"MONA LIZU" UKRAO DA JE VRATI U ITALIJU: Kako je na današnji dan daleke 1913. pronađeno čuveno remek-delo, nestalo iz Luvra

Tako je stavljena tačka na jednu od najvećih enigmi 20. veka u krađi umetničkih dela, pronalaženjem Leonardove "Mona Lize", nestale dve i po godine ranije iz pariskog Luvra.

Štampa iz ovog dela sveta bavila se tih dana opsežno hvatanjem kradljivca i ponovnim izlaskom misterioznog Đokondinog osmeha na svetlo dana. O tome su svedočili agencija Avas, pa "Figaro", "Korijere dela sera", "Mala republika" i mnogobrojni drugi listovi, a iz njihovog pisanja saznalo se tušta i tma zanimljivih pojedinosti.

Vinčenco Peruđa je rođen 1881. u Italiji. Otac Đakomo, zidar, i majka Selest, domaćica, imali su tri sina i jednu kćer. Vinčenco je počeo da radi kao moler već sa 12 godina, a sa 17 je emigrirao u Pariz, u potrazi za boljim sutra.

U to vreme, u Luvru su mentalni bolesnici oštetili više umetničkih dela, pa je čuveni muzej između 1909. i 1911. odlučio da zaštiti 1.600 najznačajnijih slika. Firma "Gobije" je dobila posao zastakljivanja. Među pet zaposlenih našao se i Peruđa, već poznat kao dobar radnik. Ubrzo je bio zadužen da sam stavlja pod staklo dela italijanskih majstora.

Tu se izveštio da ih lako skida sa zida, a upoznao se i s tim kako funkcioniše obezbeđenje.

U ponedeljak 21. avgusta 1911, u danu kada muzej ne radi, Peruđa, sada kao već bivši radnik pomenute firme, u radnom odelu pojavljuje se u muzeju, u sedam ujutro. Podalje je i nekolicina drugih radnika, ali sala u kojoj se nalazi "Mona Liza" je prazna. Kako je tekla akcija, sam je opisao, a zabeležili i i talijanski i franucski dnevni listovi.

Poverio je da se, dok je radio, više puta zaustavljao ispred čuvene slike Leonarda da Vinčija "na kojoj je tako živa ekspresija italijanske umetnosti, koju niko neće uspeti da prevaziđe". Nije mogao da podnese da je drugi gledaju "kao deo francuske slave", pa je odlučio da "Mona Lizu" vrati "u postojbinu". Tada se i rodila ideja o krađi.

Objasnio je da je zadržao kontakte sa radnicima u "Luvru". Tako je tog ponedeljka obišao prijatelje dekoratere. Razmenio je nekoliko reči sa njima, a onda lagano otišao do "Mona Lize". Sliku je sa zida skinuo u trenu. Ram je bio težak, pa ga se otarasio i ostavio ga na stepeništu, a remek-delo, veličine 76,8 sa 53 centimetara, sakrio ispod radne bluze.

Čudio se kako niko nije posumnjao u njega, iako su razmatrane i najneverovatnije kombinacije, dok su ucveljeni Parižani obilazili prazan zid ostavljaljujući cveće i poruke ljubavi. Doduše, 29. septembra na vrata njegove skromne sobe na broju 5 Ulice Opital Sen Luj u pariskom desetom arondismanu, pokucao je izvesni inspektor Brine, raspitujući se za "Mona Lizu", ali nije izvršio pretres, niti doveo u pitanje poštenje ovog skromnog radnika.

Sliku je brižno uvio i sakrio u dvostrukom dnu belog drvenog kofera, u kome je držao prljav veš. I dok je "Mona Liza" čamila na dnu kofera u pariskoj sobici, Vinčenco je redovno odlazio na posao molera. A onda je jednoga dana, gotovo dve i po godine kasnije, do njega došao primerak italijanskih novina u kome izvesni antikvar Alfred Žeri iz Firence oglašava da kupuje dobro očuvana umetnička dela. Nije se dvoumio. Napisao mu je pismo, datirano 29. novembra 1913, na italijanskom jeziku, u kome je, između ostalog, stajalo:

"Posedujem sliku Leonarda da Vinčija. Smatram da treba da se vrati u Italiju, jer je delo italijanskog autora. San mi je da se remek-delo vrati u zemlju iz koje je poteklo i koja ga je inspirisala."

Potpisao se kao Leonardo! Žeri je odgovorio, a Peruđa požurio u Firencu, zajedno sa belim koferom. Carina ništa nije primetila. Kasnije su mu odali priznanje da je, ako ništa drugo, strogo vodio računa o tome da se delo ne ošteti.

U sredu 10. decembra, na vrata antikvarnice stupio je mladić koga je Alfred Žeri opisao kao crnpurastog, niskog, uobičajenog izgleda, obučenog u čisto, ali ne preterano elegantno odelo. Krenuli su pregovori i ubeđivanja. Uzbuđeni Žeri je tražio potvrdu autentičnosti, a Peruđa mu pokazao pečat i delovodni broj "Luvra" na poleđini. Bila je, ipak, potrebna i ekspertiza.

Sledećeg dana, Žeri se sa upravnikom slavne Galerije "Ufici" iz Firence Đovanijem Pođijem uputio u Peruđin hotel u kome je ovaj odseo pod lažnim identitetom pariskog slikara i imenom Anri Leonardo. Otvorio je beli kofer, sumnje nije bilo, ali su zatražili da je ipak odnesu istoričaru umetnosti Koradu Ričiju u Rim. Peruđa je nekako pristao.

Lopov je uhapšen istog popodneva, a ministar Luiđi Kredaro, dva dana kasnije, obavestio francuskog ambasadora o velikom otkriću. Ostala su kontradiktorna svedočenja o tome da li je cilj bio novac, ili povratak "Mona Lize" "kući".

Po otkriću, slika je imala oproštajnu turneju po Italiji. Izložena je u čuvenoj Paleti Farneze u Rimu, u kojoj je smeštena ambasada Francuske i gde su lično došli da se dive "Mona Lizi" 28. decembra 1913. italijanski kralj Vitorio Emanuel Treći i njegova supruga, crnogorska princeza Jelena Petrović Njegoš. Slika je potom izložena i u Milanu, pre nego što je, tačno pred Novu godinu, 31. decembra, vraćena u Pariz. Bio je to dan velike sreće i slavlja u Francuskoj.

Vinčenco Peruđa je osuđen na godinu dana zatvora, od kojih je odležao sedam meseci.

Posle oslobađanja, služio je u italijanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. Potom se oženio i vratio u Pariz, gde je otvorio prodavnicu boja. Umro je 1925. Za to vreme, hotel "Tripoli" u Firenci je iskoristio medijsku pompu i promenio ime u "Đokonda". Gosti i danas u njega mogu da navrate.

I NAPOLEON BIO OČARAN

LEONARDO da Vinči je portret Lize Gerardini, supruge Frančeska del Đakonda iz Firence, naslikao između 1503. i 1518. Kralj Fransoa Prvi, koji je kupio delo urađeno na drvetu topole, postavio je Đokondu u dvorac u Fonteblou. Luj Četrnaesti ju je odneo u Pariz. Bila je izložena i u Palati Tiljeri, kao i u dvorcu u Versaju. Nije prošla prvu selekciju na otvaranju Luvra 1793, a u kolekciju je uvrštena 1797. Po naredbi Napoleona preneta je 1801. u njegovu rezidenciju u Palatu Tiljeri. Priča se da je bio očaran Mona Lizinom lepotom do te mere da se zaljubio u njenu rođaku Terezu Gvandanji. Slika je vraćena Luvru 1802. godine.