ISTORIJSKI DODATAK - PALITI KUĆE KULACIMA: Ideološke razlike koje su dovele do rata između partizana i četnika

Partizansko vođstvo je u službenim izjavama i rešenjima isticalo da je njihov glavni cilj oslobođenje Jugoslavije od strane okupacije. Sve do definitivnog raskida sa vladom u egzilu i kraljem Petrom, krajem novembra 1943, postojao je obzir da se ne donose rešenja koja bi formalno mogla izgledati kao pokušaj stvaranja potpuno druge države. Osnove državne vlasti se donose za vreme boravka Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta Komunističke partije u Foči, od 19. januara do 10. maja 1942, u dokumentu "Fočanski propisi".

Svuda na oslobođenoj teritoriji stvaraju se narodni odbori. Vrh državne zgrade se stvara na zasedanju 54 delegata iz svih delova Jugoslavije, sem Slovenije i Makedonije u Bihaću 26. i 27. novembra 1942. To Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (Avnoj) bilo je "političko predstavništvo" narodnooslobodilačke borbe, ali je imalo ambiciju da bude klica novog političkog predstavništva celog naroda. Imalo je svoje Predsedništvo i Izvršni odbor od deset članova. Time se daje inicijativa za kasnije zasedanje "Zemaljskih antifašističkih veća" Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Boke, Sandžaka.

Još nije bio stvoren teritorijalni identitet nove crnogorske nacije, niti se ona zvanično pominjala izvan srpske nacionalne celine. Za Predsedništvo i Izvršni odbor Avnoja se izbegava izraz vlada, što je i kasnije rađeno nekim drugim povodima, da se to ne bi tumačilo kao revolucionarno raskidanje sa jugoslovenskom državom, za čije se oslobođenje partizanski pokret formalno borio.

OBJEKTIVNO, stvar je izgledala drukčije. Od pobede Crvene armije pod Moskvom u zimu 1941. partizansko vođstvo smatra da je oslobođenje zemlje vrlo blizu. Staljin je mislio da će se rat završiti 1942. Zbog toga se trudilo da sovjetsku armiju ne dočekaju bez određenih rezultata borbe protiv nemačke okupacije u sopstvenoj ruci. Partizansko vođstvo govori o "drugoj etapi" oslobodilačkog rata. Posle sednice grupe vodećih članova Centralnog komiteta KPJ u selu Drenovi kod Nove Varoši 7. decembra 1941, pa sve do sednice Pokrajinskog komiteta KP Bosne i Hercegovine u selu Ivančići kod Sarajeva na srpski Božić 7. januara 1942, sam Tito upućuje direktivna pisma partijskim vođstvima Srbije, Hrvatske, Slovenije i Crne Gore, kao i pojedinačno partizanskim odredima u Hercegovini, Sandžaku i Boki.

Daju se uputstva za pretvaranje "imperijalističkog rata" u klasni rat `protiv domaće buržoazije, kako bi se sva vlast dala u ruke proletarijatu i siromašnom seljaštvu. Vođstvo četničkog pokreta je ocenjeno kao "reakcionarni velikosrpski centar, opasan za sve narode Jugoslavije, jer se u njemu nesumnjivo stvara sutrašnji glavni neprijatelj oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i uporište okupatora".

OVE ODLUKE donosi jedan uzak krug ljudi oko Tita. Centralni komitet Komunističke partije je brojao 30 članova, ali se u punom sastavu nije sastajao. Tokom 1942. je to jezgro brojalo osam članova vođstva. Kardelj je ocenjivao da će se svetski rat završiti pobedom Crvene armije u toku 1942.

Pisao je da se "danas pred nas postavlja pitanje ko će koga, ili mi četnike, ili četnici nas". U dva pisma koja šalje u Crnu Goru i Sandžak, 14. februara i 10. marta Tito naređuje da se "moraju obavezno streljati svi oni koji su pomagali četnike i bili naklonjeni njima". Moraju se paliti kuće četničkih rukovodilaca i njihovih saradnika, masovno streljati svi koji su prebegavali iz partizanskih u četničke jedinice. U tim pismima je prvi put reč "kulaci" postala simbol klasnog neprijatelja. Kominterna je prvu kritiku uputila 5. marta 1942. Zatražila je da se objavi proglas o oslobodilačkom karakteru pokreta otpora. Bilo im je nejasno zašto se Tito ne identifikuje svojim imenom i prezimenom.

Tito nije uputio traženi proglas. Zbog toga bi trebalo smatrati da je u ovoj razlici u strategiji pokreta, nastala prva klica prekida odnosa sa Sovjetskim Savezom 28. juna 1948. godine.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nacionalna megalomanija

SLABOSTI ideologije četničkog pokreta su u nacionalnoj megalomaniji, nepostojanju snaga koje bi to mogle provesti u delo i, najgore od svega, protivrečnosti sa programom kraljevske vlade u Londonu, pod čijom komandom je bio četnički pokret. Nacrti takve ideologije su više poslužili posleratnim sudijama za kažnjavanje autora i učesnika, nego što su izvršili bilo kakav konstruktivni uticaj na buduću politiku.

Postoji nekoliko dokumenata koji se smatraju osnovom četničke ideologije. Prvo je "Moljevićeva karta", ili "Projekat Stevana Moljevića - Homogena Srbija", štampan u Nikšiću 30. juna 1941. Radi se o predavanju koje je Moljević na sličnu temu držao u Srpskom kulturnom klubu pre početka rata, pa su postojale i brošurice tada objavljene o tome. Moljević želi da se stvore velika Srbija i velika Slovenija u velikoj Jugoslaviji. Velika Srbija bi obuhvatala sve oblasti Srbije, Vojvodine, Crne Gore, Kosova i Metohije, Makedonije. Dodali bi se delovi Vidina i Ćustendila od Bugarske, Temišvara od Rumunije, Segedina i Baranje sa Pečujem.

Od Bosne i Hercegovine bi bila ujedinjena većina teritorija, sa izostavljanjem katoličkih oblasti izvan doline reke Neretve i katoličkih srezova jugozapadne Bosne. U Dalmaciji bi se priključile oblasti oko Šibenika, Skradina, sama Dalmacija dobila bi autonomni status, u Slavoniji nekadašnja "Mala Vlaška" oko Pakraca, zatim istočna Slavonija sa Vukovarom, Ilokom, Vinkovcima, Osijekom. Katolička crkva bi izgubila tradicionalnu zavisnost od Vatikana, a ekonomija i kapital bi bili vezani za državu. U tu Srbiju bi ulazilo oko 70 odsto jugoslovenskog zemljišta i stanovništva.

SLIČAN je projekat donet na savetovanju mladih srpskih intelektualaca iz Crne Gore u Šahovićima kod Bijelog Polja, od 30. novembra do 2. decembra 1942. Moljevićev projekat je predviđao iseljenje oko milion Hrvata i pola miliona Nemaca, a useljavanje 1.310.000 Srba, dok je nacrt iz Šahovića u 12 tačaka samo pomenuo da će u Srbiju ući "sve one pokrajine na koje imamo istorijsko pravo, a koje su nam bile do sada neopravdano oduzete.

Pored istorijskog, moraju se uzeti u obzir etnički, politički, ekonomski i strategijski razlozi". Mladići iz Šahovića su verovali da Jugoslavija ostaje nacionalno unitarna monarhija, a Srbi, Hrvati i Slovenci će u njoj "imati široke samouprave". Zemlja pripada onima koji je obrađuju, a industrija i trgovina moraju postati državne i zadružne. I mala privreda bi bila "pod kontrolom države". Katolička crkva se mora odvojiti od Vatikana i postati jugoslovenska u duhu.

Projekat četničkog kongresa u selu Ba, u januaru 1944, bio je odgovor na odluke partizanskog Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije 29. novembra 1943. U teritorijalnom pogledu, rezolucija kongresa nije predviđala nikakve drastične promene od koncepta jugoslovenske monarhije, sa Hrvatskom banovinom pre rata 1941.

Tražilo se da se "u celini obnovi jugoslovenska država i proširi na teritorije na kojima žive Srbi, Hrvati i Slovenci i da se kao minimalno traženje budućoj Jugoslaviji odrede granice, prema traženju Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira posle Prvog svetskog rata".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Leva skretanja i Titova "pasja groblja"

ISTORIČAR Savo Skoko, u temeljnom istraživačkom delu (1999) o "crvenom teroru", pa zatim "crnom teroru" u Hercegovini 1941-1942. saopštio je glavna uputstva o tome da je novoformirana Prva proleterska brigada postala jezgro budućih proleterskih jedinica, koje će odlučujuće uticati na ishod vojnih sukoba. Zastava tih jedinica je crvena, sa crvenom zvezdom i srpom i čekićem, "jer je ona, u stvari, oružana sila partije". Veoma brzo će se pokazati da je time napravljena greška.

Staljin nije odobravao ovo "istrčavanje pred rudu", odricanje od oslobodilačkog nacionalnog rata u neizvesnost klasne borbe za socijalističko društvo. Iako je visoko cenio Tita, zbog jedinstvene podrške u Evropi da gerilski pokreti u nemačkoj pozadini dobiju prosovjetsko obeležje, on mu je zamerao nedostatak osećanja realnosti. Među najbližim saradnicima, ponekad i u prisustvu poverljivih jugoslovenskih predstavnika Tita je nazivao "improvizatorom". Možda je to i najbolja ocena koja je o njemu izrečena uopšte u celoj njegovoj istoriji. Tu je koren svih velikih dela koja je stvorio, kao i konačnih gubitaka svega.

Na mnogo primera se pokazalo da je uvek, kad je odluke donosio sam, bez uputstava iz Moskve, pravio greške koje je bilo neophodno naknadno ispravljati. Nije on bio strateg partizanskog pokreta otpora, nego Staljin koji ga je vodio korak po korak, ka naknadnom ostvarenju socijalističkog karaktera nove države, umesto odmah onako kako je Tito pokušavao.

MORA se istaći, da na neke od sednica rukovodećih tela Komunističke partije Jugoslavije, na kojima se raspravlja o ciljevima za budućnost, nisu pozivani svi članovi srpske nacionalnosti. To je bilo upadljivo za nepozivanje Rodoljuba Čolakovića na dvodnevnu sednicu u Ivančićima, iako se znalo da je u Vlasenici, neposrednoj blizini tog važnog zborovanja.

Posle ovoga je usledio komunistički teror, "slanje bogu za kurira" nevinih ljudi za koji je teorijsku osnovu davao Edvard Kardelj. Verovao je da se narodna masa može revolucionisati terorom. On je bio i glavni referent na savetovanju u Ivančićima, a Tito je dva dana slušao i govorio samo na kraju. "Leve greške", kako je teror bio nazvan u poznijoj literaturi, nisu podjednako dokrile celo jugoslovensko i srpsko područje.

Najžešće su bile u Crnoj Gori i istočnim delovima Bosne i Hercegovine. U zapadnoj Bosni je oluja prošla pod utiskom da je time izazvana katastofa i rasulo partizanskog pokreta u onim delovima u kojima je do tada bio najveći. I na području Hrvatske teror je bio slabiji. Svuda je ostala stara slika podele ustaničkog područja na partizanske i četničke delove, kao što je bilo u 1941.

Mislilo se da u Bosanskoj Krajini nije bilo primene ovih odluka iz Ivančića, jer je najuticajniji rukovodilac Đuro Pucar objašnjavao da je partizanski pokret po socijalnoj prirodi seljački i da se ta osnova ne sme otuđiti. Neki su verovali da su duboki snegovi onemogućili kurire da donesu na vreme vesti o odlučivanju u Ivančićima. Tako je sneg, a ne pamet, bio razlog da se greška izbegla.

KRAJEM decembra 1941. italijanska vojna obaveštajna služba je procenjivala da na području Kozare ima oko hiljadu pobunjenika, sa komunističkim vođstvom pretežno, isto je u području Teslića, sa 2.000 ustanika, oko Jajca od 500 do četiri puta više, takođe sa pretežnim komunističkim vođstvom. Na Majevici je bilo do 15.000 ustanika pod vođstvom četnika, isto oko Vareša sa 1.000 pobunjenika.

Igmansko područje je imalo hiljadu pobunjenika pod vođstvom komunista, na planini Romaniji 10.000 pobunjenika su vodili četnici i oko Foče i Goražda 4.000 pod četničkim vođstvom. Na osnovu ovih brojeva i područja delovanja zapaža se da su "leve greške" pokrivale uglavnom ona pobunjena područja u kojima su četnici dominirali. Crveni teror je, samo u Hercegovini, odneo oko 500 života srpskih nacionalista, ili "klasnih neprijatelja" van toga.

