NA ALJASCI "UPECAJU" I PO 6.000 DOLARA: U fabrikama ribe rade svaki dan i do 18 sati, ali im se isplati (FOTO)

- Posao je počinjao i pre nego što bude ulova ribe, jer se radi čišćenje i dezinfenkcija pogona, kao i nedelju dana posle završetka obrade poslednje ribe. Dok se presvučete, izađete iz fabrike, okupate, ostaje tek malo više od četiri sata za odmor i san. Fizički teških poslova nema, žene rade lakše, ali svi koji požele da se bave ovim poslom moraju biti spremni da rade od 12 do 18 sati dnevno, bez slobodnog dana.

Ovako rad u fabrici za obradu ribe u Dilinghamu na Aljasci opisuje Saša Stamenković, koji se nedavno vratio kući u Niš, nakon što je četvrtu godinu zaredom išao na privremeni rad na drugi kraj sveta.

Iako divlja, hladna i daleka, Aljaska je poslednjih godina omiljeno mesto za sezonski rad onima koji žele da za kratko vreme dodatno zarade "pristojnu paru". Najčešće se na taj put odlučuju porodični ljudi koji u našoj zemlji već imaju stalni posao. To je jedan od uslova za dobijanje radne vize i garancija da će se vratiti u svoju zemlju. Kada se spoje stari i novi odmor, tome doda još koji slobodni dan, bude dovoljno da se ode do Aljaske, odradi letnja sezona u fabrikama ribe i zaradi i do 6.000 dolara. Ta mogućnost da se zaradi sve je primamljivija ljudima iz Srbije, a u prilog tome je podatak da je ove godine, samo preko jedne agencije koja takav program realizuje, otišlo više od 300 ljudi sa juga Srbije.

- Primamljivo jeste, ali mi ovde nismo navikli da radimo više od 10 sati dnevno i bez slobodnog dana. A tamo je tako, jer kako kažu Amerikanci: "Nema ribe, nema ni para". Na tim poslovima se ostaje mesec i po do tri, agencije mahom plaćaju kartu i sve troškove odlaska, pa uz to i mogućnost da se za vreme godišnjeg odmora zaradi do 6.000 dolara, razlozi su koji ljude iz Srbije odvode na privremeni rad na Aljasci. Posao jeste naporan zbog dugih smena, nema slobodnog dana, pa mi treba i po dva meseca kada se vratim da zaboravim sav taj napor - priča Saša.

Kaže i da se fizički lakši poslovi dodeljuju ženama, a teži muškarcima:

- Radi se sve, od obrade ribe do njenog dosređivanja, selektovanja i klasiranja u jednu od tri klase, potom pakovanja u gajbice koje se sa kolicima ubacaju na zamrzavanje. Iz zamrzivača se opet radi odvajanje smrznute ribe, njihovo glaziranje, pakovanje u kutije i transport - objašnjava Saša.

Kaže da je najteže onima koji se odluče da na privremeni rad odu zimi kada su uslovi mnogo suroviji, jer je hladno i teže za rad:

- Neki odlaze u fabrike koje rade cele godine i prerađuju sve vrste morskih plodova: raže, krabe, školjke, polok koji se lovi cele godine. Njega ima u neograničenim količinama, pa ima posla i za one koji rade i u zimskim mesecima. Radnici koji odlaze prvi put obično idu leti, da bi se kompanije uverile u njihov kvalitet i spretnost za taj dugotrajni rad.

Na Aljasci je leti, kada ljudi iz naših krajeva obično odlaze da rade, kako kaže, prijatno. Temperature su od 17 do 25, pa i 30 stepeni, a priroda netaknuta, nestvarna, dok je susret sa medvedima i lisicama česta pojava.

- Jug Aljaske gde radim nije toliko hladan. Leti dan traje dosta dugo, smrkava se negde oko pola jedan, ne u potpunosti, a sviće već oko pola četiri, pa noć traje oko tri sata. Susret sa živim svetom je neposredan: mogu da se vide lososi u njihovom prirodnom staništu, u besprekorno čistim rekama u kojima je lov zabranjen, medvedi, lisice, irvasi i losovi. Sa losovima susret nije poželjan jer teže i po 500 kilograma i nisu prijateljski raspoloženi prema ljudima. Mi smo se susretali sa medvedom. Ušetao nam je nedavno u fabriku, ali nije bilo neprijatnosti - priča nam Saša koji ističe da ga je na ovaj put pre četiri godine prvenstveno odveo njegov avanturistički duh. Stalno je zaposlen u Opštini Crveni krst u Nišu, a slobodne dane koristio je da ode na Aljasku, a da li će otići i naredne godine još nije odlučio.

SRBI VEOMA CENjENI RADNICI

RADNICI iz Srbije su na Aljasci izuzetno cenjeni, a 66.000 sezonaca izvan Amerike se angažuje svake godine. Uglavnom dolaze iz Portorika i Meksika, ali oni su građeni tako da ne mogu da rade neke poslove koji zahtevaju visinu i snagu, pa je mnogo njih dobilo ili dalo otkaz. Srbi su svuda cenjeni radnici i rade tamo gde se plaća mnogo više nego Južnoamerikancima. Plaća se po satu, najniža cena rada je 12 dolara i 36 centi što je bruto, a njihovi porezi i doprinosi su 25 odsto. Prekovremeni sat se plaća 50 odsto više - priča nam Saša.