ISTORIJSKI DODATAK - MANIPULACIJE SVEDOCIMA: Izveštaj o preispitivanju sarajevskog suđenja muslimanskim intelektualcima

"Od 18. jula do 20. avgusta 1983. pred Okružnim sudom u Sarajevu održano je suđenje dvanaestoro muslimanskih intelektualaca iz Bosne i Hercegovine. Bili su optuženi: Alija Izetbegović, diplomirani pravnik iz Sarajeva; Omer Behmen, diplomirani inženjer građevinarstva iz Sarajeva; Ismet Kasumagić, diplomirani inženjer metalurgije iz Zenice; Hasan Čengić, diplomirani teolog iz Stoca; Ethem Bičakčić, diplomirani inženjer elektrotehnike iz Sarajeva; Husein Živalj, diplomirani inženjer mašinstva iz Sarajeva; Salih Behmen, nastavnik matematike iz Mostara; Mustafa Spahić, diplomirani politikolog iz Sarajeva; Džemaludin Latić, profesor iz Sarajeva; Melika Salihbegović, diplomirani politikolog iz Sarajeva; Derviš Đurđević, diplomirani pravnik iz Sarajeva i Đula Bičakčić, službenica iz Sarajeva".

ALIJA Izetbegović je autor "Islamske deklaracije" (pravedne na arapski, engleski, turski i nemački), te knjiga "Islam između Istoka i Zapada" (prevedene na engleski i turski) i "Problemi islamskog preporoda" (zbirka objavljenih članaka). Hasan Čengić i Mustafa Spahić su autori zapaženih teoloških tekstova. Ismet Kasumagić je vanredni profesor Metalurškog fakulteta u Zenici i registrovani ekspert UN za probleme čelika. Džemaludin Latić i Melika Salihbegović su pesnici (objavljene su im zbirke), a Salihbegović je uz to i autor jednog broja filmskih scenarija i kritičkih tekstova iz oblasti umetnosti.

Prvih šestoro optuženih optužnica je teretila za neprijateljsko udruživanje radi rušenja ustavnog poretka zemlje iz člana 136, u vezi sa članom 114 KZ SFRJ, a ostale za neprijateljsku propagandu (član 133 KZ). Posle procesa koji je trajao 32 dana, svi optuženi su proglašeni krivim i osuđeni na ukupno 90 godina zatvora.

Celokupnu istragu, koja je trajala oko tri meseca, proveli su organi unutrašnjih poslova (SDB), tj. policija. Optužene je samo jednom saslušao istražni sudija i to četvrtog dana po lišenju slobode, kada je trebalo produžiti pritvor.

U toku istrage istražni organi su učinili niz nezakonitih i nedopuštenih radnji, čije bi opisivanje zahtevalo mnogo prostora. Ipak, dve nepravilnosti, zbog njihovog značaja, moraju se posebno spomenuti.

PRVA se odnosi na manipulaciju svedocima i njihovim iskazima. U toku postupka priveden je veliki broj ljudi (u javnosti se pominje cifra od nekoliko stotina), koji su saslušavani, zadržavani u policiji ili kod kojih je izvršen pretres stana. Od ovog broja Služba državne bezbednosti je odabrala njih šezdeset koji su potpisali zapisnike koji terete optužene, da bi potom bili dovedeni pred sud kao svedoci optužbe. Na suđenju, međutim, samo njih petnaest ostalo je pri optužujućim iskazima iz istrage, dok su svi ostali u većoj ili manjoj meri izmenili u istrazi potpisane izjave ili ih potpuno odbacili. Mnogi od ovih svedoka izneli su na suđenju drastične primere nedopuštenih metoda koji su bili primenjeni da bi se od njih iznudio optužujući iskaz. (...)

Proces je, iako zvanično javan, u stvari bio tajan. Za ulazak u sudnicu sud je podelio ulaznice na ime, što je potpuno nezakonito (predsednik suda branio se time da su to učinili organi SDB-a). U salu su mogla ući samo po tri najbliža rođaka optuženih. Ostale ulaznice deljene su jednom manjem broju pripadnika odabrane publike. Iako se svakodnevno veliki broj građana okupljao u auli i hodnicima suda, sudnica je, izuzev prvog i poslednjeg dana (u dane čitanja optužnice i presude), bila poluprazna. (...)

Dana 20. avgusta 1983. izrečene su presude. Najmanja kazna iznosila je pet a najveća petnaest godina zatvora. Po žalbama optuženih Vrhovni sud BiH neznatno je ublažio kazne zadržavajući iste kvalifikacije dela. Tek je Savezni sud osetnije smanjio kazne i izvršio prekvalifikaciju dela, tako da su svi osuđeni za tzv. verbalni politički delikt (član 133 KZ SFRJ).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Presuda kao politički referat

ANALIZA presuda pokazuje sve manjkavosti karakteristične za montirane procese: one više liče na političke referate sa mnogo nejasnih i nerazumljivih mesta, nelogičnosti, pa i otvorenih kontradikcija. (...)

Od pisanih dokumenata radna grupa je sa posebnom pažnjom proučila inkriminisani tekst pod naslovom "Islamska deklaracija". Ovo stoga što su kontraverze između optužbe i odbrane u vezi s ovim tekstom bile najveće. Za optužnicu "Islamska deklaracija" je kontrarevolucionarni program za rušenje ustavnog poretka u Jugoslaviji. A ako bi se verovalo štampi, u njoj se napadaju bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije, prekraja zemlja, zagovara stvaranje islamske republike od Teherana do Bosanskog Broda, vređaju narodi i narodnosti i slično. Čitanjem teksta radna grupa je utvrdila da se ništa od toga ne nalazi u "Islamskoj deklaraciji". Štaviše, ovaj tekst se uopšte ne odnosi na Jugoslaviju niti se ona u njemu na bilo koji način spominje. Optužba za "Islamsku deklaraciju", po dubokom uverenju ove radne grupe, predstavlja falsifikat bez presude čije bi razobličavanje samo po sebi bilo dovoljno da se rasvetle sve okolnosti ovog suđenja. (...)

ZBOG ograničenosti prostora ovde nije moguće nabrojati sve naslove klevetničkih napisa protiv optuženih u štampi pre i u toku suđenja. Ipak, na dva se posebno moramo osvrnuti, jer su, po uverenju koje vlada u javnosti, a što je i mišljenje ove radne grupe, odlučila o sudbini optuženih. Prvi se odnosi na izlaganje Branka Mikulića, objavljeno u "Večernjim novostima" od 19. maja 1983. U ovoj izjavi Mikulić, pored ostalog, kaže: "Nedavno je u BiH otkrivena ilegalna organizacija muslimanskih nacionalista, koja je agresivno delovala na liniji stvaranja etnički čiste Bosne i Hercegovine i osnivanja tzv. islamske republike u Jugoslaviji, koju bi, po jednoj varijanti, činila BiH, a po drugoj BiH, Sandžak i Kosovo ... Ova organizacija je bila povezana sa mladomuslimanskom fašističkom emigracijom i obaveštajnim službama pojedinih zemalja, kao i sa pripadnicima terorističke organizacije "Muslimanska braća". Dakle, Mikulić je stavio na teret ilegalnu organizaciju, pokušaj stvaranja etnički čiste BiH, osnivanje islamske republike u Jugoslaviji, vezu sa fašističkom emigracijom i terorističkim centrima u inostranstvu, špijunažu, i sve to na samom početku istrage. Čak ni optužnica neće teretiti optužene za većinu ovih "zločina", a kao što je poznato, od svega je posle presude Saveznog suda ostao samo tzv. verbalni politički delikt.

AUTOR drugog napisa koji je neposredno uticao na formulisanje optužbe, bio je Hamdija Pozderac. Pošto "Islamska deklaracija" očito nije bila antijugoslovenski i kontrarevolucionarni program - a da bi postojala neprijateljska grupa takav program je neophodan - Hamdija Pozderac je uzeo na sebe da to obezbedi. U intervjuu sarajevskom časopisu "Svijet" (18. aprila 1983) Pozderac je optužene nazvao "prononsiranim nosiocima kleronacionalizma iz Islamske zajednice, muslimanskog nacionalizma, otvorenim neprijateljima socijalističkog samoupravljanja i federativnog uređenja", a u nastavku je dodao da "Islamska deklaracija" predstavlja "njihovu kompaktnu platformu za djelovanje", koja, pored ostalog, znači "zahtjev za stvaranje etnički čiste Bosne i Hercegovine i obrazovanje islamske države kao izraza moralnih koncepata islamske religije". Ovim je "sa najvišeg mesta" (Pozderac je tada bio predsednik Predsedništva CK SK BiH) data kvalifikacija "Islamske deklaracije", koja je obavezivala istražne organe, tužilaštvo i sud.

"Na ovaj način dva u to vreme najmoćnija čoveka u BiH angažovala su svoj autoritet i svoju moć da bi prejudicirali optužbu i krivce u suđenju koje je tek trebalo da počne. Suvišno je isticati koliko je ovakav postupak protivzakonit", navedeno je između ostalog u ovom Izveštaju radne grupe od 1. decembra 1989. godine.