SVETLI DANI TUŽNE RATNE MLADOSTI: Reporter "Novosti" u Adligatu, među zaostavštinom nekadašnjih srpskih gimnazijalaca u Francuskoj

Nedavno je u Muzej knjiga i putovanja Adligata, organizacije sa sedištem u Beogradu koje se bavi unapređenjem srpske kulture, umetnosti i međunarodne saradnje, stigao legat porodice Šljivić, u okviru kog i više knjiga i udžbenika koje su naši đaci, a među njima i kasnije čuveni fizičar i osnivač Instituta za fiziku prof. Sreten Šljivić, koristili u gimnaziji, u mondenskom letovalištu Bolije, kraj Nice.

- Pošto je postojala nestašica udžbenika na srpskom, morali su da ih prepisuju rukom ili izvlače na šapirografu - objašnjava, za "Novosti", Viktor Lazić, prvi čovek Adligata. - Pored udžbenika iz filozofije, psihologije, algebre, mehanike ili geometrije, sačuvan je i dragoceni zbornik "Sećanje na Bolije".

U ovoj knjizi, Vojin M. Đorđević i Milan Stojanović sakupili su i priredili sećanja, pesme, fotografije i umetničke radove nekadašnjih gimnazijalaca iz Bolijea i njihovih profesora.

"Generacija kojoj pripadamo imala je zlosrećnu mladost. Jedva što smo izišli iz reda osnovaca i pošli gordi u gimnaziju, naišli su balkanski ratovi, koji su iz temelja poremetili naše školsko obrazovanje. I tek što smo, na brzu ruku, po skraćenom programu, uspeli da postignemo propušteno i prebrodimo malu maturu - došao je Svetski rat i sa njim strahovita albanska odiseja. Kao dečaci, nejaki i nežnog organizma, poznali smo izvanredno teške trenutke, koji su na nama ostavili duboke brazde. Skrhani, kao mlade biljke, pali smo, nošeni neodoljivim uraganom, na gostoljubivo tle Francuske", pišu Đorđević i Stojanović u uvodu knjige.

Kažu, Bolije je jedina svetla epizoda njihove mladosti, jedinih 19 meseci provedenih vedro i bezbrižno. Tu su prebačeni naši gimnazijalci iz Nice, gde je prvobitno bila gimnazija.

"Posle tragične Albanije, tek što smo se prilagodili životu po francuskim školama, tek što smo se sprijateljili sa novom okolinom i privikli na izvanrednu nežnost mnogobrojnih francuskih porodica, došli smo ovde, da iznova, na sasvim drugoj osnovi, produžimo svoj boravak u izgnanstvu. Priroda nas je, istina, osvojila raskošnom lepotom, ali mi smo osećali mnogo više za one krajeve gde smo naišli na prvo gostoprimstvo plemenite Francuske, gde smo našli druge roditelje i utehu u izgnaničkom bolu. Ovde smo se našli malo usamljeni. Do Soluna, Drača i San Đovania došli smo s vojskom, sa roditeljima, sami. Bili smo tada deca. Videli smo se i našli smo se zajedno u lađi 'Čita di Bari', koja je na polasku iz San Đovani-a u noći, na Bogojavljenje 1916. godine, bila gonjena bombama iz neprijateljskog hidroaviona. Onda, kada nam se krv ledila u žilama pri pomisli da ćemo stradati baš u trenutku kada smo smatrali da smo prebrodili albansku strahotu i pomor. Videli smo se i bili smo zajedno u onoj lađi Crvenog krsta koju je sutradan, 7. januara, austrijski sumaren presreo na morskoj pučini i odveo u Kotor, gde smo 53 časa u bezgraničnom strahu očekivali milost da nas puste u Francusku, zemlju slobode", sećao se izvesni V. Đ.

Kako objašnjava, srpski dečaci spasavali su se iz okupirane zemlje ili odlaskom u Solun, ili su s vojskom stigli do Skadra. U Skadru se za Francusku prijavilo oko 1.500 učenika, a iz Soluna je već krajem 1915. u dve ture otišlo oko 1.000. U ovoj grupi bilo je i mlađih od 10 godina. U skadarskoj grupi bili su stariji od 15 godina, koji su mogli da izdrže sve strahote putovanja kroz Crnu Goru i Albaniju. Sve do juna 1916. manje ili veće grupe dece išle su s Krfa ka Korzici, Engleskoj i Alžiru.

Prvih godinu-dve oni koji nisu znali francuski učili su jezik, kako bi mogli da slušaju redovna predavanja. Da bi očuvali i negovali ljubav prema svom narodu i otadžbini, kao i da bi po povratku mogli da nastave školovanje bez polaganja dopunskih ispita, dopušteno im je da dobiju predmet Srpski jezik sa istorijom i geografijom srpskih zemalja. Ostali časovi bili su kao i kod francuskih učenika.

Većina đaka, posebno s obzirom na to šta su preživeli, postizala je uspeh koji je iznenadio nastavnike. Kako se u "Sećanjima na Bolije" navodi, oni koji nisu dovoljno radili bili su u manjini. Svi naši učenici u francuskim srednjim školama bili su pitomci francuske države, a naša država im je dodavala samo pomoć za odelo i obuću.

Tokom tri godine u Francuskoj je umrlo oko 90 njih.

"Svuda, kuda su god prošli srpski begunci, ostavili su za sobom svoje grobove, rasejane po celome svetu. Nije nijedan narod tako skupo platio svoju ljubav prema otadžbini! U Virivilu, u Vorepu, u Nici, u Mantoni - svuda ima srpskih grobova, srpske dece i omladine", piše jedan od tadašnjih maturanata.

"Naš drug Jovan Božić, koga oplakujemo, umro je juče u 11 časova pre podne, u 20. godini života. Jovan je rodom iz S. Badnjevca, gde mu se nalazi mati sa sestrama u ropstvu, a otac mu je na Solunskom frontu. Mučio se dugo i teško. Preminuo je kao siroče, bez poljupca materinskog, koji bi mu bar unekoliko olakšao rastanak sa životom. Daleko od svoga sela i svih milih i dragih. A pre neki dan, Jovan je sanjao o ozdravljenju. On se seđao roditelja, sestara, rodnog mesta", piše Dušan Miljković.

Iz sećanja se vidi da su se teže oboleli oporavljali u Odmorištu u Mantoni i Sanatorijumu za TBC u Salanšu, koji su držale "Škotske dame". Osim tuberkuloze, deca su bolovala i od španskog gripa.

Osim Šljivićevog legata, dokumenti vezani za srpske đake u Francuskoj u Adligatovom muzeju sadrže još dve rukopisne građe, kaže Svetlana Mirčov, član Adligata, nekadašnji upravnik biblioteke Pravnog fakulteta i autor nekoliko knjiga.

- Jedno je građa Dragomira M. Leka, direktora "Prometne banke" i načelnika Ministarstva industrije FNRJ. Sačuvano je 13 njegovih svezaka s beleškama. Drugo je ostavština Đorđa Šapinca, koji je zarobljen kao invalid, pa je preko Rima dospeo u Pariz, gde je završio Pravni fakultet. On piše o školovanju u Parizu i finansijskim nevoljama - kaže Mirčov.

Iz rukopisa nekadašnjih francuskih đaka, prema rečima naše sagovornice, vidi se da su se teško navikavali na internatski život, da su imali mnoge sekcije i đačke listove, da su organizovani "Srpski dani", tokom kojih je prikupljana pomoć za školovanje ovih učenika, kao i da su im najveću pomoć i podršku pružili Ljubomir Davidović, ministar prosvete, koji je izgubio sina u ratu, Milenko Vesnić, diplomata, premijer i šef diplomatije posle rata, zatim Jovan Žujović, predsednik Srpske kraljevske akademije, i Đorđe Stanojević, rektor BU.

MALA AFRIKA

NEKADAŠNjE luksuzno letovalište Bolije srpski đaci prozvali su "Mala Afrika", zbog blage klime. Mesto opisuju kao "puno lepih vila, sjajnih vrtova, retkih biljaka". Srpski gimnazijalci bili su smešteni u hotelu "Panorama", a devojke u vili "Matilda". Tokom 1917. pristižu i svršeni đaci učiteljskih i stručnih škola, pa čak i pitomci Vojno-tehničkog zavoda, sa Korzike i iz francuskih kolonija u Africi.

PRODAJA HLEBA IZ MONAKA

KAŽU da nije bilo nijednog "bolijevca" koji nije znao Mitu Nišliju. On je bio najpopularniji među drugovima, jer je došao na ideju da preprodaje vekne hleba koje je kupovao u Monaku. Pošto je u školi obrok bio sveden na 250 g hleba dnevno uz oskudnu hranu, što je našoj deci bilo malo, Mita je svakodnevno donosio iz Monaka džakove vekni i preprodavao po simboličnoj ceni.

DRAINAC MEĐU ĐAČKIM PESNICIMA

JOŠ prvih dana po dolasku opazila se podvojenost u ponašanju đaka, piše jedan učenik: "Jedni su bili neosetljivi, otvrdli i staloženi. Prilike su ih učinile otpornim prema svakom događaju spolja. Oni su postajali jaki u tolikoj meri da su i svoje emocije, koje dolaze iz dubine srca, lako savlađivali. Drugi su zadržali snagu dovoljnu da savlada sve, izuzev njihove unutrašnje sile. I među ovim drugim pojavilo se neverovatno mnogo pesnika." Jedan od njih bio je i čuveni Rade Drainac (na slici, desno).

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU