POSLE POŽARA, ALARM ZA DUŠANOV BARJAK: Reporter "Novosti" na Hilandaru, gde se privodi kraju rekonstrukcija (FOTO)

- Još malo i gotovo - sedeći, odozgo sa dasaka, odgovara nam Dragan Ristić, kad smo se primakli. Pažljivo kistom dodiruje trepavice Majke Božije, da je ne natruni. Uperio reflektor u njeno nežno lice, koje je pod njegovim četkama ponovo sinulo kao one noći kada je mladi Rastko Nemanjić udarao na zatvorenu kapiju Hilandara.

- Kad se sve sabere, bilo mi je potrebno mesec dana da završim - govori nam Prizrenac, spretni konzervator, čije ruke oživljavaju drevni prikaz na ulazu u svetinju, koja se strpljivo oporavlja od katastrofalnog požara iz marta 2004. godine. Dve nedelje posle srpske carske lavre gorele su i crkve na Draganovom i našem Kosovu. Ne ponovilo se.

Otima se centar srpske duhovnosti. Dosta je toga urađeno (oko 80 odsto) i oprezne procene su da će obnova onoga što je vatrena stihija uništila biti gotova do kraja 2022. Bratstvo je ohrabreno i odlukom države i predsednika Aleksandra Vučića, koji je ovde boravio na Božić, da izdvoji dodatni novac za završetak rekonstrukcije.

- Predstoji nam obnova Dohije i Igumenarije. Radovi nijednog trenutka nisu stajali, čak ni u vreme pandemije. Baš kao i kod nas u Srbiji, i ovde se oseća nedostatak obučenih i kvalitetnih radnika. To mnogi danas vide kada u svom stanu žele da urade neke zanatske radove, a kamoli na izolovanom i dalekom mestu kakvo je Sveta Gora - kaže nam Milivoj Ranđić, direktor Zadužbine Svetog manastira Hilandar.

Pratimo ovog energičnog čoveka po porti kojom su hodali i Stefan Nemanja i mnogi drugi znameniti Srbi. Pokazuje nam rukom dokle su stigli vatreni jezici strašne martovske noći:

- Požar je buknuo u Igumenariji. Gonjen vetrom počeo je da se širi po objektima spojenim krovovima. Planuli su ubrzo susedna Dohija, Veliki konak, Beli konak.

Srećom, vatrena aždaja ustuknula je pred kulom Svetog Save i riznicom. Da opomene, valjda, Srbe, da je u prah mogao da ode njihov duhovni i kulturni DNK, da se pepelom zatrpaju naši koraci u stopama Nemanjića.

No, i bez igde vatre, neprocenjivom blagu i dalje preti opasnost. Ne morate da budete muzeolog iliti zaštitar kulturne baštine, pa da se ne sledite kada vam, recimo, predusretljivi domaćini iz obične metalne fioke izvuku Povelju Stefana Prvovenčanog. Dakle, naše ime i prezime na izvol'te moljcima. Ne možete ostati ravnodušni kada čujete da je krstaš, barjak cara Dušana, koji je Silni ostavio hilandarskom bratstvu po osvajanju Sera 1345. godine, maltene u dronjcima i da nema ko da ga restaurira?! Remek-dela poput ikona Bogorodice Putovoditeljice, pred kojom se upokojio Stefan Nemanja, ili Isusa Hrista Spasitelja, drže se u neadekvatnim uslovima: bez odgovarajuće temperature i razmene vazduha.

Ne krivi ovde niko ni crnorisce, ni Zadužbinu. Krivi smo svi mi, jer će nam, ne učinimo li nešto, grinje i vlaga pojesti istoriju.

A volja da se nešto uradi dovela je sredinom nedelje na Atos zamenika gradonačelnika Beograda i njegove saradnike. Vesić i iguman Metodije dogovorili su se za tili čas. Prestonica će za obnovu manastirske riznice i izgradnju depoa izdvojiti pet miliona evra i planirano je da radovi počnu najranije na jesen 2022. godine.

- Prihvatili smo sa radošću inicijativu Grada Beograda da se podigne depo i rekonstruiše riznica. Ohrabreni smo i dosadašnjim uspešnim radovima i dodatnom pomoći koju je obezbedio predsednik Vučić. Postoji izreka da se u manastiru poslovi nikada ne završavaju, ali sam uveren da ćemo sve ove poduhvate privesti kraju. Dobili smo novu snagu - zadovoljan je iguman Metodije.

Ovaj stasiti Čačanin koji je pri kraju studija pocepao indeks Elektrotehničkog fakulteta, ne bi li bio bliži Gospodu, kaže nam da trenutno Hilandar broji 55 monaha. Osetno je, veli, manje mirjana, koji ih sada rađe pohode zbog korone:

- U 2019. smo imali 17.000 noćenja, a sada je ta brojka daleko manja. Zbog epidemioloških mera dozvoljena je poseta do deset osoba.

Menja se sve, pa i život u Hilandaru. Umesto prateći žiške iz petrolejke koje su poput svitaca u letnje mesece sekle pomrčinu, izvanjci sad put do Saborne crkve u središtu porte traže lampom iz mobilnog telefona. Doduše, jedino mu je to i svrha, pošto u svetinji nema dometa.

Teško da bi se danas u Hilandaru našao neki novi monah Arsenije, koji bi pitao nekog novog Matiju Bećkovića "Je li umro Vasko Popa?", prekidajući tako sopstveni zavet ćutanja. Jer, i do Božijih ugodnika danas mnogo brže dolaze vesti iz spoljašnjeg sveta. U biblioteci postoji signal za internet, a i u kelijama se odavno ne spava na slami, kako su ranije voleli da karikiraju "tvrdi progresivci".

- Nove tehnologije su tu samo da posluže našoj misiji, a ne da same po sebi budu bitne - pojašnjava nam iguman.

Smeštaj u konacima je na nivou hotela sa tri zvezdice. Sve je čisto i zategnuto. No, topla postelja se napušta vrlo rano. Već u 2.30 se oglašavaju klepala i zovu monahe na pripremu službe.

Ne prođe mnogo i već se oko krstionice i grana gorostasnih kiparisa zarojiše razni naglasci: od Plitvica, Sombora, Užica... Po drevnom kamenju kao po pamuku oprezno gazi i arhitekta Bane Vujinović. Projektovao je manastirsku vinariju. Svake godine iz Njujorka po nekoliko puta dođe u lavru da dušu oplemeni. Osnovao je fond u SAD za pomoć Hilandaru.

To je taj paralelni univerzum omeđen bedemima što podigoše Nemanjini vitezovi koji među prvima primiše postrig. Pitamo se na odlasku kako će se ova košnica Božjih slugu suočiti sa trećim milenijumom? Hoće li istrajati pod bučnim i neznalačkim pritiskom izvanjaca sekularista? Može li i dalje biti uverljiva alternativa nadolazećem materijalizmu? Sa tim dilemama se rastajemo od naših domaćina, koje smo za samo jednu noć primili u svoja srca kao najrođenije. Ali i sa čvrstim uverenjem da ćemo im se sigurno vraćati. Ako Bog da.

MOZAIK ZA METOH

UZ srpsku lavru svila se i mala kolonija umetnika konzervatora. Smešteni u kontejnerima, nadomak svetinje, oni svakodnevno prkose oštrom zubu vremena.

- U poslednjih šest godina restaurirali smo više od 160 ikona - kaže nam Vladimir Bulajić, rukovodilac ekipe Republičkog zavoda za zaštitu spomenika.

Njega i njegove kolege zatekli smo pognute nad velikim mozaikom Svetog Save koji strpljivo sastavljaju i spremaju za ulazna vrata hilandarskog metoha Kakovo.

I ČEH MEĐU BRAĆOM

ISPOD riđe brade izleteše reči koje nisu srpske. Krepak mlađi monah obraća se starijem muškarcu, koji mu veoma liči.

- To je Kozma. U Hilandaru je skoro deceniju. Stigao je iz Praga. Ovo mu je otac. Došao da ga poseti - otkriše nam domaćini.

Igumana smo pitali da li ovo vreme opšteg ljudoloma, gramzivosti i pandemije utiče na to da se poveća broj iskušenika:

- Broj je uobičajen. Sama odluka da se neko zamonaši nije samo vezana za društvene traume i lične lomove - kaže starešina Hilandara, navodeći da su među bratstvom imali i Bugarina, Gruzina i Nemca.

U KELIJAMA CENTRALNO GREJANjE

SAMO da se ne ponovi 2004. To, zasigurno, kao molitvu izgovaraju i oni koji dođu i koji nikada nisu kročili u Hilandar.

- Više neće biti peći u kelijama, jer je upravo jedna takva, kao i neadekvatno održavanje dimnjaka, verovatno prouzrokovala požar. Sada je takav rizik izbegnut, pošto smo postavili kotlarnicu izvan manastira, a u kelijama i konacima će biti centralno grejanje, a ne individualna ložišta. Takođe, opremljeni smo savremenim alarmnim sistemima - ispričao nem je inženjer Dragomir Krivokuća, koji praktično živi na Atosu, i dešavalo se da kući ne ide po osam meseci.