Crveni teror je pogodio sve u koje se sumnjalo da su bliži srpskim nacionalnim ciljevima, znatan deo intelektualaca, sveštenika. Kaluđeri koji su prebegli iz Rusije posle Oktobarske revolucije poubijani su u jednom manastiru.

U Crnoj Gori su ova stratišta nazivali "Titovim pasjim grobljima" pod kojim su imenom ostali stalno. Peta crnogorska brigada i Hercegovački odred morali su se povući, ali je u bitkama od 21. jula 1942. bilo dvesta mrtvih i više ranjenih. U Hercegovini je bilo oko 8.000 partizana i 7.900 četnika. Posle rasula partizanski deo je ostao samo sa 370 preostalih.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Užasne razmere četničkog "crnog terora"

ODMAH posle gašenja "crvenog", počeo je četnički "crni teror". Odvijao se u uslovima totalne kolaboracije sa italijanskom vojskom. Da bi se ispravno razumela i ocenila ova kolaboracija četnika sa italijanskom vojskom, potrebno je uzeti u obzir da je ovo vreme primene propisa od 1. marta 1942. za gušenje partizanskog pokreta na području Slovenije i Hrvatske (Circoolare numero tre C, ili Ginger generla Roatte). Musoloni ga je potvrdio krajem jula 1942.

Po tom naređenju, cela se teritorija smatrala "područjem bitke", pa je zbog toga i stanovništvo podlegalo kaznama. Trebalo je "izbegavati da se prave zarobljenici". Osumnjičeni se ne moraju štedeti, niti njihovo vlasništvo i kuće. Italijanska vojska je smatrala da se gerilski rat u Jugoslaviji mora smatrati samo produžetkom rata protiv kraljevske vojske 1941, koja je formalno kapitulirala. Rat se ne vodi po načelu "zub za zub", nego "glava za zub".

Treba preseljavati celo stanovništvo određenih oblasti, porodice i svih muškaraca između 16 i 60 godina. U slučaju sabotaže na putevima i železnicama, ako se krivci ne otkriju za 48 časova, "stanovnici se interniraju, njihove životinje konfiskuju i kuće razaraju". Oko naselja se krče drveće i šikare, a cela sela ruše ukoliko su davala otpor.

BILO je upadljivo da su italijanski oficiri nastojali da u svim ovim prljavim poslovima radije upotrebljavaju svoje četničke i ustaške saveznike, nego svoje jedinice. Četnici se šalju oko Prozora i pod Biokovo, tradicionalno uporište Srba katolika, gde ustaški pokret nije pustio korene, Katolička crkva je protestovala što se četnici šalju na katolička područja, pa je to 1943. prestalo.

Užasne razmere doživljavao je četnički "crni teror". U Crnoj Gori je Pavle Đurišić organizovao koncentracione logore za srpsko stanovništvo osumnjičeno za saradnju sa komunistima. Organizuju se sudovi, ili oni koji su još funkcionisali od vremena kraljevske vlasti.

Dobrosav Jevđević se žalio generalu Mihailoviću da italijanska vojska nije dozvolila stvaranje takvih četničkih koncentracionih logora i po Hercegovini. Odatle su obilato korišćeni oni koje su držali sami Italijani. Od njih je najzloglasniji bio u starom, austrougarskom utvrđenju "Mamula", na ulazu u Boku Kotorsku. Drugi je bio na Prevlaci.

Četnici su sami u Hercegovini postreljali 280 partizana i partizanki. Samo u "Mamuli" je ubijeno 60 komunista, od 183 poslatih u ta dva logora. To se bližilo broju od 500 žrtava "crvenog terora", pre toga vremena. Četnici su potajno ubijali i svoje istaknute ljude, pod sumnjom da su "filokomunisti".

Bestijalnosti koje su četničke jedinice vršile po katoličkim oblastima najniži su pad srpskog nacionalizma u celoj njegovoj istoriji. Umesto borbe za uzvišene ideje oslobođenja sa celim naprednim čovečanstvom, obavljani su prljavi poslovi od kojih su Italijani hteli da sebe oslobode.