ISTORIJSKI DODATAK - TITOV STRAH OD SRBIJANSKIH DIVIZIJA: Dogovor Staljina i Čerčila ključan za ishod jugoslovenske revolucije

Većina naroda je poraz četnika doživljavala kao oslobođenje. Osnovna partizanska briga nije bila da dobro organizuje tu podmlađenu armiju. Tu će u Srbiji stvarati jednu evropsku ratnu formaciju. Početkom 1945. partizanska vojska je od 350.000 boraca i 40 divizija naglo porasla i prešla na stvaranje četiri armije. Postala je evropski uračunljiva snaga za okončanje Drugog svetskog rata.

Tito je strahovao od tih srbijanskih divizija u pohodu prema Zagrebu. Kad polazi u Moskvu, veli generalu Terziću da je Sremski front - front kralja Petra i "kad se vratim, da ga više ne vidim". Ne samo nedostatak oružja i slaba veština u potrebe onoga što je dobijeno od Sovjetskog Saveza nego je i ovaj politički strah bio razlog da u bezglavim udarima prsa u prsa ta omladina masovno gine.

Za ishod jugoslovenske revolucije dve su stvari pred jesen 1944. bile ključne, a obe su bile izvan kruga u kome su se vrtela dva nepomirljiva partnera. Prva je bila sastanak Staljina i Čerčila u Moskvi 9. oktobra 1944. Bez pogovora su se slagali da Britanija mora ostati mediteranska zemlja i držati Grčku, a Sovjetski Savez da konačno pretvori Crno more u rusko jezero. To je značilo: u Bugarskoj će britanska politika biti nešto više od posmatrača, a u Jugoslaviji su Staljin i Čerčil uticaje podelili po pola.

To je ono što se pogrešno naziva sporazumom u Jalti 50% i 50%. Taj je sporazum bio na snazi manje od jednog dana, jer je ostavljeno ministrima spoljnih poslova Molotovu i Idnu da sutradan, 10. oktobra 1944, povise taj sovjetski procenat. Molotov je zahtevao 25% za Britaniju i 75% za Sovjetski Savez ili, u najgorem slučaju, da sovjetska strana ima prevagu od 60%. Britanci su zahtevali da se Tito i Šubašić, vođstvo partizana i kraljevska vlada, sporazumeju hoće li Jugoslavija biti monarhija, republika, ili nešto treće. Molotov je uveravao da će Tito, kad dođe u Beograd, malo omekšati.

U planinama je bio provincijalac, sklon da sve rešava na tajni način, a u gradu će se pripitomiti i postati prihvatljiv. Idnovo "nešto treće" je bila lična diktatura, koja će zaista biti i uvedena.

DRUGA stvar koja je odigrala suštinsku ulogu u daljem razvoju bilo je stvaranje prosovjetske vlade u Bugarskoj 9. septembra 1944. Nemački i srpski neprijatelj - Bugarska preko noći je postala njihov ratni saveznik, susretom Tita i Dimitrova u Sofiji 5. oktobra 1944. To je, praktično, značilo da se oko 100.000 vojnih obveznika iz Makedonije preko noći pretvara u vojnu osnovu jugoslovenske partizanske vojske na tom prostoru Jugoslavije.

Sama bugarska armija je bila upravljena da prodire u dva pravca. Jedan je išao na Sremski front, a drugi je trebalo da oslobodi i uvede red na Kosovu. Pored bugarske vojske, Peta i Šesta albanska divizija učestvuju u oslobađanju Prizrena i Tuzi, Britanci ne žele da daju pomoć albanskim trupama, jer su na neregularan način zaposeli jugoslovensku teritoriju.

S druge strane, u albanskim jedinicama su i balisti i komunisti, što je dovelo do jednog oružanog konflikta sa partizanskom jugoslovenskom vojskom. Odmah po oslobođenju 1944, izbio je jedan albanski ustanak protiv jugoslovenske vlasti, a drugi pre kraja rata, u maju 1945.

Nije bilo slučajno što se bugarska vojska našla na Kosovu, Britanski posmatrači su videli da Tito vodi politiku što većeg umanjenja srpskog značaja u budućoj jugoslovenskoj federaciji. Britanski vojni predstavnik je 4. decembra 1944. javio da starešine bugarske vojske vide da je njihova uloga na Kosovu političke prirode; Tito je izjavio da bi albanski balisti mogli ući u Jugoslaviju samo silom. Postojao je savez balista i partizana na Kosovu. Srbima nije dozvoljavan povratak. Britanci su izveštavali "da Tita ne zanima budućnost Kosova, koje bi dao Albaniji u slučaju da ona to poželi".

