NI TABLE NEMA NA MESTU GDE SU UDARENI TEMELJI MODERNE SRBIJE: Zašto nema obeležja u Tašmajdanskom parku u Beogradu?

Tog dana hiljade Srba okupilo se oko brega na prostoru današnjeg centralnog gradskog parka da prisustvuje vaskrsenju Srbije. Na Svetog Andreju 1830. prvi put u novijoj istoriji pokazala se regularna uniformisana srpska vojska.

Uobičajeno je da države ovakva mesta obeležavaju memorijalima, ali na Tašmajdanu nema ni najmanjeg spomena na veliki događaj čitanja hatišerifa, sultanskog ukaza kojim je Srbija postala autonomna nacionalna kneževina sa samostalnom upravom.

- Za naše pretke, drugi hatišerif je važan događaj, svetlo u tami, nada da su konačno osvojili slobodu i samostalnost - kaže stručnjak za ustavno pravo dr Miodrag Radojević iz Instituta za političke studije.

- U ovoj borbi srpski narod je pokazao zavidnu hrabrost i umešnost da, po potrebi, koristi i oružje i pregovore. Knez Miloš je ugodio da se obznanjivanje ili javno čitanje ovog dokumenta desi na dan kada je Karađorđe zauzeo Beograd 1806. godine i kada se obeležava jedan od najvećih ruskih praznika - Sveti Andreja, uputivši Turcima poruku šta ih čeka ako ponovo pogaze dogovor. O njegovom značaju govori i to da je on pročitan pred više hiljada ljudi i nekoliko stotina srpskih vojnika i činovnika.

Prvo svečano čitanje hatišerifa, na turskom, održano je 12. decembra 1830, a dan kasnije pročitan je i na srpskom. Tašmajdan (čije ime znači rudnik kamena) tada je bio pust brežuljak čiji je vrh nazivan Čupina humka. Na mestu današnjeg bazena i stadiona vadio se građevinski kamen. Prva zgrada prema novoj srpskoj varoši koja je nastajala na Terazijama bila je zarušena Batal džamija, na mestu današnjeg Doma Narodne skupštine.

Beogradski vezir Husein-paša je tražio da se hatišerif pročita u tvrđavi, duboko unutar od bedema turske varoši. Knjaz Miloš nije naseo, jer je dobro poznavao verolomne Turke. Oni su na sve načine izbegavali da Srbiji priznaju samostalnost, uprkos međunarodnim ugovorima koje su potpisali i samo su vrebali priliku da smaknu srpskog knjaza.

Zato je Miloš zahtevao da se čitanje obavi na tadašnjem Vračaru, "gde je prostranije", a i blizu je vračarske Čupine humke, gde je Sinan-paša spalio mošti Svetog Save. Tražio je da se carski dokument o "samostalnom pravleniju" pročita baš na praznik Svetog Andreja, podsećajući Turke da su na taj dan 1806. ustanici osvojili Beograd.

- Milan Đ. Milićević navodi da je po naredbi kneza Miloša na polju, blizu Tašmajdana, nasuta zemlja, visoka humka na koju je postavljena tribina, obavijena čohom crvene boje i zastrta šarenim ćilimovima - kažu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Savremenici su zabeležili da se ka Tašmajdanu od ranog jutra valjala masa srpskog naroda. Pod dolamama je zveckalo oružje jer je dugo i bolno iskustvo govorilo da turskim obećanjima ne treba mnogo verovati. Žamor naroda pretvorio se u klicanje kada se pojavila prva regularna vojska obnovljene Srbije. Prvi je prošao eskadron konjice predvođen Jovanom Obrenovićem, Miloševim bratom, na kome je sijao crveni mundir sa pozlatom. Zatim je arapskom belcu projahao knez, praćen odredom od 400 pešaka odevenih u jednake uniforme, kratke zelene bluze sa crvenim kolirom i plave pantalone. Na glavama su nosili visoke kape sa štitnikom i slovom "M" na čelu.

Beogradski vezir se sastao sa Milošem pod čadorom iz koga su se zajedno popeli na binu praćeni grmljavinom doboša i truba. Stali su jedan naspram drugog a zatim im je divan efendija glasno pročitao dokumente koje je napisao sultan Mahmud Drugi: hatišerif kojim je Srbiji dat status autonomne kneževine u Osmanskom carstvu i berat o priznavanju nasledne dinastije Obrenović.

