FESTIVALSKA NEDELJA NOVOSTI: Meša je žižna tačka naše kulture - laureati o značaju ovog priznanja (VIDEO)

U okviru Onlajn festivala "Novosti", koji naš list organizuje povodom 68. rođendana, večeras je upriličena književna tribina "Mešinim putem" u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije. O Mešinoj nagradi, kao i o karakteristikama i dometima savremene srpske poezije i proze, govorili su dobitnici ovog prestižnog priznanja. Događaj je uživo prenošen na našem portalu www.novosti.rs.

Domaćin tribine bio je Vladimir Pištalo, v. d. upravnika Narodne biblioteke Srbije i naš slavodobitnik, kome je Mešino odličje pripalo 2019. za knjigu "Značenje džokera".

- Meša je verovao u mudrost - rekao je Pištalo. - To je starinska osobina kao iz doba Marka Aurelija. Danas se ljudi više izjašnjavaju nego što promišljaju. Meša je više mislio nego što se izjašnjavao. Malo ljudi je kritično prema Meši i on je žižna tačka naše kulture.

Pištalo je istakao da su nagradom "Meša Selimović" ovenčana mnoga dela za pamćenje. I izrazio nadu da će slična tribina biti održana na istom mestu sledeće godine. Okupljanje u NBS bila je prilika da se prisetimo i naših dobitnika koji više nisu sa nama. U toj prvorazrednoj književnoj reprezentaciji su Milorad Pavić, Slobodan Selenić, Svetlana Velmar Janković. Radoslav Bratić, Ivan V. Lalić, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Dobrilo Nenadić, Danilo Nikolić, Stevan Raičković i Novica Tadić - pisci koji su uveličali nagradu "Meša Selimović".

- Vreme je ubrzano, a količina informacija sve nepreglednija, uključujući i knjige, štampane, elektronske i onlajn izdanja - kaže prošlogodišnji dobitnik Igor Marojević, koji je priznanje dobio za roman "Ostaci sveta". - Danas je mnogo i plodne srpske proze, pri čemu kao merilo ne uzimam ogroman broj domaćih romana, koji je manje posledica duha vremena nego manjka čitanja i viška vremena. Filter domaće književnosti je uglavnom strog i malo toga od savremene produkcije će da propusti u nekoj konačnici kojoj nećemo prisustvovati. Ako u dotičnom kontekstu ima mesta za bilo kakav govor o krizi, on je mnogo više primenjiv na infrastrukturna nego na stvaralačka pitanja.

"Mešinoj" nagradi poseban kvalitet dale su nagrađene pesničke knjige. Vojislav Karanović, koji je "Mešu" dobio 2003. za zbirku poezije "Svetlost u naletu" govorio je o ukrštanju različitih pesničkih glasova.

- Savremena srpska poezija u sebe uključuje ekstatične uzlete, na tragu romantičarskog pesničkog iskustva, ali i ironiju, razne oblike humora, često i prigušeni sarkazam. Jedno do drugog stoje dela koja slave život u malim sredinama i dela koja beleže tamnu zamršenost urbanog života. Većina današnjih pesnika svesna je toga da pesma nastaje kao ukrštaj misli i osećanja, razuma i mašte. I da se u temelju savremenog pesničkog jezika nalazi i delo pesnika koji je razvio teoriju ukrštaja, delo Laze Kostića - smatra Karanović.

"Građani, sačuvajte porodice, škole, poljoprivredu, pčelarstvo, sindikate, bolnice, a za poeziju ne brinite", poručio je književnik Enes Halilović, čija je pesnička knjiga "Zidovi" bila najbolja 2014. godine.

- U Srbiji mnogi o poeziji pričaju kao o pojavi koja se bori da ne umre ili o nečemu što je mrtvo - rekao je Halilović. - Oni nas pesnike teraju da njima dokazujemo kako poezija nije mrtva, a ja još nisam video njihov dokaz da je poezija mrtva. Naši pesnici još uvek eksperimentišu i pevaju bez želje da se pesništvo okonča. Mnoge naše pesme nemaju ni viška ni manjka. Poezija je precizna kao geometrija, govorio je Flober i, tvrdim, mi imamo takvih, istinskih pesama. Vreme u kojem živimo ne brani nam da pevamo o njemu. Ima i onih pesama koje su slika trenutka. Nema ih mnogo, ali postoje. Platon je poeziju video kao činjenicu koja je bliža istini nego istorija. Istorije u svetu ima sve manje, a poezije ima baš onoliko koliko nam treba.

Ivan Negrišorac, koji je "Mešu" dobio za zbirku poezije "Kamena čtenija", naglasio je da je čast dobiti nagradu koja nosi ime Meše Selimovića, "jer je on čovek koji je uvek uspravno hodao kroz život, čak i kad je bio izlagan raznovrsnim pritiscima":

- Sećam ga se nekako gotovo pred smrt kako je hodao prave kičme, uspravan, a istovremeno na njegovom čelu sam video tanku žilu kucavicu. Ona je govorila koliko je senzibilan, a kičma je govorila suprotno. To se vidi u njegovom jasnom sagledavanju, pitanje svog ličnog naroda koji je sebe definisao kao Srbina muslimanske veroispovesti. Takav njegov stav je meni služio i služi kao ključni orijentir.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

MIRO VUKSANOVIĆ, DOBITNIK NAGRADE "MEŠA SELIMOVIĆ" ZA ROMAN "SEMOLj ZEMLjA"

Nagrađivanje kao životno delo

REDOVNA je pojava, kod nas i drugde, da zaslužni ljudi u raznim oblastima dobijaju nagrade za životno delo, ali u Srbiji postoji jedan čovek za koga pouzdano znam da mu je nagrađivanje životno delo. On je novinar. Nagradu dobijaju pisci. Ne znači da taj novinar nema svoje životno delo, naprotiv, on i poslednjih nekoliko godina, kao penzioner, bez naknade, više radi od nekih koji su mladi. Još uvek uživa da prvi objavi ko je dobio Andrićevu nagradu, ko je postao akademik, ko je izabran za upravnika nacionalne ustanove kulture. Ima svoj krug koji "pokriva" i želi da bude u njegovom centru. Ima, dakle, osobine novinara sa ugledom i iskustvom.

Ali, kad se pomene nagrada "Meša", on ustrepti, govori življe, oči mu se zažare, ožive i njegovi uvek jednaki brkovi. Vidi se da mu je posao nagrađivanja za knjigu godine postao strast. Svedočim da je tako od 1988, kad je nagrada osnovana, do godine kada je dodeljena 33. put. Znam kako sam pratio žiriranje, znam kako mi je bilo kad sam nagradu dobio i znam kakvu pažnju imam u svim godinama posle toga. Primio sam dosta nagrada, mogu da poredim i tvrdim da je reč o izuzetku.

Taj izuzetak ima nekoliko pravila. Prvo pravilo je u imenu velikog pisca koje nagrada nosi. Odabran je primer za ugled, jer je Meša Selimović takav i kao književnik i kao čovek. Drugo pravilo je da nagradu dodeljuje veliki žiri koji je nekad imao i više od osamdeset članova. Svaki od njih bira po pet knjiga. Zastupljeni su u izboru svi žanrovi - poezija, proza, kritika, esej, književna istorija. I takvo pravilo je izuzetak. Pisac može da dobije nagradu samo jednom. Svaki glas je obrazložen. Svako obrazloženje izlazi u "Večernjim novostima", gde se urednici smenjuju, od Brajovića i Vukotića do Vučelića, a izuzetak ostaje isti.

I uvek, u svim godinama, od 1988. do 2021, vidimo istinu koja se retko ističe - da u mnogim poslovima gde učestvuje mnogo ljudi uvek postoji jedan ključni čovek kao što u tekstovima postoje ključne reči. Svuda gde je kontinuitet netaknut, gde sve ide po istom redu, posao obavlja ista ruka. Čim se ruka promeni, promeni se i posao. Ovde nije reč o političkim mandatima, ovde je reč o kulturi i nagradi za književnost. I ovde je, od početka, reč o istom novinaru i o istom čoveku koji trideset i tri godine sa istim entuzijazmom organizuje ukupan posao koji drži ugled i uticaj Nagrade "Meša Selimović". Ovde je, dakle, neprekidno govor o čoveku koji se zove Dragan Bogutović, koga svi zovu Bogut, kako i sam za sebe kaže, za koga se zna da je velika književna nagrada njegovo životno delo, za koga u šali govore da bi se to zvala Bogutova nagrada da Meša Selimović nije pisac kakav jeste.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

RADOVAN BELI MARKOVIĆ, DOBITNIK "MEŠE" ZA "LIMUNACIJU U ĆELIJAMA"

Kuda ide srpsko knjižestvo?

SRPSKO mi se knjižestvo, u životu i u snu, samosazdava u Belu kulu sa neprebrojivim mnoštvom biljurnih prozora, kamenih ruža, doksata i cvetnih verendi, sa kojih se, po Dučiću, na oba sveta može gledati. Ne znam koliko je te Kule temelj duboko (premda poimam da plitak temelj takvo zdanje, ni u duhovnoj ravni, ne bi obdržao!), niti naslućujem do kojeg će neba domašiti njezin nezasvođeni vrh, ali znam da duševnog gradiva neće ponestati i da su se upokojeni neimari sa živima odavno srodili, dodajući jedni drugima ciglje i u sasudima malter, koji i po crnom hlebu kadšto razmazuju, kao zidarski doručak, za nevolju ljutu...

I dokle god u meni prosijava opisane Kule rascvetala slika, uzaludnim će mi se činiti pitanje: Kuda ide srpsko knjižestvo? Ili: Kakvo je u srpskom knjižestvu trenutno stanje? - počem se "trenutno stanje", o knjižestvu ako je govora, može ispravno sviđati tek kroz nekoliko vekova, pa se sa odgovorom ne mora brzati, a prvog pitanja što bi se ticalo, nema nedoumevanja: Ono što je ka Nebu upravljeno, ukrivo neće udariti, kakav je sa Belom kulom srpskog knjižestva slučaj, uz znanje da se u toj Kuli i okolo nje steklo, i u napredak se stiče, sve što Srbima treba - za crne dane i šture godine!

A sa jedne od visoko uznetih osmatračnica, sa opisanih dokstata i verandi, "gledajući dolje na drumove", lako je razabrati, u životu i u snu, da i novi zidari, putem Svetog Save, "na suđeno mesto" odasvud pristižu, prteći argatske torbe u kojima su, mešte "fangli" i mistrija, crn murećip i bela hartija...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

VLADIMIR KECMANOVIĆ, DOBITNIK "MEŠE" ZA "TOP JE BIO VREO"

Sizif iz Ivanjice

NI u Ivanjici, ni u okolini, nema čoveka koji ne zna Šilju, gazdu kafane "Pod trešnjom", gde se odlično jede, a još bolje pije.

Čuli su za Šilju i njegovu kafanu i mnogi koji žive daleko, a ko je tamo jednom bio, nikada ni trešnju ni njenog gazdu nije zaboravio, i poželeo je da opet svrati.

E, rečeni Šilja, koji, baš kao i njegovi gosti, voli da pojede, a još više da popije, ima bicikl.

A ima i brata.

Brata u Ivanjici zovu Rus.

Dok je Šiljna kafana "Pod trešnjom" na brdu iznad Ivanjice, pa Šilja voli da se sa svog brega do centra spusti na pomenutom biciklu.

A pošto, kao što rekosmo, voli dobro da popije, što ne čini samo u svojoj kafani, nego i šire, često se desi da pretera.

I onda mu se ne da da se na biciklu penje tamo odakle se spustio.

Sledećeg dana, Šiljin bicikl do Stare trešnje uzbrdo vraća Šiljin brat.

Kog zato ne zovu samo Rus.

Nego i - Sizif.

Kako u Ivanjici, tako i u savremnoj srpskoj prozi.

Neki teraju bicikl nizbrdo,

Neki ga guraju uzbrdo.

A neki od toga, sa sve manje uspeha, pokušavaju da naprave famu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

MILISAV SAVIĆ, DOBITNIK "MEŠE" ZA LA SANS PAREILLE

Podele u prozi

- Osnivanjem nagrade "Beogradski pobednik" produbljuje se polarizacija u našoj prozi, prvenstveno na tematskom-sadržajnom planu - smatra Milisav Savić, koji je sa knjigom La sans pareille 2015. pobedio u nadmetanju za "Mešu". - Kritičari naklonjeni opoziciji forsiraju tekstove sa radikalnom kritikom vlasti, i bivše i sadašnje, uz nostalgično prizivanje Jugoslavije i oplakivanje njenog krvavog raspada, za šta se uglavnom okrivljuju Srbi. Kritičari bliski režimu akcentuju tekstove sa drugačijom vizijom ratnih i poratnih dešavanja: nad Srbima je izvršena medijska satanizacija, proglašeni su agresorima samo zato što su branili prostore na kojima su vekovima živeli, pri tome se zaboravlja da je u oba svetska rata Srbija bila na strani pobednika, po cenu velikih ljudskih žrtava. Ni prvi ni drugi pristup nije sporan. Čak je u poetičkom ključu obe struje nastalo nekoliko valjanih i provokativnih ostvarenja.

Savić smatra da je veći problem ovakve polarizacije to što mnoga prozna dela mlađih pisaca, koja izbegavaju i jednu i drugu matricu, ostaju nepročitana i neprimećena:

- Nagrade "Beogradski pobednik" i "Ninova" su u očiglednoj koliziji. Desilo bi se prijatno iznenađenje, na ivici čuda, ako iduće godine isti roman dobije i jednu i drugu. To bi bio pouzdan znak da ima nade za pravu književnost.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU