ŠTEDELI NA LJUBAVI, SAD IH GRIZE SAVEST: Da li i za čim ljudi žale u trećem dobu, koliko pate zbog propuštenih prilika ili napravljene greške

- U životu sam mnogo putovala. Službeno sam obišla Srbiju uzduž i popreko. Proputovala sam desetak evropskih i azijskih zemalja. To mi danas najviše nedostaje, ali na put ne mogu zbog invalidskih kolica. Srećom, imam internet i koristim računar, pa tako plovim neostvarenim željama. Naravno, nije isto osetiti uživo miris mora i šuma, ali ja sam svesna situacije u kojoj se nalazim i srećna sam da imam i ovo - kaže naša sagovornica.

Dodaje da joj nije krivo zato što je u životu mnogo radila, budući da je izuzetno volela svoj posao, a stizala je da posveti pažnju i deci.

- Žao mi je možda jer nisam više bila prisutna kad su mi rasli unučići, ali, uprkos tome, imamo divan odnos. Ostala sam i u stalnom kontaktu sa prijateljima. Imala sam dva sina. Jedan je umro na početku epidemije korone, ali ne od kovida. On mi nedostaje i nedostaju mi posete njegovom grobu. Ipak, unuk i tri unuke daju mi snage da nastavim dalje.

Kaže da ima ispunjen život u gerontološkom centru, čak i više nego neki njeni prijatelji koji su ostali kod kuće. Kad nema zaraze, imaju česta pozorišna gostovanja, koncerte, bioskopske projekcije...

- Ovde ima različitih ljudi i čujete razne priče. Ima i onih koji žale za propuštenim prilikama i ljubavlju, ima i onih koji ovde nađu ljubav, a ima i bračnih parova koji dele garsonjere. Najlepše mi je kad ih vidim da se, u svojim osamdesetim godinama, i dalje u hodniku drže za ruke - konstatuje Milena Mašić.

Mnogi ljudi pred novogodišnje praznike svode račune i planiraju sledeću godinu. Svetska istraživanja pokazuju da je ovo naročito karakteristično za ljude u trećem dobu. Ipak, ne osmele se svi da "isprave greške" koje su počinili i da nadoknade propušteno. Neki nemaju ni uslova za to.

Jedno britansko istraživanje pokazalo je da ljudi najčešće žale jer su mladost proveli živeći onako kako su to želeli drugi, a ne kako su želeli oni sami. Većina je u anketi izjavila da nije ispunila ni polovinu svojih snova, a bilo je i onih koji su rekli da nisu bili svesni kakvu slobodu donosi zdravlje dok se nisu hronično razboleli.

Mnogi žale jer su u životu previše radili i trudili se da steknu materijalne vrednosti, pa su propustili odrastanje svoje dece i bračnom drugu nisu pokazali dovoljno nežnosti. Drugi su, pak, nezadovoljni jer su celog života potiskivali osećanja i držali ih u sebi, ne bi li ostali u miru sa okolinom. To ih je dovodilo do stalne frustriranosti i uskraćenosti, zbog čega su se pojedini razbolevali baš zbog nagomilane ogorčenosti i povređenosti, koju su "gutali".

Ljudi pate i zato što su vremenom pogubili kontakt sa prijateljima ili zato što se nisu više smejali i ludovali, žudeći da to bar jednom ponove. Neverovatno mnogo je i onih koji misle da je trebalo da govore "volim te" mnogo češće.

Stojana Gligorić, socijalni radnik iz gerontološkog centra u Zaječaru kaže da njihovim korisnicima najčešće nedostaje porodica i nostalgični su za vremenima kada su svi bili na okupu.

- Žale jer su bili fokusirani na stalni rad. Tužni su pošto ne mogu, za razliku od svojih vršnjaka iz razvijenih zemalja, da putuju, penzije su im male. Neretko su žene nezadovoljne jer su se rano udale, već sa 17-18, i nisu iskusile slobodan život, nisu imale drugog partnera osim muža. Mnoge od njih nisu ni imale druge mogućnosti, pošto im je brak bio šansa da izađu iz siromaštva, odu sa sela, dostignu viši socijalni status - kaže Gligorićeva.

Ipak, što zbog uvreženih modela življenja na ovom području, što zbog ekonomske situacije, retko ko se usudi da ostvari sada nešto što je možda propustio, a što bi mogao sebi da priušti. Oni se i dalje, kaže naša sagovornica, trude da ugode svojim porodicama, druže se, gledaju TV i drže svakodnevne rutine. Pasivni su, pa mnogima zato treće doba teško pada, posebno u početku, kad prestanu da budu aktivni i odu u penziju.

Ipak, ima i entuzijasta koji se nikad ne predaju, pa je sve više penzionera koji planinare, i dalje čitaju, idu u pozorište, čak i trče. Onima koji nemaju hrabrosti za to, život bi moglo da ulepša i češće ponavljanje naizgled običnih reči "volim te". Iza njih obično sledi nežnost i uzvraćena ista poruka.

PROTRAĆENO VREME

PRE nekoliko godina u Njujorku je postavljena tabla na kojoj su građani mogli da napišu za čim najviše žale. Česti odgovori su bili:

- Žalim za vremenom koje sam protraćio jer nisam rekao "da" nekim prilikama.

- Jer nikada nisam pratila svoje snove.

- Nedavno sam saznao da sam ostao bez kuće. Da nisam povređivao ljude, možda se to ne bi desilo.

- Htela sam da uradim toliko stvari, ali nikada nisam nalazila dovoljno vremena.

- Nikada nisam rekla ono što mislim.

- Što nisam bolji prijatelj.