NIJE OVO MALI KIOSK, NEGO MOJA PALATA: Dušici Vemić (68) iz Donje Mutnice kod Paraćina humane komšije nedavno obezbedile novi krov nad glavom

Založila sam sinoć i bilo je toliko toplooo... Vidi venčić od cveća! Sve moje stvari su ovde, u ovoj polici. Samo još struju da mi srede i televizor da mi donesu, ima da uživam ovde k'o nikad...

Dok nas uvodi u svoj novi dom, kiosk od nekoliko kvadrata koji su joj obezbedile dobre komšije, prenele u njeno dvorište i sredile za život, Dušica Vemić (68) iz Donje Mutnice, kod Paraćina, naprosto sija. Unutar kioska-soba, a u njoj krevet, sto i stolica, polica sa odećom i posteljinom, nova peć sa čunkom lepo sprovedenim kroz limeni krov.

Unutrašnji zidovi deluju toplo, obloženi su lamperijom. Za nju, prava raskoš u odnosu na oronulu čatmaru koja se urušava. Kiosk je sada njen novi krov nad glavom.

Od majčine smrti Dušica živi sama, lošeg zdravlja, sa penzijicom od 13.000 dinara.

Nedovoljno za život, a kamoli za bilo kakvo održavanje prastare čatmare. Krov se mesecima urušavao, a sad je u takvom stanju da će sa prvim snegom da se potpuno sruši. To je nekolicini mladih meštana Donje Mutnice bio povod da pokrenu akciju da Dušicu hitno isele iz straćare opasne po život. Tražili su najbrže rešenje, pa su se dosetili - kioska.

- Za kupovinu trafike, koju smo našli, trebalo nam je 70.000 dinara. Uz pomoć objava preko društvenih mreža prikupili smo za dvadesetak dana i više, oko stotinu hiljada.

Nasipali smo mesto za trafiku rizlom pre nego što smo je u njeno dvorište dovezli i postavili. Malo smo je, zbog toplote, odigli od zemlje. Nabavili smo krevet, novi linoleum, peć za drva, policu i stalažu, novu stolicu... Nismo ni imali šta iz ruinirane kuće od nameštaja da preselimo. Sad nam preostaje da joj struju priključimo i da uradimo dodatnu izolaciju sobe iznutra. Drva, takođe, treba da joj obezbedimo. Baka se raduje televizoru, pa smo joj i to obećali - priča, za "Novosti", Miloš Đurđević, jedan od pokretača ove akcije. On redovno obilazi Dušicu da vidi kako se smestila i šta joj još treba.

Sredstva za kupovinu trafike doniralo je više od četrdeset domaćinstava, pa Đurđević naglašava da je gotovo petina kuća u selu učestvovala u Dušičinom zbrinjavanju. Bilo je i nekoliko donatora sa strane. Nije bio u pitanju veliki novac pa je brzo sakupljen, za manje od mesec dana.

- Znao sam u startu da ćemo da uspemo, samo je trebalo krenuti. Solidarnosti i humanih u selu ima. Svesni smo da trafika nije idealno rešenje, ali je to bilo najbrže što smo mogli da uradimo. Dušica se uselila, vidite i sami koliko je zbog toga srećna - kaže Miloš, pozdravljajući se sa vidno zadovoljnom ženom koja nas je ispratila do kapije.

Sad spava u suvom, toplom i čistom krevetu. Kako kaže, za nju, to je i više nego dovoljno.

JOŠ DRVA DA PREGURA ZIMU

OD poslednjeg rušenja krova na čatmari, pre nego što se preselila u kiosk, Dušica je, iz straha, spavala u hodniku jer je tavanica na jednoj sobi pala, dok druga odranije nije bila za upotrebu. Tu čuva nekoliko kokošaka, a i pas spava, kad je hladno. Ipak, i takav sirotinjski dom bio joj je dom. Zbog toga, veli Dušica, ništa od srušenog krova neće upotrebiti za ogrev. Nada se da će joj dobre komšije obezbediti i drva da pregura zimu.