Vezir je zatim ogrnuo kneza Miloša carskom harvanijom, plaštom sa kopčom od zlata i brilijanata, koji je dobio od sultana kao znak dostojanstva. Na prsa su mu unakrst zadenuti hatišerif i berat. Srbija je tim činom i zvanično povratila državnost. Masa naroda je proključala, izvikujući Miloševo ime.

Ove slike neodoljivo mame da se ode na Tašmajdan i pokloni ovom sudbinskom mestu, ali oduševljenje splašnjava i ustupa mesto čuđenju čim se prođe kroz parkiranu masu automobila i stigne do Crkve Svetog Marka. Tu počinje park gde table upozoravaju da "kuce ne smeju da se puštaju sa povoca", a ima i spomenika Don Kihotu i azerbejdžanskom predsedniku, samo nema ni najmanjeg obeležja na mestu čitanja hatišerifa. U stvari, malo ko zna gde se ono tačno nalazi, jer se u različitim tekstovima locira u različitim delovima parka.

Srećom, na sajtu beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, postoje precizne dži-pi-es koordinate utvrđene skeniranjem tla. Mesto čitanja hatišerifa se nalazi u današnjem travnjaku desetak metara iza spomenika deci žrtvama NATO agresije 1999. godine. Još mnogo pre georadara i satelita, u čuvenoj knjizi "Kneževina Srbija" istorijsko mesto je precizno locirao istoričar prof. dr Radoš Ljušić, na osnovu pisanih svedočanstva.

- Ko čita o srpskoj istoriji, zna da je humka na kojoj je pročitan hatišerif bila na najvišoj koti Tašmajdana, nedaleko od restorana "Poslednja šansa", u današnjoj leji cveća, a nešto niže prema Bulevaru je stajao čador knjaza Miloša - kaže prof. dr Ljušić.

- O našem odnosu prema baštini govori činjenica da ovo mesto danas lociramo po obližnjoj kafani, a ne obrnuto.

Čestiti knez bi se sigurno radovao srpskoj deci koja se igraju na mestu njegovog čadora, ali bi bio veoma nezadovoljan zaboravom njegovog zaveta da ovo mesto bude trajno obeleženo.

- Zanimljivo je da prvi akt o zaštiti mesta na Tašmajdanu, na kom je pročitan hatišerif, datira već od 26. decembra 1830. godine. Naime, Petar Lazarević, "beogradski varoški knez", izveštava Miloša, da je po njegovoj zapovesti, ogradio humku na kojoj je čitan hatišerif. Iz ovog podatka se vidi kako je knez Miloš bio duboko svestan značenja toga događaja, pa i zaštite samog mesta. Verovatno je on zbog toga 1835, izvršavajući testament Lazara Nanče podigao prvobitnu Crkvu Sv. Marka (takozvana Palilulska crkva) u neposrednoj blizini tog mesta - kažu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture.

Kada su ustavobranitelji doveli kneza Aleksandra Karađorđevića na vlast, obeležje na Tašmajdanu je zaboravljeno, jer je podsećalo na sultanski berat koji kaže da su Obrenovići kneževska loza Srbije. Na Tašmajdanu je formirano groblje na kome je sahranjena i uspomena na veliki događaj 1830. Posle Majskog prevrata 1903. i "istrebljenja" Obrenovića, revnosno se uništavalo i istorijsko sećanje na njihova dostignuća. U Kraljevini Jugoslaviji istorija Srbije postala je drugorazredna tema, a u SFRJ je srpska prošlost stigmatizovana kao "buržoaska i imperijalistička".

- Kao pravnik uočio sam da u našoj istoriografiji postoji ozbiljan problem sukoba "nadnacionalista" i "nacionalnih romantičara" čija je posledica nepoznavanje i nerazumevanje sopstvene istorije i baštine - kaže dr Radojević.

- Posle Drugog svetskog rata stigmatizovanje srpske istorije je postalo trend koji je često vladajući i danas, a posledica je katastrofalno neznanje o razvoju države, čiji se međunarodni položaj u okruženju velikih sila suštinski nije bitno promenio. Upravo zbog toga sam se se sa kolegama prihvatio pisanja trotomne istorije Ustava Srbije na čijem početku stoje upravo četiri hatišerifa iz 19. veka.

