PREŽIVEO SAM APOKALIPSU I UPOZNAO ZLO: Pisac Zoran Bognar o godišnjici vukovarskog pakla

Koliko puta vam se dogodilo da vam je neki nepredviđeni događaj ili doživljaj poremetio kreativne planove? Koliko puta ste se našli u situaciji da baš kada ste hteli da započnete neki projekat za koji ste se dugo pripremali i koji se dugo rađao u vama, da ga morate prolongirati jer se upravo dogodilo nešto na šta se, kao pisac ili filozof, ne možete i ne smete oglušiti.

Ove navedene rečenice mogu da argumentujem primerom iz ličnog iskustva. Da nije bilo građanskog rata u Vukovaru, činjenica da sam rođen u tom gradu i da sam tamo živeo bila bi sasvim obična. Ali, pošto sam doživeo i preživeo apokalipsu ovog grada, prethodna konstatacija i nije sasvim obična jer govori da sam upoznao i onu drugu, zaumnu, a to znači, ljudskom umu nepojmljivu stranu čovekovog života, da sam doživeo presecanje one poslednje linije između života i smrti, kao i ponižavanje i poništavanje života.

Jedino uz taj podatak može se objasniti zašto su se moje pesme posle takvog iskustva bavile tako teškim socioantropološkim, psihološkim i ontološkim postulatima; zašto su sve moje pesme iz tog perioda pune gneva, bola, grcanja i plača koji se ne čuje jer je okrenut u dubine bića, koji roni kroz njega, razgrađuje svest, razara emocije...

Vukovar je od jednog predivnog baroknog grada punog zelenila i mladosti postao grad socioantropoloških i egzistencijalno-kulturoloških paradoksa. Vukovar je danas, najblaže rečeno, jedan arhitektonski galimatijas u kojem su oni najvitalniji objekti - bolnica, banke, pošte, hoteli, pijace, trgovine, stambene zgrade - noviji i lepši nego ikad, dok ih okružuje more do temelja razrušenih privatnih kuća koje od 1991. godine do današnjeg dana nisu ni taknute. U Vukovaru danas gotovo da i nema mladih jer hrvatska vlast vodi perfidnu politiku konspirativnog egzodusa. Šta pod tim podrazumevam?

U poslednjih trideset godina niko nije ni prstom makao da bi se obnovio bar jedan od tri giganta - "Vupik", "Vuteks" i kombinat "Borovo". Naravno, to je tendenciozno učinjeno kako bi se u nemogućnosti bilo kakvog zaposlenja što veći broj mladih iselio. Nažalost, u tome su u velikoj meri uspeli, pa je tako Vukovar sada grad penzionera i onih ljudi koji zaista ne mogu ili nemaju gde da odu...