Britanska vlada je još 10. aprila 1944. posredstvom svog predstavnika obavestila jugoslovensku vladu u Londonu da je "Titova briga za stvaranje autonomne Makedonije ovde shvaćena samo kao deo njegovog programa da umanji srpski uticaj, jer bi se takva država mogla uspostaviti samo na štetu Srbije. Naša podrška Titu ne uključuje i njegove antisrpske ciljeve".

Sporazum dva ministra inostranih dela 10. oktobra 1944. omogućio je Sovjetskom Savezu predominantan uticaj u Jugoslaviji. Pogrešno je misliti da se to odnosi na deobu teritorija. To je samo podela brige oko pomaganja kopnenih snaga, u čemu sovjetska strana ima prevagu, ili pomorskih i vazduhoplovnih, u čemu Britanci pomažu u onoj smanjenoj meri u kojoj ti rodovi u balkanskom ratu imaju podređen značaj.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Poraz četnika za zelenim stolom

BEZ pomoći sovjetske armije jugoslovenske partizanske jedinice ne bi mogle osloboditi čitav jugoslovenski prostor, a posebno Beograd, 20. oktobra 1944. godine... Četnički pokret nije slomljen na bojnom polju, nego za zelenim stolom "britanskog igranja karata sa Rusima" I pre nego su se Staljin i Čerčil sporazumeli 9. oktobra 1944. u Moskvi, britanskoj diplomatiji je veća briga bila kako da ne primi na sebe sumnju za srpsku tragediju i ostavi generala Mihailovića da potone, nego da nešto uradi u njegovu korist.

Njegov štab je doneo odluku da se neće povinovati rešenjima velikih sila i kraljeve vlade u Londonu. Kraljevnm dekretom od 25. avgusta 1944. ukinuta je Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u otadžbini, a Tito je 30, avgusta uputio poziv domobranima i četnicima da pređu pod njegovu komandu.

Kralj je preko britanskog radija 12. septembra pozvao svoje četnike da se priključe Titovoj armiji. Jedan deo četničkih jedinica je ovo prihvatio. Po zapadnoj Srbiji su brijačnice odjednom ogrezle u ošišane kose i brade. Bacale su se kraljeve kokarde. U dnevniku tih dana Mihailo Šaškijević opisuje kako se njegova četnička jedinica kod Čačka raspala. Samo neki pojedinci nisu bili obrijani.

"Svi oficiri su, takođe, bili obrijani. Većina nije imala nikakve oznake na kapama, to jest šajkačama. Obično samo jedan metalni hrastov list na reveru bluze." Titovom maršalskom grančicom su obeležili da su deo njegovih trupa. Kontakti sa sovjetskom vojskom nisu bili neprijateljski, ali su bili potpuno nepouzdani i beskorisni.

VEĆINA četničkih snaga nije prihvatila kraljevo naređenje. Nekoliko hiljada njegovih vojnika u Podgorici, pošto su saslušali tužan kraljev govor, zapevali su: "Čiča Dražo, mi ti se kunemo da sa tvoga puta - ne skrenemo". Nakon tri godine tu će pesmu pevati svom novom vođi koji se odmetnuo od Staljina.

Draža Mihailović je najpre svoje trupe upravljao u Bosnu preko Sjenice, sam prešao u Dvorove kod Bijeljine, pa u Modriču u uglednu kuću Karabegovića, nekada pre rata 1914. srpskih nacionalista. Mustafa Mulalić u svojim uspomenama beleži da je general Mihailović svraćao, na poziv, u muslimanske džamije, izuvao se i posle molitve vernicima držao govor...

Pri pokušaju probijanja natrag u Srbiju, snage generala Mihailovića su do 12. maja 1945. doživele tragičan kraj. Ostali su nemi spomenici zapuštenih stratišta na području Zelengore i Sutjeske, sela Zakmur i Bulozi. Smatra se da je poginulo i, nakon zarobljavanja, likvidirano 9.235 boraca i oko 300 oficira. General Mihailović je uspeo da se izvuče, pređe na srpsku stranu.

Izdajom je bio uhvaćen, osuđen na smrt i streljan 18. juna 1946. U literaturi postoji mišljenje da je Mihailović odustao od plana probijanja u Sloveniju po američkoj naredbi da se vrati u Srbiju... Buduća istraživanja će proveriti verovatnoću da je generalu Mihailoviću, za saradnju sa sudom, bilo obećano da će život završiti u nekoj osamljenoj vili na obali mora.