DOM IZ KOGA ZRAČE SREĆA I LJUBAV: Već nekoliko godina neki stanari u ustanovi za decu ometenu u razvoju "Sremčica" nisu u paviljonima

Njihova pobeda je njihova velika porodica koju čine dva para - Jožef Lakatoš i Zorica Šljapić, Dobrica Panić i Snežana Ilić i cimeri Vladimir Mijatović i Tomislav Očko.

Od 2019. godine više ne žive u paviljonima, već im je omogućeno da imaju svoj dom uz povremeni nadzor socijalnih radnika. Njihova kuća smeštena je na imanju ustanove i okružena je baštom o kojoj sami brinu. Pravo malo domaćinstvo. Ručno izrađena fontana, kućica za psa, baštenska garnitura i kućni ljubimci, pas i mačka.

Šestočlanoj familiji može se pozavideti na slozi, ali i besprekornoj čistoći. Pod konac poslagani ormari, vojnički zategnuti kreveti, blistavi podovi... Srdačni i neposredni domaćini dočekuju nas sa osmehom na licu uz pitanje kao u svim domovima: "Je l` može kafa?" Džezve se prvi hvata Jožef, a dok stoji za šporetom supruga Zorica asistira.

Ovaj par život nimalo nije mazio. Od detinjstva su u domu za osobe ometene u razvoju. Tu su se i zavoleli i pre 14 godina dobili ćerku Jovanu. Ona ne živi sa njima, već je u hraniteljskoj porodici. Dete je, kažu, za primer - odličan đak, sportista, brižna i odana biološkim roditeljima. Dok nam Zorica sa ponosom pokazuje fotografiju u telefonu, Jožef dodaje da ih devojčica redovno posećuje i ne zaboravlja njihove rođendane i praznike.

Jožef najviše vremena u toku dana provodi na radno okupacionoj terapiji na maloj farmi u okviru doma. Brine o ovcama, kozama, pomaže u bašti i voćnjaku, a tu je i ako treba da se prekreči neki zid i osveže prostorije doma. Pričljiv je i vredan, posvećen kući i porodici.

Ogromna dnevna soba sa trpezarijom i kuhinjom je njihov zajednički prostor. Tu uživaju u palačinkama, opuštaju se uz popodnevnu kafu i planiraju šta će da pristave za večeru.

Mogu da koriste domsku, ali često iz cimerske kuhinje zamiriše neki specijalitet.

Namirnice im stižu iz magacina ustanove, a za sve što zafali pokucaju na vrata socijalne radnice Nelice Marković. Ako ona ne može da pomogne vrata direktorke Marine Vidojević uvek su otvorena.

- Tačno znaju šta mogu sami, a za šta moraju da traže dozvolu - priča Nelica Marković, socijalna radnica.

- Strpljivi su i da sačekaju saglasnost nadležnog centra za socijalni rad kada žele u posete van doma i nikada ništa ne rade bez pitanja.

Dobrica je vedar i nasmejan. Radi na kapiji doma i njegovom oku ne može da promakne niko ko dolazi u posetu "Sremčici". Ne voli mnogo da priča, ali njegov osmeh sve govori.

Supruga mu je poreklom iz Babušnice. Tiha je i vredna, voli da štrika. S ponosom pokazuje svoje ručne radove napravljene od reciklirane vunice.

U posetu im često dolaze Milan i Marija. Oni su "kandidati" za sledeću domsku kuću za samostalni život. Beskrajno su zaljubljeni, a kada Milanova lepša polovina ode u posetu porodici on je s nestrpljenjem iščekuje. Kada je tu, druga je priča. Podiže zid i postaje rezervisan.

U kući se sve, kažu, rešava dogovorom. Nema povišenog tona, a kada negde zapne tu je defektolog Olgica, socijalna radnica Nelica, čuveni šef Dragan (rukovodilac tehničke službe) i, naravno, direktorka Marina.

Traže konja za terapiju

USTANOVA u Sremčici je nadavno nabavila konja kako bi svojim štićenicima omogućila terapiju - hiporehabilitaciju. Štićenici su najveći deo vremena provodili družeći se sa njim, ali on nije odgovarao potrebama terapije. Sada je dom u potrazi za drugim grlom, pa svi koji su voljni da pomognu mogu da im se jave.

Samostalni život

OKO 40 od 300 štićenika doma u Sremčici spada u visokofunkcionalne korisnike i uprava se trudi da ih izmesti iz zajedničkih paviljona. Na taj način biće im omogućen samostalni život uz podršku, kaže Marina Vidojević, direktorka ustanove.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU