ISTORIJSKI DODATAK - U LUDNICU ZBOG PRIJAVE PROTIV TITA: Zloupotreba psihijatrije u političke svrhe

Do tog otkrića došli smo zahvaljujući Tomislavu Krsmanoviću, s kojim sam se povremeno susretao i od koga sam saznavao za takve zloupotrebe. Kako je ovo pitanje bilo isuviše ozbiljno, Krsmanovićeva reč nije bila dovoljna, pa sam tražio od njega da mi pribavi odgovarajuće dokumente, naročito veštačenja i sudske presude.

Njemu je pošlo za rukom da prikupi podatke o dvadeset i četiri slučaja u kojima su pojedinci proganjani i lišavani slobode i poslovne sposobnosti. Na osnovu tih dokumenata najpre sam sačinio privremeni izveštaj.

Zbog ozbiljnosti ovog pitanja odlučili smo da najpre zamolimo naše poznate psihijatre da nam pomognu svojim savetom i stručnim mišljenjem. Po ovlašćenju Odbora, Dragoslav Mihailović i Borislav Mihajlović Mihiz obratili su se dr Jovanu Raškoviću, dr Vladeti Jerotiću i prof. Kaporu sa molbom da pregledaju našu dokumentaciju i daju o njoj svoje stručno mišljenje.

Dobrica Ćosić je 19. marta 1985. godine izvestio Odbor da je dr Jovan Rašković odbio da pruži pomoć i posavetovao Odbor da se obrati lekarskim društvima, dok je dr Vladeta Jerotić pismeno odgovorio. O eventualnom odgovoru prof. Kapora nije moguće imati čak ni pretpostavke.

IAKO se u pismu Dragoslava Mihailovića i Borislava Mihajlovića Mihiza ništa ne prejudicira, očekivali smo da će psihijatri dr Jovan Rašković, dr Vladeta Jerotić i prof. Kapor odgovoriti na dva pitanja: 1) da li su, sa medicinskog stanovišta, psihijatrijske dijagnoze ispravno postavljene u slučajevima za koje smo imali odgovarajuću dokumentaciju i 2) da li napisana reč, pa još reč mentalno bolesnog čoveka, uopšte može biti opasna za bilo koga, a naročito za one koji su na vlasti, toliko da bi postalo neizbežno njegovo vremenski neoročeno smeštanje u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa.

Da bi se odgovorilo na prvo pitanje, bilo je dovoljno da se razmotre iskazi pojedinih navodnih psihijatrijskih slučajeva. Tako je Vladimir Marković, slobodan novinar, intervjuisao Franju Tuđmana koji je izjavio: "Po sigurnim i pouzdanim statistikama, u svim logorima u Hrvatskoj za vreme rata pogubljeno je 60.000 ljudi, i to kako Srba tako i Hrvata, Jevreja, Cigana i drugih antifašista, a ne 600.000 samo u Jasenovcu, kako se to udesetostručuje da bi se potencirala nekakva kolektivna i trajna krivica hrvatskog naroda." Ovu Tuđmanovu izjavu Vladimir Marković je umnožio i kao cirkularno pismo uputio na veći broj adresa. Tuđman je bio osuđen za neprijateljsku propagandu i izrečena mu je vremenski ograničena kazna zatvora.

Zbog širenje te izjave, Vladimir Marković je osuđen za krivično delo širenja lažnih vesti na vremenski neograničenu meru bezbednosti psihijatrijskog lečenja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa, da bi u bolničkom odeljenju Centralnog zatvora u Beogradu proveo skoro četiri godine, što je znatno duže od vremena koje je u zatvoru proveo Franjo Tuđman.

SLUČAJ Milisava Živanovića još je uverljiviji. Konzilijum Neuropsihijatrijske bolnice u Vršcu, koji su činili dr Aleksandar Janković, neuropsihijatar, prim. dr Slavoljub Bakalović, neuropsihijatar i dr Jovan Todorović, lekar na specijalizaciji, na sledeći način opisao je duševno stanje u kojem se 14. jula 1976. godine nalazio Milisav Živanović:

"Pamćenje je dobro očuvano kako za starije tako i za novije događaje. Inventar znanja odgovara školskoj spremi i socijalnom položaju. Intelektualne funkcije očuvane, kako u brzini tako i u kvalitetu. Konkretne i apstraktne pojmove shvata [...] Svi njegovi životni dinamizmi su usmereni ka jednom cilju, traženju pravde, pokazujući pri tom izuzetnu energiju i upornost... "

Ako ništa drugo, dr Jovan Rašković, dr Vladeta Jerotić i prof. Kapor su bar mogli reći za ovakve navode da oni ne mogu biti pouzdana indikacija duševne bolesti te dvojice nesrećnika. Za razliku od dr Jovana Raškovića i prof. Kapora koji ništa pismeno nisu odgovorili, dr Vladeta Jerotić se izgovarao da su mu neuroze uža specijalnost, a da se nije bavio psihozama.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Neočekivani uspeh odbora

IAKO sam se na početku svog izveštaja oglasio nepozvanim da procenjujem da li su ovakve psihijatrijske dijagnoze bile valjano utvrđene, kao potpuni laik sada mogu reći ono što sam tada zapazio. Vladimira Markovića i Milisava Živanovića lično sam poznavao i sa njima više puta razgovarao.

Jedina ozbiljnija mentalna slabost Vladimira Markovića bila je njegova žarka želja da bude politički novinar, a da nije bio u stanju da proceni šta se pod autoritarnim režimom sme a šta ne sme javno reći i objaviti, što je možda bio znak njegove neprilagođenosti datim prilikama ili jedva primetne duševne nezrelosti.

Kada se devedesetih godina prošloga veka prestalo sa progonom mišljenja i javne reči, on je u svojstvu samozvanog novinara redovno dolazio na konferencije za štampu Srpske liberalne stranke, na kojima sam i ja govorio, i postavljao, obično prvi, umesna pitanja. Mi smo, i pored toga, nerado na njih odgovarali pošto on nije bio kadar da naše odgovore igde objavi.

Milisava Živanovića upoznao sam u njegovoj 76. godini posle devet godina i deset meseci provedenih na psihijatrijskom odeljenju zatvorske bolnice. Na moje veliko iznenađenje, bio je u znatno boljem mentalnom stanju od mnogih svojih vršnjaka i nije pokazivao nikakve znake senilnosti, a kamoli neke ozbiljnije duševne bolesti. Nije poznato kako je uspeo da sačuva duševno zdravlje u desetogodišnjem bolesnom okruženju, ali bi mu na tome mogli pozavideti i njegovi vršački psihijatri veštaci, kojima to uvek ne polazi za rukom.

Na drugo pitanje da li napisana reč, pa i reč mentalno bolesnog čoveka može biti opasna za bilo koga, dr Jovan Rašković, dr Vladeta Jerotić i prof. Kapor takođe nisu odgovorili. A njihovo stručno mišljenje je bilo vrlo važno pošto su pod Titovom strahovladom pojedini psihijatri, pod izgovorom psihijatrijskog veštačenja, tvrdili da duševno bolesno lice može da izvrši verbalno krivično delo (širenje lažnih vesti, neprijateljsku propagandu, povredu ugleda Josipa Broza Tita i njegovih doglavnika) i da to delo ima svojstvo verbalne agresije, da bi potom predlagali sudu da, umesto vremenski ograničene kazne zatvora, izrekne vremenski neograničenu meru bezbednosti smeštaja u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa, što je u ovakvim političkim slučajevima bilo do kraja života.

Upravo je u toj stvari Odbor doživeo neočekivani uspeh. Već 6. januara 1986. godine objavio je saopštenje kojim je zahtevao da se puste na slobodu Vladimir Marković, Milisav Živanović, Radomir Veljković i Đorđe Simičić, kojima je bila izrečena pomenuta mera bezbednosti.

Saopštenje je u javnosti izazvalo veliko zaprepašćenje pošto mnogi nisu znali kako se i zbog čega u političkim slučajevima izriče ta mera bezbednosti, dok su se oni koji su to dobro znali - psihijatri, tužioci i sudije - i dalje pravili nevešti. Koliko je nama poznato, posle tog saopštenja u slučajevima političkih verbalnih krivičnih dela takva mera bezbednosti više nije izricana. U međuvremenu mi je pošlo za rukom da o tome razgovaram sa Kirom Gligorovim čiji je ugled, kao čelnika SR Makedonije, povredio Milisav Živanović.

