GDE JE NESTALA JUNAČKA RUKA MILOŠA OBILIĆA: Reporter "Novosti" u potrazi za jednom od najvećih srpskih relikvija

Tragali smo po riznicama i grobnicama sultana u Turskoj vođeni zaboravljenim svedočanstvom o srpskom junaku koga su Osmanlije istovremeno mrzele i divile mu se.

"Novosti" su organizovale prvu potragu za mumifikovanom Miloševom desnicom, jedinom koja je u istoriji Osmanlija pogubila jednog sultana na bojnom polju. Do sada niko nije preduzeo takav poduhvat, iako je još davne 1880. objavljeno svedočanstvo srpskog naučnika, diplomate i političara Matije Bana o postojanju Obilićeve ruke. Tragajući za njom, otkrili smo i da su Osmanlije imale kosovski mit, po kome je Murat svesno krenuo u smrt da bi postao "mučenik za veru" - šehid. Turska verzija legende je slika u ogledalu srpske: dok knez Lazar bira carstvo nebesko, Murat na upozorenje da su hrišćani jači kaže da je smrt neizbežna, ako je dosuđena s neba.

Najupečatljivija ličnost i u osmanskom i u srpskom mitu, u potpunom neskladu sa srednjovekovnim stilom hronika koje pominju samo vladare je srpski vitez koji je ispunio obećanje da će ubiti sultana po cenu sopstvenog života. Osmanski hroničari su mu dali za istočnjake uzvišenu titulu fedajina koja je označavala čoveka koji se žrtvuje za veru i reč. Najranije osmanske hronike kazuju da je srpski plemić obliven krvlju ustao iz gomile mrtvih tela na bojnom polju i ubio Murata posle čega je pogubljen. U jednom od opisa stoji da "i Gazi Murat tada postade šehid", što bi značilo da je hrišćanin Obilić smatran takođe mučenikom za veru!

NEKI naučnici kažu da je Milošev podvig porazio osmanski vojni moral, zasnovan na veri da je Murat sa nadimkom "Božji privrženik" vođa nepobedive Alahove vojske. Njegova pogibija je bila mračno znamenje da je Bog bio protiv džihada. Vrh osmanske teokratije je zato konstruisao mit u kome je Obilić, "srčan i hrabar prokletnik" bio vođen Alahovom namerom da ubije Murata, da bi ovaj postao mučenik za veru! Zato je Miloševa ruka, kao instrument božje volje, za Osmanlije postala relikvija neprocenjive vrednosti.

Prvo svedočanstvo o njenom postojanju na srpskom je objavio 1880. Sreten L. Popović, prenoseći sećanja Matije Bana na boravak 1841. u Bursi, prvoj prestonici Osmanske države, gde se nalaze mauzoleji svih sultana do osvajanja Carigrada.

- U Bursi ima dosta mošeja, džamija, no najvažnije su dve: jedna sa zapadne, druga sa istočne strane varoši, prva je Muratova, a druga je njegovog sina Bajazita - govorio je Ban.

- U onu Muratovu nije smeo nijedan frenk (katolik) ili đaur (pravoslavac) ući.

Muratov mauzolej je bio hram islamskih mistika derviša koji su uz hipnotičku pesmu i igru oko groba sultana-mučenika padali u ekstazu. Bili su neprijateljski raspoloženi prema hrišćanima, ali to nije zaustavilo Bana, koji se sprijateljio sa uglednim pašinim hećimom, lekarom, i dobio detaljan izveštaj o mauzoleju.

- Ništa drugo do grobnica Muratova i o duvaru obešen njegov oklop, onaj isti u kome je na Kosovu bio i pod njim od ruke Obilićeve, koji ga je proburazio, pao - pričao je Ban.

- Pa šta još ima? Ah, to je neocenivo! Na tom istom oklopu stoji obešena i jedna u srebro okovana ruka! I na pitanje čija je to ruka rekao je hećim: "Pa to je ruka Obilića koji je cara Murata nožem probo!"

TRAŽILI smo od uglednih srpskih istoričara širu priču o ovom svedočanstvu, ali oni su bili zatečeni informacijom objavljenom 1880. koja je izmakla pažnji nauke. Dobili smo samo potvrdu da je Ban bio odličan poznavalac osmanske Turske i uverenje da je njegovo svedočenje verno. Našli smo i svedočanstvo osmanskog hroničara Solakzadea iz 15. veka koji je posvedočio da su oklopi Miloša Obilića i njegovog bojnog konja tada čuvani u sultanovoj riznici! To je bilo "zeleno svetlo" da krenemo u potragu za Miloševom rukom i oklopom. Oskudni podaci su nas upućivali na Istanbul i riznicu u dvorskom kompleksu Topkapi, a zatim u Malu Aziju, u Bursu, gde je Muratov sin, sultan Bajazit zvani Munjeviti, sahranio veći deo očevog tela i sazidao nad njim mauzolej.

Ukrcali smo se u autobus "naoružani" potvrdama o vakcinaciji i naučnim radovima o turskom viđenju Kosovskog boja. Čitali smo, početkom 20. veka prevedeno delo osmanskog hroničara Urudža, savremenika i verovatno učesnika Kosovskog boja, koji je svedočio da je Murat jahao na konju kada ga je Obilić pogubio. Nauka je još tada zaključila da su sve kasnije verzije o ubistvu u šatoru smišljene u krugovima islamskog sveštenstva kao opravdanje za smrt Alahovog vojskovođe. Ta iskrivljena priča je zamršenim putevima stigla i u srpsku epiku. Osmanski hroničar Nešrija je u 15. veku otkrio ime srpskog viteza koji je postao sinonim časti i među muslimanima: "Miloš Kobila, srčan i hrabar prokletnik".

NOĆNO putovanje auto-putevima Srbije i Bugarske prošlo je za tren uz stare priče. Jutro smo dočekali na graničnom prelazu Kapikule sa koga je dopirao zov mujezina, a na periferiji Carigrada nas je zaustavila neopisiva saobraćajna gužva. Iz nje smo upali u haos pešaka koji su kao omađijani tumarali između bazara, restorana i turističkih atrakcija. Maratonsko čekanje u redovima ispred biletarnica dvorskog kompleksa Topkapi izbegli smo kupujući elektronsku kartu od 20 evra koja omogućava brz ulaz. U unutrašnjem dvorskom dvorištu, ušli smo u mračnu Gornju riznicu, kraj odaja Carskog saveta. Ona je sada muzej oružja i oklopa, osmanskih i zaplenjenih od hrišćanskih ratnika. U tami su blještali mačevi, sablje, bojne sekire, kacige, ali našu pažnju su privukli sultanski oklopi. Duge verižne košulje po pravilu imaju metalne ploče koje štite stomak i sredinu grudi i očigledan su dokaz da čuveni ratnik Murat nije mogao biti rasporen nožem u šatoru, već samo u boju veštim udarcem.

Upitali smo službenika u riznici Topkapija da li zna gde je oklop Miloša Obilića.

Objasnio je da riznica odavno ne izgleda kao u vreme hroničara Solakzadea i uputio nas u istanbulski vojni muzej čiji su depoi krcati srednjovekovnim oružjem.

Probijali smo se nasuprot ljudskoj bujici koja se slivala u Topkapi, sudarali se sa turistima i trgovcima u uličicama ispod Svete Sofije sve do mosta Galata preko zaliva Zlatni rog. Prešli smo ga usiljenim maršom kraj načičkanih pecaroša koji povlače štapove naviše kada naiđu brodovi, da ne ulove nekog turistu. Grabili smo kroz nekadašnju četvrt Đenovljana, zvanu Galata i Pera, a na luksuznom Taksimu smo mileli kroz more turista. Do ogromnog istanbulskog Vojnog muzeja stigli smo na kraju radnog vremena, ali videvši koliko smo se sneveselili, službenici su nas pustili da uđemo. Na pitanje da li imaju postavku o Kosovskom boju uputili su nas niz duge hodnike sa eksponatima koji pričaju veliku priču o borbenim azijskim stepskim jahačima, od Atile do Osmana. Posle stotinak metara ulazimo u ogromnu salu čiji ugao zauzima postavka sa natpisom "Kosovski rat", slikom strašne bitke i verižnom košuljom Evrenos Bega, jednog od osmanskih komandanata na Vidovdan 1389. godine.

STAJALI smo sami u ogromnoj sali vojnog muzeja, čiji su nas obzirni službenici tiho uputili da izađemo hodnikom pored vitrina sa zaplenjenim hrišćanskim mačevima iz bitaka na Marici, Kosovu, Varni... Na ogromnim sečivima su bili ugravirani krstovi, a kada su prešli u ruke ranih osmanlija oni ih nisu grebali, samo su uz njih urezali izreke arapskim slovima. Na sečivu iz 14. veka uočili smo ugraviran obris vuka i ravnostrani krst u krugu! U istanbulskom vojnom muzeju stajali smo pred najčešće korišćenim srpskim mačem zvanim "vukovac" koji je možda držala ruka nekog kosovskog junaka!

U sumrak smo krenuli ka Bursi, dvomilionskom gradu auto-industrije, čiji noviji deo zauzima ravnicu pod masivom Uludaga. Stari grad je na obroncima planine, gde se unutar ostataka zidina nalazi kompleks mauzoleja sultana do osvajanja Carigrada. Mauzolej Murata Prvog je izdvojen i udaljen desetak kilometara istočno. U rano kišno jutro u njemu smo zatekli vernika, modernog derviša, koji je zaneseno govorio molitve stojeći pred stubom.

Na njemu nije bilo Muratovog oklopa i srebrom okovane Miloševe ruke, ali izgleda da je islamski mistik znao gde su oni stajali. To sećanje je odredilo mesto njegove molitve, jer stari mauzolej koji je video Matija Ban 1841. više ne postoji. On je 1855. do temelja srušen u zemljotresu, a obnova je počela tek 1863. godine. Niko ne zna šta se u međuvremenu desilo sa njegovom najvećom relikvijom. Njeno postojanje je bilo široko poznato i teško je zamisliti da se niko nije polakomio na Muratov oklop i Miloševu ruku, od derviša, preko sultana, do trgovaca antikvitetima. U lokalnoj kafani raspitivali smo se kod meštana da li nešto znaju o relikvijama iz Muratovog mauzoleja. Pitali su odakle dolazimo.

- Aaa, Srbistan. Muratov oklop i Obilićeva ruka sigurno nisu mogle da budu uništene u zemljotresu, to su sveti predmeti. Oni su odneti i čuvaju se na nekom tajnom mestu. Kada dođe vreme, pojaviće se ponovo - tiho nam je na kraju rekao stari Turčin, donoseći mirisni čaj.

Bitka nad bitkama

POSTAVKA posvećena Kosovskom boju u istanbulskom vojnom muzeju ostavlja srpskog posetioca zatečenim, jer ni u jednom našem prestoničkom muzeju postavke o toj bici nema.

Među Srbima se uvrežilo omalovažavanje bitke koju su srednjovekovni osmanski hroničari opisali kao jednu od najvećih u istoriji sveta, kada je prašina koju su vojske digle pomračila sunce, kada vetar nije mogao da prođe kroz šume kopalja, a kroz tamu su se kao munje probijali samo bleskovi mačeva, dok su bojni konji posrtali na odsečenim glavama kroz blato koje su stvorila "dva okeana" krvi srpske i turske vojske.

Osmanska legenda

OSMANSKI kosovski mit navodi da je hrišćanska vojska pod komandom "despota Laza" bila neuporedivo brojnija i da je sultan Murat svesno krenuo u smrt da bi postao mučenik za veru!

U 14. veku pesnik Ahmedija piše: "Konjica i vojska ode goniti neprijatelja, a šah (Murat) sa nekoliko slugu osta na jednom mestu. Pripovedaju da je okaljavši se od glave do pete u krvi, onde ležao i neki kaurin. Kažu, da je bio sakriven među trupovima, ali je jasno mogao videti Gazi hana. Kad nastupi viša određena sudbina, on usta najednom iz ležećeg položaja i priskočivši udari šaha handžarom! I evo, udostojivši se više cpeće sultan u isti tren na tom mestu, bio je pobedonosan borac za veru, a posta, neosporno, i mučenik za nju!" Po drugoj osmanskoj priči Obilić je Murata ubio kopljem, a po trećoj, mačem ga je udario u grlo i donji stomak nezaštićene oklopom, pa je nazivan "biliš i kubila" - "onaj koji ume da udari".

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU