ISTORIJSKI DODATAK - NEVIN MENADŽER OSUĐEN NA SMRT: Josip Broz optužio trgovce da su prevaspitavali komuniste

U intervjuu, Dari Janeković, koji je „Vjesnik“ objavio 1. februara 1976, pod naslovom „Komunisti moraju stvarati etiku samoupravnoga socijalističkoga poretka“, na pitanje o ljudima kojima nije mesto u SK, Tito odgovara:

„Komunisti nisu bili trgovci. Došli su, dakle, bivši trgovci i to je za neke bio El Dorado. Oni su znali kako se trguje da bi se zarađivalo, oni su odgajali i članove Partije koji su radili sa njima. Neki su nadmašili svoje učitelje, postali su gori od njih. Evo, sad imamo mnogo uhapšenih. Uskoro će početi veliki proces onima koji su napravili goleme štete, u milijardama, našoj spoljnoj trgovini. Krivci će biti oštro kažnjeni... Uzmite slučaj tog Bate Todorovića: banke su imali vani, a radili su sa nekim našim bankama zajedno! Mi smo pohapsili dosta ljudi, onih koji su povezani s raznim spekulantima izvana i koji su nam pravili velike štete“.

Tužilaštvo nije dugo čekalo posle ove Titove prozivke i Todorović, sa još četrdesetak privrednika, mahom direktora, naći će se na optuženičkoj klupi za zloupotrebu i mahinacije.

Samo dve nedelje posle Maršalovog istupa u zagrebačkom dnevniku reaguje i Gradska komisija za ispitivanje zloupotreba Beograda. Rešenjem Skupštine opštine Vračar oduzeta je celokupne imovine Bate Todorovića u SFRJ (stanovi i nekretnine u Beogradu, Dubrovniku, Orebiću, Minhenu... Vreme će pokazati da on na teritoriji opštine Vračar nije ni stanovao niti imao apsolutno nikakvu imovinu.

TODOROVIĆ je posle više godina u istražnom zatvoru osuđen tek početkom 1979. na spektakularnom procesu pred OKS u Beogradu. Proglašen krivim po dvadesetak stavki optužnice i osuđen najpre na smrt, pa pomilovan na 20 godina.

Za ishod suđenja bili su direktno zainteresovani Josip Broz, Bakarić i Draža Marković. Dok je on čamio u istražnom zatvoru vodila se podzemna bitka gde će se održati suđenje. Slovenčaki lobi u Saveznoj službi bezbednosti i u partijskom vrhu predvođeni Dolancom i Kardeljem uz Titovu podršku, insistralo se da suđenje bude u Beogradu a ne u Ljubljani.

Na taj način se skidala svaka odgovornost sa političara i tajne službe iz dežele i prebacivala na srpske bezbednjake. Sterilno srpsko rukovodstvo oličeno u Tihomiru Vlašaliću, Draži Markoviću. Živanu Vasiljeviću dopustilo je da se izvrši klasična zamena teza, umesto da se Slovenci okrive za kupovinu oružja i naoružavanje, Srbima je navaljeno breme odgovornosti da su preko SDB ilegalno trgovali jugoslovenskim oružjem.

Bio je dovoljan samo jedan poziv na Brione i Titov mig da prijave da se sudski proces održi u glavnom gradu Srbije i SFRJ, a ne u Sloveniji, gde je Todorović uhapšen, saslušavan i isleđivan.

To će Draža Marković priznati u memoarskim zapisima “Život i politika” , na 155 strani, drugog toma: “Imao sam ozbiljan razgovor sa Bakarićem oko suđenja grupi Bate Todorovića. Herljević, savezni sekretar za unutrašnje poslove, zahtevao je da se sudi celoj grupi u Beogradu. Mi nismo upoznati s rezultatima istrage, koja je vođena u Ljubljani, gde je on i uhapšen. Nismo to hteli prihvatiti. Bakarić se složio. Biće sada spora i gužve s Herljevićem. No, neka bude.”