Gligorov, koji je već od sina Vladimira čuo šta je posredi, odmah mi je rekao da uopšte nije znao da zbog povrede njegovog ugleda neko robija u zatvorskoj bolnici. Ja sam mu hitro uzvratio: "Ako niste znali, sada znate." I zaista, Milisav Živanović je ubrzo pušten na slobodu, u čemu je Kiro Gligorov sigurno imao udela.

To nas je ohrabrilo da 9. marta 1987. godine zahtevamo oslobođenje i Radomira Veljkovića kome je početkom 1973. godine izrečena pomenuta mera bezbednosti zato što je podneo krivičnu prijavu protiv Josipa Broza Tita.

Posle četrnaest i po godina on je pušten na slobodu. Po svim lekarskim nalazima pre hapšenja bio je duševno zdrav. Nismo, međutim, bili u stanju da utvrdimo kakve je posledice na njegovu psihu ostavilo toliko dugo tamnovanje u zatvorskoj bolnici među duševnim bolesnicima. Nezavisno od takvog okončanja svih tih tamnovanja proglašenih za mere bezbednosti, nema nikakve sumnje da je svim znanim i neznanim nesrećnicima, zbog potpune moralne bezobzirnosti tužilaca, psihijatara i sudija, život bio potpuno upropašćen.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Zastrašivanje hrabrih novinara

JEDNA od neočekivanih novina posle smrti Josipa Broza bilo je prekršajno kažnjavanje delikta mišljenja. Doduše, posle raskida sa Staljinom 1948. godine najveći broj zatočenika na Golom otoku, izuzev vojnih lica, lišavan je slobode i upućivan na "društveno koristan rad" rešenjima partijskih komiteta i sudija za prekršaje. Ali se posle toga ta pravna forma nije više koristila za ozbiljniji progon i kažnjavanje.

Krajem 1985. godine iznova je otkrivena. Njena prednost bila je u tome što je prekršajni postupak sumaran, nije kontradiktoran pošto je u njemu sudija u isti mah i tužilac, a okrivljeni po pravilu nema stvarne (pravne) mogućnosti da se javno brani. I što je najvažnije, sve se može obaviti za manje od jednog sata.

Do tada su prekršajno kažnjavani samo manje poznati pojedinci koji u kafani ili na nekoj svečanosti u privatnom stanu izreknu političku šalu ili sočniju reč o datim političkim prilikama ili nekom manje važnom političkom čelniku. Krajem 1985. godine došlo je do velike promene. Rešenjem sudije za prekršaje u Novom Sadu Olge Ljuštine Markov, dr Dragoljub Petrović, naš poznati lingvista i profesor Univerziteta u Novom Sadu, kažnjen je na 60 dana zatvora zbog članka koji je objavio u "Književnim novinama". Svi su bili iznenađeni jer su shvatili da na ovaj način svako može biti lišen slobode, a da to u javnosti jedva bude primećeno.

To je bio razlog što su se u Udruženju književnika Srbije svakog dana održavale protestne večeri u prepunoj sali i sa velikim brojem vrsnih govornika. Tim povodom se i naš Odbor odmah obratio javnosti. Bio je to dirljiv primer intelektualne i kolegijalne solidarnosti koje, nažalost, više nema.

NA SKORO istovetan način postupile su ondašnje vlasti protiv beogradskog književnika i izdavača Rastka Zakića. On je 12. decembra 1986. godine oglašen krivim za četiri prekršaja iz Zakona o izdavačkoj delatnosti, Zakona o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja i Zakona o javnom informisanju, i to zato što na knjigama čiji je izdavač nije označio štampariju u kojoj su štampane i tačan broj primeraka, zato što navodno nije poslao obavezne primerke svojih izdanja javnom tužiocu i zato što je izdao svoje autorsko delo pod naslovom "Moje novine", a nije s njim postupio na način propisan Zakonom o javnim glasilima (to jest nije ga registrovao kao javno glasilo i nije uputio obavezne primerke Republičkom komitetu za informacije).

