ISTORIJSKI DODATAK - MINISTAR POLICIJE ORGANIZUJE OTMICU: U „aferu Bata Todorović“ bili su umešani najviši rukovodioci SFRJ i Slovenije

Slobodan Bata Todorović, rođen je u Smederevu 1925, završio je Pravni fakultet u Beogradu, uspešno se bavio ekonomijom i biznisom. Dva puta se ženio: glumicom Radmilom, sa kojom je imao kćerku Anicu, potom svojom službenicom Ljiljanom sa kojom je imao još 3 kćerke. Anica Todorović, kasnije udata Tucaković, majka je nedavno preminule Marine Tucaković, poznate estradne umetnice i pisca aranžmana i tekstova.

Radio je u zagrebačkoj firmi "Merkur", pa potom dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeća "Progres“. Đorđe Nešić, jedan od rukovodilaca Udbe, učesnik u hvatanju Draže Mihailovića, ga uvodi u službu i imenuje za šefa ispostave u „Progresu“.

Krajem pedesetih godina Todorović pokazuje svoje poslovno umeće. Uspeva da otkupi 60 američkih brodova kao „staro gvožđe“ za slovenačku železaru Štore. Međutim, na njegovu inicijativu, umesto u čeličanu te lađe završavaju kao sastavni deo slovenačke i crnogorske trgovačke pomorske flote.

Navodno, na ovo su, diplomatskim putem reagovale, Sjedinjene Države. Zbog toga su inspektori Službe društvenog knjigovodstva i Savezne devizne inspekcije čitavih godinu dana kontrolisali rad „Progresa“. Kako nisu nađeni dokazi o većim mahinacijama, 1962. hapse Batu Todorovića, koji je već zamenik direktora, i optužuju za preprodaju 3 automobila.

Istraga je trajala puna 4 meseca, a osuđen je uslovno na dve godine zatvora. U međuvremenu, Todorović je napustio „Progres“ i prešao u „Interkomerc“ iz Umaga. Odatle je sa porodicom tokom 1965. legalno otišao u Italiju, pa u Nemačku. Jedno vreme duže je boravio i u Iranu.

KAO SPOSOBAN čovek razvio je živu poslovnu aktivnost u ove dve zemlje, uspostavio poslovne kontakte sa privrednim organizacijama i bankama. Po svemu sudeći u velikoj meri je koristio infrastrukturu službe bezbednosti i naših privrednih predstavništava u inostranstvu. Glavni domen bili su uvozni-izvozni, bankarski i kreditni poslovi u kojima je bio izuzetno vešt i ostvarivao ekstra profite. U jednom izveštaju se kaže da je osnovao „gustu mrežu svojih firmi“ u Istočnoj Evropi (Chomoport - Bukurešt, Progres - Budimpešta) vezujući se za strana lica mahom jevrejskog porekla: Leopold Brenes, Robert i Ludvig Vajs, Đ. Ladini, L. Vračarić...

U Narodnoj banci Jugoslavije bio je u vezi sa Lazarom Janićićem, s kojim je, navodno, sklapao poslovne konstrukcije. Tvrdi se da je bio u poslovnim odnosima sa 88 privrednih organizacija u Jugoslaviji. JIK banka je, od 30. avgusta 1965. na osnovu odobrenja Narodne banke Jugoslavije, vršila otkup istočnoevropske valute, za račun Todorovića, koji ih je preprodavao na Zapadu.

Ova sredstva su, navodno, prenošena diplomatskim kanalima do konzulata u Trstu, u čemu je učestvovao M. Jurman, bivši konzul SFRJ u Trstu, kasnije u Beču i savetnik ambasade u Rimu.

PRVA zvona za uzbunu zazvonila su kada je obaveštajna služba JNA došla u posed nekih depeša iz austrijske ambasade u kojima se spominje „nabavka oružja za Sloveniju, koja je počela 1968. 1969. godine, a realizovala se kasnije…” . Ova dokumenta su govorila da komanda Teritorijalne odbrane Slovenije, u saradnji sa rukovodstvom republičke Službe državne bezbednosti, preko Bate Todorovića i njegovih saradnika prikuplja devize za crne fondove iz kojih planira kupiti naoružanje bez odobrenja Saveznog sekreterijata narodne odbrane (SSNO).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

PRODAJA RUSKOG ORUŽJA IZRAELU PREKO ITALIJE

PRIPADNICI Saveznog SDB tvrdili su da je Bata Todorović sve radio po nalogu srpske tajne policije, i da su njegove firme bile i filijale za špijuniranje. Jugoslavija je tih godina u svetu imala oko 300 takvih „kompanija od jednog čoveka“, čiji su direktori navodno „odbegli“ od domovine i SDB, pa im je zato bio strogo zabranjen rad sa našim preduzećima.

To je važilo, navodno, i za Batu Todorovića, ali se on zabrane nije držao. Milan Trešnjić, nekadašnji konzul u Nemačkoj, svedoči da je Todorović bio u stalnom kontaktu i sa Edom Brajnikom u saveznoj Udbi, a Egonom Konradijem, nekadašnjim direktorom „Kompasa“, koji je u Udbi bio zadužen za zapadni sektor i pomagao Bati Todoroviću prilikom osnivanja spoljnotrgovinskih firmi po Evropi. Cilj ovih novoosnovanih preduzeća bile su „korisne malveracije“ ali i ekonomska špijunaža.

„Privrednik Bata Todorović je nevino stradao - nastavlja svoju tvrdnju konzul Trešnjić - njemu su igru namestili Slovenci, a Živan Vasiljević i ostali u Srbiji nisu hteli i smeli da ga zaštite, bio je sposoban privrednik, to je bio udar na privatne firme, odnosno preduzeća `Grupe građana`...

Zamerio se Kardelju i Slovencima jer je razotkrio stvari oko naoružavanja Slovenije... Zna se, na primer, da je Todorović italijanskim trgovcima isporučivao po nekoliko hladnjača bebi bifa, sa rokom plaćanja do 90 dana. Za to vreme, Italijani bi ugasili svoje firme, čiji je osnivački kapital obično bio mali, pa naša preduzeća iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate to najkvalitetnije mlado juneće meso.

Kako su sudski troškovi bili skupi, a sudovi spori, naši proizvođači bi od svega dizali ruke, ćutali i skrivali svoju sramotu. Italijani su znali da će se to dogoditi jer je sa njima i postignuta takva `špijunska pogodba’. Novac je deljen na tri dela trgovcima, Bati Todoroviću i Edi Brajniku, odnosno Udbi. Takve i slične trgovačke trikove Todorović je izvodio najčešće sa Slovencima, koji su se u ’ime države SFRJ’, a za račun svoje dežele, bavili čak i velikim švercom deviza, posebno robe“.

PRVE smetnje na talasima između Todorovića i jugoslovenskih državnih institucija i službe, počinju, kada ga je Savezni sekretar za narodnu odbranu general Nikola Ljubičić angažovao da proda staro naoružanje JNA ruskog porekla. Mnogi izvori i sačuvana dokumenta ukazuju da je ovaj posao i docnija afera tajnog naoružavanja TO Slovenije uvod u žrtvovanje Todorovića.

Slavko Zečević, republički sekretar za unutrašnje poslove Srbije, knjizi „Sećanja i kazivanja“ nedvosmisleno tvrdi da je Bata Todorović „čovek koji se bavio određenim nelegalnim poslovima za potrebe nekih državnih organa SFRJ“ i da je radio sa slovenačkom službom na švercu oružja za teritorijalnu odbranu.

„Otkrili smo da su Slovenci angažovali Batu Todorovića kome su dali početni kapital za otvaranje prvog predstavništva u Nemačkoj. On je bio obavezan da Slovencima svakog meseca da po 40.000 maraka za nabavku opreme za njihovu narodnu odbranu“. Zečević u ovim svojim mememoarskim zapisima izričito napominje da je o svemu lično izvestio i Tita.

Slične tvrdnje iznose i svedoci i njegovi poznanici iz tog vremena, ljudi koji su imali prilike da čuju Todorovićevu ispovest pred smrt 1984. Među ovim svedočenjima posebno se idvaja zapis advokata Save Anđelkovića: „Kada je sredinom 80-ih, moj klijent Bata Todorović, iz Zabele došao u Beograd na operaciju prostate, predosećajući da ne može da pobedi rak, ispričao mi je svoju najveću privatnu tajnu. Februara 1975. kidnapovan je i zatvoren u ljubljanski Dom milicije, gde su ga islednici slovenačke Udbe optužili za izdaju zemlje i špijunažu u korist Mosada, odnosno Izraela.

Kao dokaz za to, pokazali su mu dokumente o preprodaji jugoslovenskog naoružanja ruskog porekla, koja je obavljena preko firmi Bate Todorovića. Tu prodaju od Todorovića je naručio lično Nikola Ljubičić, general i ministar, da bi JNA rasteretio zastarelog oružja.. Najbolju ponudu za tu robu dali su Italijani i oružje je uz pomoć ’Tranšpeda’ otišlo za Trst. Ugovorom između prodavca i kupca, međutim, nije bilo naznačeno da Italijani nemaju pravo da preprodaju to naoružanje nekim zemljama koje su u ratu, pa je čitav kontingent, dovoljan da se opremi jedna armija, za dobre pare prodat Izraelu.

Tim jugoslovenskim oružjem ruskog porekla i uz pomoć svojih veštih komandanata, Izraelci su zaratili sa Egipćanima i vojnički ih porazili. Kako Kairo to nije mogao da otrpi, žalio se Moskvi.

VRLO brzo iz Moskve je u Beograd stigao Brežnjevljev prekor Titu zato što naoružava ’neprijateljsku stranu’. Tu, u Titovom kabinetu počelo je da se odmotava klupko. Otkriveno je da je glavni posrednik u prodaji bio Bata Todorović, ali je prećutano da JNA nije naznačila zabranu prodaje Izraelu, na šta je imala pravo, a da bi se ta greška sakrila, sva krivica je prebačena na Todorovića.

Bata se u Ljubljani, dok je trajala tajna istraga, branio da poseduje kopiju Ljubičićevog naređenja o prodaji ruskog oružja, u kome ne piše da se ono ne sme preprodavati zaraćenim stranama. Islednici SDB Slovenije i SSUP-a su našli generalovo pismo, priznao mi je Bata, ali nisu prestali da ga optužuju, jer je Titu, a i Ljubičiću bio potreban krivac, da bi se Brežnjev nekako umirio“.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

MASOVNE MALVERZACIJE U DEŽELI

SPISAK grehova Bate Todorovića nije ostao samo na ovoj transakciji oružja na relaciji Beograd – Rim- Tel Aviv. Operativci SDB su se potrudili da ga optuže kako je u Nemačkoj okupio oko sebe bivše tajne policajce, smenjene posle 1966. na Brionskom plenumu i pomogao im da uđu u posao.

Zvanični izveštaj sekretara SSUP-a Franje Herljevića navodi da je preko izvesnog sumnjivog emigranta Ljubomira Sušića, Bata Todorović, navodno, bio u kontaktu sa Aleksandrom Rankovićem čiju struju je podržavao, a u drugom dokumentu se napominje da je imao kontakata i sa ibeovcem Vladom Dapčevićem, liberalima i srpskim nacionalistima. Već decembra 1973. pokrenut je ekstradicioni postupak protiv njega i preko Službe javne bezbednosti dostavljena je dokumentacija, nadležnim organima SR Nemačke, o njegovoj navodnoj kriminalnoj delatnosti.

Nemci ga hapase , ali posle nekog vremena, iz zdravstvenih razloga, oslobađaju , s tim da mu je ograničeno kretanje i napuštanje SR Nemačke. Todorović tada podnosi zahtev za dobijanje azila, s obrazloženjem da je politički osuđen u Jugoslaviji 1962. Protest jugoslovenskih vlasti nije imao nikoakvog efekta., jer je zvanični Bon odbio ekstradiciju.

U ARHIVI slovenačke Udbe nalazi se kompletna dokumantacija o slučaju Bate Todorovića, iz kojeg se potpuno jasno vidi kako je jugoslavenski državni vrh nadzirao „specijalnu akciju” njegove otmice u Italiji, ispitivanja u Sloveniji i suđenja u Beogradu (Republički sekretarijat za notarnje zadeve SRS, Akcije Vrh, Magistrala i Atina, signatura AS 1931, tehnične enote 1404). On se 25. februara 1975. vraćao s poslovnog puta iz Italije u Nemačku. Na italijanskoj strani, ispred graničnog prelaza Brenen s Austrijom, presrela su ga tri automobila i preprečila mu put.

Više osoba ga je napalo, ozledilo, omamilo i odvelo u nepoznatom pravcu. Osvestio se je u Ljubljani, gde je smešten u jednu već pripremljenu prostoriju Doma milicije. Tu je držan u strogoj tajnosti, pod istragom, punih 6 meseci. Njegovi neposredni čuvari bili su Antun Zagar i Boris Stupar, alijas Lemai, operativci SDB Slovenije, a islednik se predstavio kao Mladen Ratković. Iz informacije slovenačke Udbe uočava se da je dva dana posle otmice („Osnutek načrta izvajanja akcije ‘Atina’”, Ljubljana, 27. veljače 1975.) Bata je dobio kodno ime „XX”, akcija protiv njega nazvana je „Atina”, a mesto njegova pritvora „Grčija”. U izveštaju doslovno piše: „XX. je izoliran v konspirativki ‘Grčija’ in zavarovan po delavcih DV (državna varnost)”.

Primerci izvešataja o njegovom saslušanju šifriranom teleprinterskom poštom direktno su slati novoimenovanom saveznom sekretaru za unutrašnje poslove Franji Herljeviću koji je 3. marta 1975. doneo rješenje o osnivanju „međurepubličke operativne grupe za vođenje akcije ‘Atina’”.

Da bi se ova akcija legalizovala, radna grupa na čelu sa Herljevićem, potura Todoroviću da potpiše izjavu da se sam prijavio organima u Jugoslavije i njegov pasoš je udaren pečat da je prešao granicu SFRJ. Tako se na sličan način, kao što je stigao u Ljubljanu, obreo u Kopru. Tu je „javno uhapšen“, a zatim sproveden nadležnim organima u Beogtrad, koji su za njim raspisali poternicu.

Bata Todorović je još u Ljubljani, navodno, slovenačkoj SDB, nakon ucenjivanja aferama i optužbama dao reč da nikada neće prozboriti o boravku u specijalnoj sobi Doma milicije i prihvatio da mu se javno sudi, ali za mahincije u privredi. Slovenački islednici nisu tukli Todorovića ali su mu pretili da će objaviti u štampi da je, po zadatku savezne SDB, špijunirao i cinkario Aleksandra Rankovića, sa kojim se, navodno, Bata Todorović privatno viđao u Dubrovniku, i da će ga optužiti javno da je finansirao četničke organizacije u Nemačkoj i Francuskoj.

ZA SLOVENAČKO partijsko i državno rukovodstvo Slobodan Bata Todorović bio je vrlo opasan čovek. Naime, Bata je među prvima otkrio sve malverzacije u slovenačkom malograničnom prometu , jer je u njima delimično i sam učestvovao. „Fanti“ su se masovno su se bavili švercom razne robe, pa i oružjem.

Imao je dokaze da su delove za tenkove, koje su kupovali u Pragu, prodavali direktno Izraelcima. Taj posao je vodio Egon Konradi, načelnik u SDB SSUP-a, koji je održavao vezu sa Mosadom. Najgore od svega je bilo što je Bata Todorović znao mnoge detalje da Slovenci kupuju oružje za TO Slovenije i da se tajno naoružavaju, bez ikakve dozvole i obaveštenja Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Tim poslom rukovodili su Stane Dolanc i Miloš Ogrizek.

Iz straha da će biti otkriven, Ogrizek, koji je bio ministar policije, pa načelnik TO Slovenije, emigrirao je u Austriju. Odatle ga je u Sloveniju vratio tek počekom osamdesetih Janez Zemljarič, tada savezni funkcioner. Svojim kanalima je otkrio i kako Slovenci iznose devize iz zemlje preko firme “Kredeks”, koja je bila zapravo filijala “Ljubljanske banke” u inostranstvu. Slovenija je na sve načine htela da prikrije sve svoje tajne poslove, a posebno da se ne sazna za metodlogiju potkopavanja jedinstvenog jugoslovenskog deviznog sistema, kako bi mogla da trguje devizama po svojim merilima.

Sve ovo će, mnogo godina kasnije, potvrditi u svojim memoarima Franc Šetinc. I u arhivi SDB SSUP nalazi se “Zelena knjiga o tajnoj trgovini oružjem” u kojoj su do najsitnijih detalja dokazane ove trdnje.