MILOŠ KOVIĆ KAO KNJIŽEVNI JUNAK: Vladušić - "Mora da bude proteran sa Filozofskog jer ne roni suze nad Pavelićem"

Njegovo saopštenje prenosimo u celosti:

Informaciju da je počelo emitovanje Sezone 02 serije "Izbor u zvanje prof. dr Miloša Kovića" preneo mi je prijatelj dok smo sedili, a gde drugde nego u kafani Majo, u Subotici, u društvu flaše piva i čaše špricera. Taj moj prijatelj mi kazao: "Čoveče, kako vreme brzo prolazi – kao da je juče bila 2017." Naravno, mislio je na godinu emitovanja S01 istoimene serije. Tada su anonimne "sile mraka i bezumlja" izašle na svetlost dana kako bi pokušale da tadašnjeg docenta Kovića onemoguće da postane vanredni profesor i da ga tako nimalo nežnim šutom u dupe deložiraju sa radnog mesta na Odeljenu za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Srećom sezona prva, završila se hepiendom i Ković je ipak izabran u zvanje vanrednog profesora na radost gledalaca i njegovih studenata oba pola. Ali hepiend je kratko trajao: od te 2017. do 2021. sa Odeljenja za istoriju su prilikom konkursa za izbor u zvanje izbačeni na ulicu Aleksandar Fotić, Nebojša Šuletić i Maja Nikolić dok je Ković, koji je pomenute javno branio, dobio na poklon ukupno osam sudskih tužbi (krivičnih i parničnih) koji su podnele sledeće osobe (azbučnim redom poslagane): Ljušić Radoš, Samardžić Nikola, Stanković Vlada, Stojanović Dubravka, od kojih je prvospomenuti Radoš u međuvremenu postao penzioner, dok je ostala bratija i sestradija i dalje uposlena na pomenutom Odeljenju. To je bio uvod u ovo što se sada emituje, a to je Izbor u zvanje prof dr Miloša Kovića, S02.

Zaplet je isti: izbaciti Miloša Kovića sa Odeljenja za istoriju ili, metaforički rečeno, spaliti ga na Studentskom trgu slično kao što su onomad kolege spalile Đordana Bruna na jednom drugom trgu. Njegova krivica: nije hteo da odustane od istine i prihvati dogmu iza koje stoji gola Moć. 

Razume se, ovo što se (ponovo) događa Koviću, može se interpretirati vrlo jednostavno. Na neki način to bi mi i priličilo, ako se uzme u obzir da sam redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U toj ulozi uglavnom i pišem ovakve tekstove. Međutim, danas sam odlučio da slučaj Ković ispripovedam kao romanopisac. Dakle, hajde da prvo upoznamo tri junaka našeg romana. 

Prvi je Samardžić Nikola (SN) šef Katedre za opštu istoriju novog veka na kojoj je zaposlen i Ković. Crnjanski se u Romanu o Londonu na početku poziva na Kvintilijana koji kaže da za poznavanje čovečanstva nije potrebno poznavati celo čovečanstvo. Dosta je upoznati, dobro, i jednu familiju. Isto važi i za SN-a. Da bi se upoznao SN, ne treba čitati ceo njegov opus, već je dosta upoznati dobro samo jedan njegov lajk, odnosno znak slaganja sa sledećom rečenicom na tviteru (citirana su i originalna pravopisna "rešenja"):

- Srbija je u glibu mitomanije svinjokradice i konjokradice Karađorđevića. Oni su trudnoj ženi odsekli sise, izmislili Kosovski boj, izmislili Spc, stvorili svetog savu i ostale gluposti, napravili ršum u Cg i Kosovu Jasenovac je odgovor na njihovu vladavinu nema većih zlotvora.

 Ovo: Jasenovac je zaslužena kazna za Srbe – to je SN lajkovao. Da je onlajn, to bi sasvim sigurno lajkovao i poglavnik NDH, Ante Pavelić.  

SN i Pavelić o Jasenovcu misle dakle, vrlo slično: da su svi ti ljudi tamo poklani opravdano.

Taj lajk je ono što je dovoljno znati o Nikoli Samardžiću. 

A ko su oni koji tu tvit fekaliju ne bi lajkovali? Pada mi na pamet Jaša Almuli, autor knjige Jevreji i Srbi u Jasenovcu u kojoj se može pronaći podatak da je od 2 miliona Srba u NDH njih 600 000 ubijeno, 250 000 je pokatoličeno, a isto toliko proterano. 
I pada mi na pamet Miloš Ković.

Ukratko, Miloš Ković mora da bude proteran sa Filozofskog fakulteta zato što ne lajkuje Jasenovac i zato što ne roni suze nad atentatom na poglavnika države koja je Jasenovac stvorila, kao što je to učinila Dubravka Stojanović. 

Nije Ković jedini koji misli kao Almuli, a ne kao Pavelić, ali je ipak po nečemu izuzetan. Naime, malo ko je taj lajk i sve ostale slične lajkove i smajlije nad srpskim grobovima, doživeo poput Kovića – kao ponavljanje zločina koji se upravo dešava pred našim očima, dok se njegovi izvršioci cere u osećanju svemoći i nekažnjivosti. Umesto da kao sav "pošten" svet pravi karijeru, prilagođavajući se, ponizno, lajkovima i smajlijima novih vladara naše istorije, Ković je počeo da se bori protiv tog užasa u svojim kolumnama, javnim nastupima, gostovanjima u medijima, predavanjima.... Time je javnost neprekidno podsećao  da se ne može živeti kao "sav normalan svet", dok neko u Beogradu oplakuje smrt Pavelića ili lajkuje Jasenovac.

Za tu borbu Ković nije dobio nikakva direktorska mesta ili stanove, pa ni akademsku zaštitu (koja nije nikakva privilegija, već bazično pravo) – da jeste ne bi bilo ovog serijskog rada na njegovom izbacivanju sa radnog mesta na ulicu. Umesto toga dobio je ništa. Međutim to ništa i ovaj progon, nisu Kovića pretvorili u depresivnog defetistu, niti su ga sprečili da se protiv tih lajkova za Jasenovac bori i dalje bez ostatka, računa i bez predumišljaja. Ković dakle, ilustruje mogućnost života kao misije. A misija je u tome da se istina ne pokoleba pred dogmom iza koje stoji Moć.

I posledice te borbe se vide: Ković je tokom vremena i bez svoje volje, postao i  simbol i dokaz da se u Srbiji neko može boriti za nešto bez ličnog interesa, dakle iz načela i principa, ergo da nije nužno biti krpa i beskičmenjak, već da je to samo izbor ljudi malog formata i slabog karaktera. 

A živi simboli stvaraju energiju i deluju na druge ljude, hrabre ih i podižu. 
I baš zato što je postao takav simbol Ković mora da bude proteran sa Filozofskog fakulteta. 

Tako dolazimo do trećeg junaka ovog romana, zapravo trećeg čoveka, koji je uvek tu (2021. kao i 2017.) ali se uporno pravi da ga nema. Književnost, međutim, ima moć da nevidljivo učini vidljivim i zahvaljujući toj moći pred nama se upravo materijalizuje slika i prilika dekana Filozofskog fakulteta Danijela Sinanija. 

Pogledajmo svet našeg romana očima ovog junaka. Šta on vidi? Vidi prvo da je SN u svojstvu šefa katedre, predložio sastav komisije za izbor Miloša Kovića u zvanje vanrednog profesora, iako je Ković već vanredni profesor koji ispunjava sve kriterijume za napredovanje u zvanje redovnog profesora. To je dakle, prva očigledna nepravilnost. 

Naš junak vidi i to da Samardžić Nikola koji je predložio sastav komisije vrlo sličan, pa možda čak i identičan onom Nikoli Samardžiću koji je tužio nekog Miloša Kovića, koji je opet, vrlo sličan onom Milošu Koviću koga ta komisija treba da nepristrasno i objektivno oceni. To je dakle, očigledan sukob interesa. Na to su ga podsetili i šefovi katedara Odeljena za istoriju u jednom dopisu.

Pozicija dekana daje Danijelu Sinaniju zakonska ovlašćenja da prekine progon Kovića. ON sam, kao dekan, ima zakonsko pravo da predloži komisiju koja će objektivno i nepristrasno da sastavi referat o Milošu Koviću. 

I tako smo došli do onog trenutka kada svaki čovek mora da odluči na čijoj će strani biti. 

Danilo Kiš na kraju Peščanika piše da je bolje biti na strani progonjenih (što u romanu odnosi na Jevreje) nego progonilaca (što se u romanu odnosi na naciste odnosno hortijevce).

Sinani trenutno veruje da je sigurnije biti na strani progonilaca.

Pretpostavljam da Sinani razmišlja ovako: progon će se jednom završiti, sve će biti kao što je bilo i ranije (osim što progonjenih više neće biti na Filozofskom) i sve će  zaboraviti: ko će se za deset dvadeset godina sećati nekog Kovića koji je nekada davno bio na Odeljenju za istoriju? Niko živ. Ako se baš i seti neko, pregledajući požutele stranice novina, koje više niko ne čita, zamišljam kako tom nekom Sinani odgovara tugaljivo: sinko, takva su vremena bila.

Na žalost, moram da razočaram Sinanija: ovo se neće zaboraviti, tačnije pamtiće se. Naime, vrlo sam blizu ideje da mi cela ova priča koju ovde pripovedam posluži kao uvod u nefikcionalni roman tipa Hladnokrvno Trumana Kapotea, koji bih lično napisao ukoliko Ković nasilno bude proteran sa fakulteta. (Do sada sam inače napisao četiri romana, u 14 izdanja, sa preko 20000 prodatih primeraka i 4 književne nagrade. Toliko o kompetencijama). Ili kao što bi kazao Kvintilijan: ne morate znati sudbinu svakog Srbina, ako želite da upoznate Srbiju na početku 21. veka. Dovoljno je da upoznate sudbinu jednog čoveka. Na primer, Miloša Kovića. 

Ako Sinanija ovo ne čini srećnim, onda neka prestane da glumi duha i pojavi se pred svima nama kao dekan. Uostalom, zakon mu daje mogućnost da prekine progon Kovića. Neka spasi svoje dostojanstvo kao i dostojanstvo ustanove u kojoj je dekan. 

Ukoliko se to ne bude dogodilo, ma koliko se pravio nevidljiv, sva je prilika da ga čeka ulazak u istoriju srpske književnosti, zajedno sa ostalim junacima pa da vrlini pokažemo njeno sopstveno lice, poroku njegovu sopstvenu sliku, a samom sadašnjem pokolenju i biću sveta, njegov oblik i otisak, kao što bi kazao jedan Šekspirov junak. 
Neću ništa izmišljati, ali nećemo ništa ni prećutati. 

I nikada se neće zaboraviti: ni to šta se dogodilo i ni to kako se ko poneo. 
 

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

BONUS VIDEO: NEMCI ZAPOČELI, TITO NASTAVIO: U Gornjačkoj klisuri nalazi se veliki tajni podzemni grad