Krajnji cilj ovih prekršajnih kazni bio je da se obeshrabri i spreči slobodna izdavačka delatnost ne samo Rastka Zakića nego i svaka samostalna i slobodna izdavačka delatnost u Beogradu. Zahvaljujući intervenciji Vrhovnog suda, koji je rešavao o zahtevu za sudsku zaštitu, prvostepeno rešenje je ukinuto, a predmet je bio vraćen opštinskom sudiji na ponovni postupak.

U ponovljenom postupku Rastko Zakić je kažnjen samo zbog navodnog prekršaja Zakona o informisanju zato što je svoje autorsko delo objavio pod naslovom "Moje novine", a po tadašnjem Zakonu o informisanju fizička lica nisu imala pravo da izdaju novine.

NA SLIČAN način su u prekršajnom postupku kažnjavani neugodni i neposlušni novinari. Takva huda sudbina zadesila je Milovana Brkića, novinara iz Beograda, koji je kažnjen zatvorom u trajanju od 40 dana zbog toga što je omalovažavao društveno-političke organizacije i njihove organe, naročito Slobodana Miloševića kao predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, a pridodato mu je još 10 dana zatvora zato što je navodno izbegavao da prijavi promenu adrese stanovanja.

Posredi je bio napis na srpskom jeziku koji je u mariborskoj "Katedri", koja je odmah bila zabranjena, objavljen u prevodu na slovenački jezik u kojem se pojavila i jedna psovka. Iako je Milovan Brkić osporavao autentičnost tog prevoda i tražio da se izvrši uvid u originalni tekst na srpskom, sudija za prekršaje je odbio to da učini. Cilj je naravno bio da se zastraše svi hrabriji novinari.

Kada su, pak, bili posredi obični, svakidašnji ljudi iz malih mesta prekršajno kažnjavanje i dalje se praktikovalo u slučaju delikta mišljenja malog značaja. Tako su rešenjem sudije za prekršaje u Mostaru od 17. novembra 1988. godine izrečene kazne od 55 do 60 dana zatvora osmorici učesnika svadbe u Bogodolu kod Mostara zbog izazivanja verske i nacionalne netrpeljivosti.

Na tom, inače zabranjenom repertoaru bile su pesme "Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala", "Crna Gora i Srbija to je jedna familija" i druge. Tom prilikom nadležni organi su revnosno utvrđivali ko je od okrivljenih pevao, ko prednjačio u pevanju, a ko započinjao sa pevanjem, a sudija je posle svestranog razmatranja sačinio listu pesama koje bi se na ovakvim "javnim skupovima" mogle nekažnjeno pevati (recimo, "Crna Gora jest" malena, al" je časna i poštena", zatim "mnoge pjesme o Crnoj Gori u kojima su se pominjali Sava i Peko" i slično).

MNOGO veći i dalekosežniji značaj imalo je prekršajno kažnjavanje Jovana Opačića, predsednika Srpskog kulturnog društva "Zora", koje je nagovestilo dramatične nacionalne sukobe na području Kninske Krajine i cele ondašnje Hrvatske. On je, po kazivanju sudije za prekršaje, "uznemiravao javnost", "nedolično se ponašao" i "narušavao javni red i mir", pa je zbog toga osuđen na 40 dana zatvora i smesta upućen na izdržavanje kazne, a da prethodno nije odlučeno o njegovoj žalbi na prvostepeno rešenje.

Pravi razlog njegovog kažnjavanja bilo je njegovo zalaganje za kulturnu autonomiju u Hrvatskoj, i to baš u trenutku kada se pojavio zvanični predlog da se iz hrvatskog Ustava briše samo ime srpskog naroda i naziv jezika kojim taj narod govori. Tim povodom Odbor je dalekovido zaključio da vinovnici takve represivne politike ne mogu nikada sa sebe skinuti istorijsku odgovornost.

Naposletku je prekršajni postupak korišćen da bi se sprečilo stvaranje političkih udruženja i uspostavljanje stranačkog pluralizma. Krajem 1989. godine vođen je prekršajni postupak protiv Nebojše Popova i Radeta Radovanovića jer su organizovali delatnost Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu u Beogradu iako je Sekretarijat unutrašnjih poslova odbio da ih upiše u registar, s obrazloženjem da građani ne mogu osnivati politička udruženja, a da se političkom delatnošću mogu baviti samo "društveno-političke organizacije" (SK, SSRN, SSO, SUBNOR i Sindikat).

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU