponavljam, da ih obojicu zagrli i da to na fotografiji ostane kao svjedočenje srpske tragedije, kakve, vjerujem, nema ni u helenskim dramama.

GORKU SUDBINU u istom vijeku i u istim godinama imali su i Ružičine komšije Mirko i Ljubica Tomašević. Bolest je harala, djeca umirala, ostalo je živo deveto djete, koje se zvalo Nenad, I samo što se zamomčio, nije bilo drugog izlaza, otišao je u najam kod age Naila Vukovića iz Borja. Za Nenadovu sreću, a ja bih rekao za veliku nesreću, bolećivi aga nije imao poroda a Nenada je volio kao svoje dijete i posinio ga, predložio mu da se islamizira a on će mu veliko imanje i svo bogatstvo prepisati. Siromašni roditelji su pristali a njih je, bolesne i stare, umjesto sina Nenada sada držao Nailagin posinak Mujo Poturak. Eto, pođite u Komarane, kod Brodareva, i naći ćete Mujovog sina Đula Poturka i njegove sinove i njegove unuke.

Da li Srbi imaju majku? Ako se stvar razmotri ozbiljno, niko se ne može roditi bez oca i majke, makar mu majka bila epruveta a otac špric koji ga je u nju ubrizgao. Analogno tome, Srbi imaju i oca i majku, ljuljaju se kao bezbrižna djeca, uče prve riječi od majke, sanjaju sreću i vjeruju da će živjeti bezbrižno.Ali ja se ovde na ovom divnom skupu, pitam da li Srbi imaju majku? Istorijski gledano, u dugom nizu vjekova bolje rečeno, od bitke kod Dimotika do naših dana, Srbi nemaju majku. Neće ih za muške glave iako ih je za vrijeme cara Dušana bilo koliko i Engleza. Međutim, Englezi su se krdili kao kunići jer su imali boljeg tatu i mamu. A danas? A danas?

JA SE PITAM da li stvarno Srbi imaju oca. Što se toga pitanja tiče, nešto mi je lakše i mogu reći da su Srbi nesrećna Sizifova djeca, dakle djeca onog mitskog Sizifa, najpametnijeg smrtnika na zemlji koji je dva puta bogovima zgriješio, izazvao njihovu srdžbu pa po drugi put sa zemlje ga odveli u pakao da uz strmenu planinu gura kamen i nikad ga ne izgura do vrha ilanine. Tako i Srbi guraju ratni kamen od 1389. dižu bune i ustanke, odmeću se u hajduke i uskoke, neko prelazi na islam, postaje paša, subaša, sejmen, muftija, miralaj, koji na našim brzim planinskim rijekama gradi mostove i pomaže kako zna i umije svoju braću. Lijevo i desno, bez oca i bez majke, neko se u Bosni i Hercegovini pokatoliči, postane žešći papa od pape i gori po Srbe, a nekog kao topovsko meso šalju u tzv. Vojnu krajinu. Vio je potreban Srbin da stoji uz Hrvate u naletima germanizacije i islamizacije, koje ne prestaju ni u XX vijeku.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kuća ni na nebu ni na zemlji

DA LI JE SIZIF srpski otac? U mojoj viziji jeste. Međutim, za razliku od mnogih Srba, Sizif je znao šta hoće. Stradaće, ali ljudi će biti srećni. Naime, saznao je da je Ezopovu Jeginu ukrao Jupiter, ponudio ožalošćenom ocu pomoć, što je on jedva dočekao, ispunio Sizifovu želju i Korintu dao kišu. No, mudrom Sizifu to je bilo jako malo, od njega je zatražio pomoć da okuje smrt a onda će mu on reći gdje se nalazi njegova kćerka Jegina. Razumljivo, roditeljska ljubav nema granica. Ožalošćeni Bog je pristao, Sizif okovao smrt, učinio ljude besmrtnim a Ezop je uz njegovu pomoć iz Jupiterovog dušeka izvukao kćerku Jeginu. I kad su bogovi saznali da je sve to Sizif isplanirao, Jupiter ga zgrabi za vrat i baci u pakao. Sizif kao Sizif, stari mudrac, ubijedi boga Plutona da ga pošalje na zemlju da obiđe svoju ženu i kazni je za nevjernost. Pošto je Sizif obećao da će se na vrijeme vratiti, Pluton mu ispuni želju, istrese ga pored mora i vrati se na svoj božji posao. Kad Sizif osjeti morsku vodu, sunce, kad ugleda toliko lijepih žena, zaboravi zašto je došao, poče da živi i ide od dame do dame dok se ne namjeri na boginju Jeginu. Sizif ne bi bio Sizif kad je ne bi opčinio svojom pameću, ljubaznošću, dobrotom i pridobio njenu božanstvenu milostivu ruku. Godine su prolazile, udarali morski valovi o obale, bogovi tugovali i na sve strane tražili Sizifa. A on s Jeginom ljuljao svoju djecu, pa unuke, pa praunuke. Za njega smrt ne postoji, jer dva puta niko ne može da umre. I da nije obigravao oko drugih žena, da se Jegina nije rasrdila na njega i dozvala bogove, oni ga nikad ne bi našli. Ovako, zgrabiše Sizifa, odniješe ga u pakao i privezaše za kamen koji vjerovatno i dan-danas gura. Kivni na umnog i dovitljivog Sizifa, mislili su da mu pomore porod, ali nisu mogli. Djecu je rodila boginja Jegina, ona su polubogovi, jer su, barem djelimično od bogova. I sve što su mogli protivu njih da urade to je da ih prokunu da u dugom nizu vjekova ratuju na svojoj zemlji, međusobno se koškaju, dijele se, sele i prelaze s vjere na vjeru.

SRBI SU UVIJEK ratovali na kućnom pragu, ali guranje najtežeg ratnog kamena započinje 1389. godine, dakle od Kosovske bitke. Srbi su na svojoj zemlji drhtali pet stoljeća. Robovali i samovali, bunili se protiv Turaka i ginuli. A oni nekadri ili plahi - kao što je bio slučaj s mojim Milačićima i Prelevićima, zaplašenim od krvne osvete - prelaze na islam. Živjeli su tako Osman, Adžo i Murat. Od njihovih imena ostalo je da se Milačići do današnjih dana razgranavaju u tri pravca: Osmanovići, Adžovići i Muratovići, Ona druga braća ostajala su na istorijskoj vjetrometini, svakom kriva a najviše samima sebi. Braća su čeznula jedan za drugim, pomagala se u najtežim danima, imala zajedničke godišnje skupove, jela, pila, plakala i gledala ko na koga liči.

A Tadija Milačić, koji je živio 110 godina, kleo se u sve žive glave i grobove da ja ličim na Špira Milačića, ljutog hajduka koji je prema sirotinji imao mekanije srce od pamuka pa je ona njemu uz gusle pjevala: "Gorska vilo, kaži pravo, jel Milačić Špiro zdravo? Kad će doći u Breskute da razjuri Turke ljute?" Špiro je poginuo, Tadija a ja izgnaničkim i sagorjelim glasom pitam: "Da li Srbi imaju majku?" Ako su oni Sizifova i Jeginina djeca, a u mojoj viziji jesu, ostali su bez oca i majke. Srbi su siročad s kućom na krvavom balkanskom drumu i imaju Boga. A jedna stara mudrost glasi: Koga Bog voli, toga i kažnjava. Zaista, hvala velikom Bogu na tolikoj ljubavi, hvala mu što smo mu najpotrebniji narod na onom drugom svijetu. Bog boguje, a Srbin samuje i ratuje.

Eto, Srbima je kuća i na nebu i na zemlji, bolje rečeno ni na nebu ni na zemlji. Albert Kami kaže: Mitovi su stvoreni da ih mašta oživljava, a ja nisam mogao da to ne učinim. Ne dade mi mašta.