Samo četiri stranice dalje Draža piše: “8. oktobra leteli smo Tica, Živan i ja na Brione. Tamo nam se pridružio i P. Stambolić. Bili smo na razgovorima kod druga Tita… Kroz razgovor smo dobili potvrdu i za naše opredeljenje u pogledu nekih konkretnih pitanja o suđenju Todoroviću…”.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ŽRTVA POLITIČKIH INTRIGA ZAPADNIH REPUBLIKA

ZA SUDIJU „procesa decenije“ je određen Dragoljub Nikolić iz Obrenovca. Pri Službi državne bezbednosti Srbije, bila je formirana posebna mešovita radna grupa za Batu Todorovića, sastavljena od operativaca iz SDB Jugoslavije i SDB Srbije. U njoj su bili Slobodan Stević, Negosav Pantelić i Milan Labus. Šef grupe je bio Vidosav Zlatić.

Ova radna grupa je raspuštena, jer su otkrili da se Slovenci naoružavaju preko Bate Todorovića. O svim ovim saznanjima su izvešteni Slavko Zečević i Franjo Herljević, savezni i republički sekretari za unutrašnje poslove, kao i Stane Dolanc, sekretar Izvršnog biroa CK SKJ. Epilog je bio da je Stević izbačen iz službe, a ceo slučaj zataškan u interesu sigurnosti zemlje.

Simptomatično je pismo koje su ova trojica operativaca uputili – 27. septembra 1974. Juri Biliću, koji je bio predsednik partijske IB CK SKJ osnovane povodom ovog slučaja. U njihovom pismu se navodi:

„Na naše izričito traženje, drug Zečević se pozivao i na predsednika Tita, ističući da prema njemu ima obaveze. Nisu nam bile jasne reči druga Zečevića – ‘Bata će biti naš a ne njihov’“

Potom je formirana je druga grupa, u kojoj su bili Obren Đorđević i Dragan Mitrović. Sam Đorđević je lično išao u Minhen na razgovore sa Batom Todorovićem, pre njegovog hapšenja, kada je došlo do saznanja da Slovenci trguju oružjem i naoružavaju Teritorijalnu odbranu. U takvoj misiji je bio i Milorad-Mika Bisić, načelnik u SDB Srbije, ali o tom saznanju nije smeo da “uznemirava” politički vrh SFRJ. Uz to, otkriveno je da je Bata Todorović radio i za SDB Slovenije.

ZVANIČNO Todorović je optužen samo za izvozno - uvozne mahinacije, šverc cigareta preko konsignacionih skladišta u Kopru (zbog čega je pokrenut postupak protiv M. Ogritzeka, penzionera iz Ljubljane, bivšeg načelnika SDB Slovenije i rukovodioca službe bezbednosti pri Republičkom štabu narodne odbrane).

Presuda je bila, kao što je spomenuto, smrtna kazna. Ovako stroga kazna u prvom stepenu za privredne prestupe nije izrečena još iz poratnih revolucionarnih godina. Poslednja presuda na smrt za privredne delikte, za koju znam izrečena je Aleksandru Hercogu činovniku iz Beograda 1946, optuženom za zloupotrebe i korupciju u poznatoj aferi „Granap“ januara 1946. godine.

Evo još jednog dokaza da se trebalo rešiti nezgodnog svedoka – jer mrtva usta ne govore. Sudija Nikolić posle dobro obavljenog „posla“ specijalno je nagrađen od Franje Herljevića – dobio je pištolj sa posvetom.

Zatvorske dane proveo je u KPD Zabela, zajedno sa ibeovcem Vladom Dapčevićem u ćeliji. Prema priči zatvorskih čuvara i u zatvorskim uslovima je ispoljio preduzetnički duh, bio je neka vrsta menadžera na zatvorskom dobru „Preporod“.

Njegova supruga Ljiljana se, u više navrata, obraćala Obrenu Đorđeviću i Stanetu Dolancu tražeći pomilovanje, međutim bez uspeha. Kad je nakon svega ozbiljno hronično oboleo od raka prostate u zatvoru, Predsedništvo SFRJ ga je 30. juli 1985. pomilovalo. Dva meseca kasnije, 6. septembra, preminuo je prilikom operacije od sepse.

Dušan Čkrebić u svojim sećanjima navodi da je posredovao za njegovu amnestiju navodeći ga kao žrtvu političkih intriga bezbednosnih službi „zapadnih republika“. U svakom slučaju na talasu optužbi protiv Bate Todorovića u Srbiji je smenjeno preko 80 direktora, a u Sloveniji nikome nije falila dlaka na glavi.