Svetoandrejski hatišerif bio je prelomna tačka u osvajanju potpune nezavisnosti i stvaranju moderne države.

- Kao najviši akt sultana, on je predstavljao osnovni pravni izvor koji reguliše položaj Srbije u Turskoj imperiji - kaže dr Radojević.

- Njegov značaj relatizovan je usled niza okolnosti. Oprečna tumačenja i nedovoljno naučno zasnovana istraživanja ovog dokumenta mogu se objasniti i kao posledica uticaja vladajuće ideologije nakon Drugog svetskog rata, ali našeg mentaliteta: nedostatka marljivog i upornog rada, ali i da su nam bliži tuđa prošlost i problemi od sopstvenih.

Hatišerif je posledica i dugogodišnje diplomatske akcije i podrške Rusije, najmoćnije evropske sile i tadašnjeg zaštitnika i saveznika srpskog naroda, ogromnih žrtava u oba ustanka i mudrosti kneza da koristi različita pregovaračka sredstva, po potrebi i da podmićuje turske velikaše kako bi izdejstvovao određene povlastice.

Stručnjak za ustavno pravo podseća da je prostor Beogradskog pašaluka opusteo nakon Prvog ustanka.

- Turska odmazda po današnjim međunarodnopravnim standardima bila eklatantan primer genocida. Na etnički očišćenim i otetim teritorijama nakon toga nastanjivano je različito nesrpsko stanovništvo - kaže dr Radojević.

- Najznačajnija onovremena posledica hatišerifa jeste da su se Srbima po prvi put garantovala odgovarajuća prava sa ciljem zaštite života i njihovog identiteta.

Hatišerif je, s druge strane, omogućio nastanak političkih institucija i ustanova i postepeno zidanje pravnog poretka. On je predstavljao jednu od važnih karika u beočugu događaja koji su na kraju imali za posledicu međunarodno priznatu nezavisnost. Sve to je postigao siromašan i neprosvećen, ali narod željan slobode.

AKT OD DVADESETAK TAČAKA

HATIŠERIF je sastavljen od dvadeset tačaka, u kome su neka prava ranije garantovana međunarodnim ugovorima potpisanim između Rusije i Turske, navodi dr Miodrag Radojević:

- Najvažniji deo je pravo na autonomiju, samostalno uređivanje unutrašnje uprave i pravosuđa. Hatišerifom su pomenuta dva najviša organa vlasti - knez i sovjet. Porta se obavezala da se ne meša u unutrašnja pitanja, turskom stanovništvu je ostavljen rok da proda imovinu i iseli se iz Srbije, s tim da ostaju vojne posade u tzv. carskim gradovima, pa je na taj način bilo ograničeno i vojno prisustvo turske vojske. Priznata je sloboda veroispovesti, pravo na bogosluženje i izbor arhijereja, zajemčena sloboda kretanja i trgovine, pravo na osnivanje bolnica, škola i pošte.

* * * * * * * * *

PRIVILEGOVAN POLOŽAJ

SULTAN je osim hatišerifa, doneo i berat kojim se priznaje nasledni položaj knezu Milošu Obrenoviću, a to je bila privilegija sa retkim izuzecima potvrđena drugim vazalnim narodima, pa je Srbija postala nasledna monarhija.

- O ovom posebnom položaju Srbije u Turskoj carevini svedoči i to da je ona imala pravo i na jednu deputaciju ili diplomatsko predstavništvo u Carigradu. Hatišerifom nisu rešena važna pitanja plaćanja poreza ili godišnjeg harača i granica kneževine. Tek hatišerifom iz 1833. Srbija je teritorijalno proširena za šest nahija, što je otprilike bilo oko polovine tadašnje teritorije Kneževine.

* * * * * * * * *

PRIZNANjE STATUSA NARODA

HATIŠERIFOM je definisan pravni status Srbije kao autonomne tributarne kneževine.

- Kneževina je ostala u sastavu turske imperije, ali sa vrlo visokim stepenom samouprave - objašnjava dr Miodrag Radojević.

- Važno je napomenuti da se u hatišerifu ne koristi izraz podanici, već narod, što je značilo i privilegovani status, odnosno da Turci više nisu imali pravo da se prema srpskom narodu odnose kao prema ostaloj raji.