SAMO HEROJI NE GAZE ZAKLETVU: Navršava se 30 godina od junačke smrti majora Milana Tepića i vojnika JNA Stojadina Mirkovića

- Tepić je žrtvovanjem života sačuvao vojničku čast na najbolji mogući način, ali i mnogo više od toga - kaže Savo Štrbac, direktor Dokomentaciono-informacionog centra "Veritas".

- On je znao da će svaki metak, ako ga se "zenge" dokopaju biti ispaljen na srpski narod.

Ilustrovaću primerom: zahvaljujući oružju i municiji koje je Hrvatima ostavljeno u Varaždinu došlo je do prvog velikog egzodusa Srba iz zapadne Slavonije kada su etnički očišćena 193 naselja, čijih je 52.000 žitelja prognano. Tepić tako nešto nije hteo da dozvoli, žrtvovao se i postao heroj ravan Obiliću i Sinđeliću.

Major Tepić je u septembru 1991. preuzeo komandu nad poslednjom odbranom magacina u Bedeniku koju je činilo samo desetak mladih vojnika i jedan podoficir. Vojni objekti u Bjelovaru su bili u blokadi, bez struje, vode i hrane, na meti hrvatskih snajperista, a dezerterstvo je bilo masovno. Mala jedinica koja je čuvala 170 tona municije i eksploziva bila je kao na pustom ostrvu, jer su komunikacije bile presečene. Major Tepić je otkrio da su izdajnici deaktivirali sistem za uništenje magacina i iznova je sve minirao.

Nestao je i čak detonator bez koga je eksploziv bio beskoristan. Major je poslao okretnog vojnika Stojadina Mirkovića da pod okriljem noći donese akumulator iz Tepićevog automobila. Mladić je posmatrao oficira kako mirno pravi detonator i sprema se za putovanje bez povratka. Verovatno je još tada odlučio da na putu u večnost prati komandanta.

- U kasarni "Božidar Adžija" leta 1991. godine vladali su metež i konfuzija. Hrvati, muslimani, Albanci masovno su napuštali Armiju. Mnogi su odmah oblačili uniforme Zbora narodne garde i okretali cevi ka dojučerašnjim drugovima. Vojni vrh bio je zbunjen i neodlučan. Dok su Hrvati opkoljavali kasarnu, oficiri su dobijali rešenja za godišnji odmor. Mnogi se nisu ni vratili - ispričao je za "Novosti", nekadašnji oficir JNA koji je preživeo bjelovarski pakao.

General Vladimir Trifunović, komandant 32. varaždinskog korpusa JNA, predao je objekte sa više od 80 tenkova, 66 oklopnih vozila, više od 200 topova i haubica, i stotinama tona razne municije. Pukovnik Rajko Kovačević je sa malobrojnim starešinama i vojnicima pružao očajnički otpor u kasarni, a Tepić na Bedeniku. Major, Srbin iz Potkozarja, čija je porodica teško stradala od ustaša u Drugom svetskom ratu, ni po koju cenu nije želeo da dozvoli Tuđmanovim paravojskama da dođu do municije za ubijanje Srba. Vrhunac drame nastupio je 29. septembra ujutro kada su "zenge" započele opšti napad na sve vojne objekte u Bjelovaru. Major Tepić je naredio vojnicima da se zaklone, a zatim aktivirao mine. Crni oblak natkrilio je Bjelovar. Major Tepić je u njemu odleteo u smrt i slavu. Sa njim, u legendu se vinuo i devetnaestogodišnji vojnik Stojadin Mirković iz Gornjih Leskovica podno Povlena, kod Valjeva.

- Kada im je major Milan Tepić saopštio da neće dozvoliti da magacin sa naoružanjem padne neprijatelju u ruke, ali da vojnici treba da ostanu živi, Cole je bez premišljanja rekao: "Predaja ne dolazi u obzir!". Iz svog oklopnog transportera pružao je otpor, dok nije bio smrtno pogođen "zoljama". Znala sam da će život dati za otadžbinu. Tako je bio vaspitan.

Na odsustvo nijednom nije dolazio, ostalo mu je mesec dana da odsluži vojsku. Nažalost, nismo dočekali da dođe kući - suznih očiju, glasom punim tuge, kazuje nam Anica Mirković, Stojadinova majka.

Njen sin je sa grupom vojnika obezbeđivao skladište. Kada je sve postalo bezizlazno, Tepić je naredio vojnicima da se povuku. Svi su naredbu poslušali, sem Stojadina...

- U vojsku je Cole otišao krajem 1990, u Banjaluku, odatle je prekomandovan u Bjelovar. Puna tri meseca nismo s se čuli, a kad je saopšteno da je skladište dignuto u vazduh, pritisle su nas crne slutnje... Pune četiri godine od tada, nismo znali za Colovu sudbinu. Kad sam bila u Bjelovaru sa grupom roditelja, prilikom jedne razmene zarobljenika i poginulih, rečeno mi je da je Stojadin poginuo, da je od njega ostala samo uniforma - kaže Anica.
Nadala se, ipak, da će, nekim čudom, stići vest da je živ, zarobljen, a opet, dušu je razdirala zebnja od najgore. Tako je, nažalost, i bilo. Stiglo je zvanično obaveštenje da je poginuo...

- Bio je vredan, umešan, spreman svakome da pomogne, kad je pošao u vojsku, radovali smo se, celo selo bilo je na ispraćaju - seća se Anica. - Odmalena je voleo traktor, da radi na imanju, uvek nasmejan, vedar, ništa mu nije bilo teško. Bio je odvažan, hrabar, a teško smo živeli, muž je mlad poginuo, ostala sam sama sa dvojicom sinova, ali sam uspela da ih odgajim, da stasaju za vojsku. Cole je imao mnogo planova. Ostao je, međutim, na bedemu otadžbine, kojoj je moj Cole svečanu zakletvu dao i ispunio.

Sahranjen je 18. jula 1995. na groblju u Gornjim Leskovicama, uz vojne počasti. Za ispoljeno junaštvo, posmrtno je, 1999, odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Zbog ispoljene hrabrosti, prozvan je Sinđelićem sa Povlena. I Sinod SPC posthumno mu je dodelio Orden Svetog Save trećeg stepena. U njegovom rodnom selu, u dvorištu OŠ "Miloš Marković", Stojadinu je postavljena spomen-bista, a u školi postoji i spomen-soba.

- U kontaktu sam sa porodicom majora Tepića, gradske vlasti u Valjevu, Vojska Srbije, Ministarstvo odbrane, razna udruženja, čuvaju sećanje na mog Stojadina. U našoj kući, jedna soba posvećena je Colu. U njoj su njegove stvari, fotografije, zahvalnice, ordeni... - kaže Anica.

KAD BIH GA BAREM USNILA

ŽAO mi je što nijednom, otkad je poginuo, nisam sanjala mog Cola - kaže Anica.

- Toliko želim, ali u san mi ne dolazi. Možda zato što svakoga dana o njemu mislim. Samo jednom, dok se još ništa o njegovoj sudbini nije znalo, sanjala sam ga. Kao, došao je iz vojske, snažno sam ga zagrlila i rekla mu: "Sine, više te ne dam!". Probudila sam se i plakala do zore. Kad bih ga barem jednom usnila, bilo bi mi bar malo lakše...

SRBIJA PAMTI NjIHOVU ŽRTVU

MINISTAR odbrane Nebojša Stefanović razgovarao je juče sa Tanjom Tepić Rosić, ćerkom majora Milana Tepića, i Anicom Mirković, majkom vojnika Stojadina Mirkovića.

- Srbija mora pamtiti heroje kao što su bili Milan Tepić i Stojadin Mirković. Ne samo naša deca, već i buduće generacije moraju znati ko su bili najveći među nama i koliko je njihovo junaštvo bilo. Oni su žrtvovali svoje živote bez razmišljanja za otadžbinu i za naš narod i zato smo im dužni da se sećamo, da brinemo o njihovim porodicama i da njihova imena i njihova dela nikada ne prekrije zaborav - rekao je Stefanović.