SUSRET SA ISTORIJOM - IGRE STALJINA SA DRAŽOM: Naša vlada u Londonu odbila rusku pomoć četnicima

Jedan od takvih primera su svakako detalji oko organizacije i ciljeva državnog udara u Beogradu 27. marta 1941. Danas je sasvim sigurno da su svoje prste u ovom prevratu imali kako Britanci, tako i Sovjetski Savez, pa čak i Sjedinjene Američke Države. Za ovu tvrdnju postoje nepobitni dokazi. U januaru američki predsednik šalje u Beograd ličnog izaslanika generala Vilijama Donovana, obaveštajca i oca buduće Centralne obaveštajne agencije (CIA). Sasvim je izvesno da se Donovan susretao sa svim ključnim oficirima koji su izveli puč. Američki istraživači ističu da se sreo i sa Josipom Brozom, koji je tada posedovao kanadski pasoš na ime Spiridon Maks.

Ni Moskva nije ravnodušna prema onome što se događa u jugoslovenskoj prestonici. Aktivirano je Odeljenje za međunarodne veze Kominterne, koje se bavilo obaveštajnim radom, sa zadatkom da se pojača pratnja jugoslovenskih političara i oficira.

O ANGAŽMANU Britanaca najbolje svedoči izveštaj agenta SOE (Uprava za specijalne operacije) Hjua Daltona upućen Vinstonu Čerčilu: "Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji, potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je uglavnom otišao na finansiranje političkih stranaka, dnevnih novina i ostalih vidova podmićivanja." U njihovom poslanstvu se 27. marta slavila pobeda, uz puno šampanjca i povike "uspeli smo". Pojedini engleski istraživači iznose dokaze da je krajem marta u Beogradu boravio britanski ministar spoljnih poslova Antoni Idn i da je učestvovao u puču.

Profesor Milorad Ekmečić citira ruskog istoričara Anatolija S. Anikejeva koji tvrdi "da je zajedničko pripremanje puča u Beogradu 27. marta 1941. bio prvi istorijski korak u kasnijem savezu zapadnih sila i SSSR. Trebalo bi, na osnovu toga, zaključiti da je u tome koren i glavni istorijski smisao 27. marta 1941. Bila je svesno učinjena žrtva za podsticaj saveznicima do pobede nad nacizmom 1945. godine".

Ovde ostaje otvoreno pitanje da li je cilj martovskog prevrata bio da se onemogući savez Jugoslavije sa silama Osovine, ili je namera zapadnih saveznika bila da odlože planirani Nemački pohoda na Sovjetski Savez do početka zime.

PRE IZVESNOG vremena publikovan je jedan dokument koji, takođe, otvara mnoga pitanja i nedoumice. Reč je o depeši koju je profesor Slobodan Jovanović, predsednik jugoslovenske izbegličke vlade, 30. novembra 1942. godine iz Londona poslao Draži Mihailoviću. Ovaj značajan istorijski "papir" je pronađen u Titovom ličnom arhivu i iz njega se vidi da je Josif Visarionovič Staljin u jesen 1942. bio spreman da više pomaže četnike Draže Mihailovića, nego partizanski pokret. Staljin je jugoslovenskoj vladi u Londonu, preko njenog ambasadora u SSSR Stanoja Simića, otvoreno nudio da u štab Draže Mihailovića uputi grupu svojih viših oficira, da za potrebe četnika u SSSR formira celu eskadrilu koju bi stavio na raspolaganje njegovom pokretu i da organizuje zajedničke radio-emisije Mihailovićevih četnika i svoje Crvene armije.

Rastrojena građanskim ratom u Jugoslaviji i sve dubljim deobama svojih članova, vlada profesora Jovanovića je ovaj istorijski izazov glatko odbila. Čak i sam razgovor o pomoći SSSR uslovila je stavljanjem Titovih partizana pod komandu Draže Mihailovića, obustavom napada partizana na četnike i zaustavljanjem kampanje preko sovjetskih radio-stanica i štampe protiv Mihailovićeve vojske.

Jugoslovenska vlada je tvrdoglavo insistirala da Staljin unapred prihvati sva tri ova uslova, pa je sporazum, tako, pao u vodu. Za famoznu Staljinovu ponudu jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu Tito će saznati tek pedesetih godina, u vreme nesporazuma sa velikim moskovskim "vođom i učiteljem". Do Jovanovićeve depeše prvo su došli pripadnici kontraobaveštajne službe jugoslovenske armije, a Moša Pijade će je proslediti njemu.

PO SVEMU sudeći, na istorijsko "ne" kojim je jugoslovenska vlada krajem 1942. odgovorila na Staljinovu ponudu za saradnju sa četnicima Draže Mihailovića, znatno je uticao ne samo profesor Slobodan Jovanović, već i mnogi njegovi ministri. Koliki je udeo Čerčila i njegovih ministara u ovakvoj odluci, nažalost, do sada nije utvrđeno.

Inače, o mnogim svojim ministrima profesor Jovanović nije imao neko naročito povoljno mišljenje. Pola u šali pola u zbilji, dr Branka Čubrilovića je nazivao "putujućom panikom", Juraja Šuteja "penušavim koktelom", Milana Grola "inteligentnim nedonoščetom", Savu Kosanovića čovekom koji je "pobegao iz doma za nezbrinutu decu", a Jurija Krnjevića "samostalnom pevačicom".

Evo i integralnog teksta pisma koje je Moša Pijade uputio Titu:

"Dragi Stari,

Neki oficiri koji rade kod Jefte Šašića pregledajući dokumenta iz kairske arhive jugoslovenske izbegličke vlade pronašli su i sledeću depešu koju je Slobodan Jovanović poslao Draži Mihailoviću 30. novembra 1942. Ja sam je dobio tek jutros pa sam tu stvar naknadno ubacio u članak. Ali, pošto je svar isuviše interesantna, moram o tome da te izvestim. Evo kako glasi depeša:

Str. 2. Br. 40 od 11. januara 1943. god.

V. K. Br. 152 od 30. novembra 1942: Rusi predložili slanje svojih viših oficira u naš štab, organizaciju neposredne veze sa vama, obrazovanje vaše eskadrile u Rusiji, za dotur pomoći vam, zajedničke radio emisije. Predlog odbili. Tražimo prethodno: prvo, da se odmah obustavi kampanja preko radija i štampe protiv jugoslovenske vojske pod vašom komandom. Drugo, da se pozovu partizani da ne napadaju odrede naše vojske. Treće, da se stave partizani pod vašu komandu. Tek posle ovoga može biti razgovora o daljoj saradnji. O daljem toku obavestićemo vas. Jovanović. (Sravnili: O. H. - M. Š.)

U VEZI s tim potražio sam odmah ima li o tome što u onome izvodu korespondencije jugoslovenske ambasade u Moskvi sa izbegličkom vladom, koji mi je dao Stanoje još 1944. u Moskvi i našao sam dve depeše Ninčićeve i o tome isto govore, ali ih ja ranije nisam dobro razumeo jer se ne pominje ruski predlog. Prva depeša je za vojnog izaslanika, od 19. decembra:

Predsednik vlade svojim str. pov. br. 958 izveštava.

Veza vaša str. pov. br. 40.

POTREBNO je obustaviti kampanju protiv Mihailovića pre svakog sporazuma, pa tek onda se može govoriti o saradnji. Bilo bi dovoljno za sada pozvati partizane da se ne tuku protiv Mihailovića. Bilo bi od neocenjive važnosti narediti partizanima da se u našoj zemlji stave pod Vrhovnu komandu, koja jedino može da poveže sve napore.

Po redu imale bi se postići tri etape:

Obustaviti preko štampe i radija napade na Mihailovića.

Pozvati partizane da se ne bore protiv njega.

Pozvati partizane da se stave pod Vrhovnu komandu.

Tek posle ovoga moglo bi se govoriti o slanju ruskih oficira u štab Vrhovne komande. Za odbranu naše stvari Vojni izaslanik upotrebljavaće argumentaciju poslanika Simića. (Str. pov. br. 567 Ninčić)

DRUGA depeša je od 1. decembra za Simića:

Predsednik vlade dostavlja vam sledeći telegram:

Lično za vojnog izaslanika.

Ni o kakvoj saradnji ne može biti govora dok se kampanja protivu generala Mihailovića ne obustavi, jer je ona u najvećem jeku. Kao prethodni korak za dalji rad situacija na terenu zahteva obustavljanje ove kampanje. Na ostvarenju ciljeva iz moga telegrama str. pov. br. 958 treba da se upute svi napori poslanika i vojnog izaslanika. (Str. pov. br. 579 Ninčić)

JA SAM ove depeše više puta čitao i podvlačio, ali sam mislio da se radi o jugoslovenskoj inicijativi, a ne o razgovoru na osnovu ruskih predloga. Ali su sad i te depeše jasne. Tvoj Moša."

NOVA VIĐENjA

SAVREMENI istoričari su na najvećem iskušenju da u svetlu novih dokumenata ponovo procene dešavanja od pre 80 godina. Ispravno prevrednovanje istorije ovog perioda biće zapravo zalog i za objektivnije ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije od Drugog svetskog rata pa do, može se slobodno reći, danas.