DRVENA SKELA KAO PODUHVAT BEZ PREMCA: Veliki građevinski podvig prilikom izgradnje mosta na Tari pre 80 godina sačuvan i u knjizi

Možda i zbog činjenice da je za izradu bio zadužen njihov čovek, Ričard Koraj, švajcarski stručnjak za visoke drvene skele u dubokim i vrletnim terenima.

Veliki most na Tari kod sela Budečevica, na deonici puta Pljevlja-Žabljak, građen je od 1938. do 1940. godine. U toku priprema za ovaj veliki poduhvat najveći problem bila je izgradnja skele. Skela sama za sebe bila je specifičan objekat na 154 metra visine. Nije to, pogotovo u tadašnje vreme, bilo jednostavno ni projektovati, a kamoli izraditi.

Švajcarac Koraj, legendarni graditelj drvenih skela koje su građene kao potpora armirano-betonskim mostovima i vijaduktima koji savlađuju planinske vrleti, čija je tehnička inteligencija zadivila čovečanstvo na razmeđu 19. i 20. veka, nije bio inženjer. Bio je stolar i projektant prve žičare dizajnirane za pomicanje trupaca niz planinu uz pomoć dugih čeličnih kablova. U Crnoj Gori stariji Koraj boravio je kratko. Projektovanje i gradnju skele za most na Tari do kraja je doveo njegov sin, inženjer Ričard Koraj mlađi.

Gradnji skele svoj pečat dali su Durmitorci koji su se bez ikakve opreme verali po skeli koja se izdizala nad ambisom.

Mada je u okviru budžeta namenjenog gradnji mosta mogao da bira koga god hoće da obave najriskantniji poduhvat u istoriji graditeljstva na tlu Crne Gore, izabrao je dva golobrada mladića, Ljuba Roćena iz Rasove i Radoja Bojovića sa Budečevice, sela u blizini mosta.

Naknada za njihov posao bila je 1,80 dinara po radnom satu. To piše u ugovoru što su ga potpisali ministar građevina Kraljevine Jugoslavije Marko Kožul i građevinski preduzimač iz Pančeva Đorđe Antonović, gde su precizirane i minimalne naknade za nekvalifikovane radnike angažovane na izgradnji mosta na Tari.

Izvođač radova na gradilištu je morao stalno da ima makar jednog kvalifikovanog stručnjaka. Na montaži skele to je bio vojvođanski Mađar Štefan Masold. Zajedno sa Ljubom Roćenom i Radojem Bojovićem, koji nikada ranije nisu ni čuli za takve skele, a kamoli da su na njima radili, Masold je za šest meseci u konstrukciju koju je projektovao Koraj ugradio 650 metara kubnih drvene građe koja je dopremana iz okolnih šuma.

- Građu su sekirom tesali iskusni meštani koji su celi radni vek proveli u tome. Skela je rađena u prirodnoj srazmeri na velikom patosu izgrađenom za tu svrhu u neposrednoj blizini mosta. Svi njeni elementi označeni su brojevima radi preciznijeg montiranja. Pri montaži štapovi su postavljani čelo na čelo, a veza su bili zavrtnji sa metalnim podložnim pločicama. Građu je prenosio kabl-kran - zabeležio je autor knjige "Most na Tari" dr Vukajlo Mišo Gluščević.

Jedan vojvođanski Mađar i dva durmitorska gorštaka ispoljili su neviđenu hrabrost i umeće, kojoj su se divili i sam profesor Trojanović, zajedno sa svojim švajcarskim kolegama, i sa oduševljenjem govorili o graditeljima. Dok je konstruktor skele visio u korpi, provizorno obešenoj o raklje na vrhu stene, oni su se verali uz labave grede nad zastrašujućim ponorom. Gorštaci su imali opanke od goveđe kože. Zastrašujuća je i pomisao koliko je bilo riskantno u toj obući hodati po sveže istesanim drvenim gredama širokim 20 centimetara, 141 metar iznad reke usečene u stenu.

- U početku su se vezivali da bi udovoljili odgovornima za njihove živote. Kasnije ih nisu koristili jer su ih ometali pri radu - navodi se u Gluščevićovoj knjizi.

Izuzetnim elanom, samopouzdanjem i požrtvovanošću, hrabri gorštaci uspeli su da za šest meseci (jesen 1939. - proleće 1940) montiraju drvenu skelu pod velikim lukom, kakva nikada pre i posle nije sagrađena. Radili su po kiši i snegu. Verali su se po skeli prkoseći udarima olujnih vetrova i pod pretnjom kamenja koje se osipa sa stene.

Demontiranje skele pod velikim lukom mosta na Tari počinje u vreme Drugog svetskog rata i tako najveći evropski most umesto da svečano bude pušten u saobraćaj, doživljava dramatične trenutke koje mu je ratni vihor doneo. Prve kolone motornih vozila koje su prošle preko mosta bili su ratni tenkovi. Desilo se to 17. aprila 1941, na isti dan kada je kod Sarajeva zarobljen projektant mosta inženjer Trojanović.

MEĐUNARODNI KONKURS

ZA izgradnju mosta preko reke Tare, koji je, prilikom posete Crnoj Gori 1932. meštanima tih krajeva obećao kralj Aleksandar, Ministarstvo građevinarstva Kraljevine Jugoslavije je 1937. raspisalo međunarodni konkurs. Po projektu beogradskog inženjera Mijata Trojanovića, radovi su ustupljeni preduzeću "Antonović" a.d. iz Pančeva kao najpovoljnijem ponuđaču. Njihova ponuda bila je 3.212.818 dinara.

Kanjon reke Tare premošćen je velikim lukom raspona 116 metara. Most je širok 5,5 metara, a dužina mosta od 365 metara simbolično se poklapa sa brojem dana u godini.