KAD SEDNEM U VRANJU PRIĐE MI DVADESTORO: Dragan Tomić, pre gotovo sedam godina se i zvanično penzionisao, ali aktovku nije okačio o klin

Tad nije očekivao da će to ime vremenom postati i njegov neodvojivi nadimak. Dragomira Dragana Tomića (84) i dan-danas svi znaju kao - Dragan Simpo. Najviše zbog toga što je punih 50 godina bio na čelu ove kompanije sa juga Srbije i što je od nje u jednom periodu stvorio nadaleko čuveni srpski brend.

Iako je tokom devedesetih šest godina bio ministar i prvi potpredsednik u Vladi Srbije, a punih 20 godina i poslanik u Saveznoj skupštini SFRJ, sebe je uvek smatrao isključivo privrednikom, a ne političarem.

"Simpo" je decenijama bio sinonim za Dragana Tomića, ali i Tomić za ovu kompaniju. Ta činilo se neraskidiva veza prekinuta je pre gotovo sedam godina kada se Tomić i zvanično penzionisao, ali nije aktovku okačio na klin. Nastavio je da se bavi biznisom, samo što proteklih nekoliko godina nije podizao nove fabrike, kako je to činio u dugogodišnjoj karijeri, već se bavio konsaltingom. Otvorio je firmu za savetovanje privrednika, ali kako nam kaže to je sada u fazi gašenja.

I dalje živi u Beogradu, u koji se doselio davne 1974. godine, kako bi lakše mogao da putuje i održava kontakte sa stranim partnerima. U to doba mnogi nisu želeli da dođu na sastanke u Vranje, u kojem tad nije bilo ni hotela. Ipak, u svoje Vranje, danas navodi, retko odlazi.

- Nedavno sam bio, nažalost, na sahrani moje prve sekretarice. Preminula je u 58. godini, a ja nisam mogao da ne odem na taj ispraćaj - priča nam Tomić. - Inače kad sam u Vranju, ja ne mogu sam sa nekim od rodbine da sednem u restoran na ručak, odmah se tu primaknu stolovi i skupi deset do 20 ljudi. Išao sam sa jednim rođakom na sahranu, a on mi kaže: "Da smo krenuli glavnom ulicom, ne bismo mogli da prođemo za dva sata". Mnogo ljudi mi priđe da se pozdravi i popriča.

Kaže nam da je ponosan na "Simpo" i ceo posao bez obzira na nedaće koje su se dešavale:

- U najboljim danima "Simpo" je imao 7.000 radnika, koliko nijedna fabrika nameštaja u svetu. Moj životni cilj je bio da se otvori što više radnih mesta i da se eliminiše to siromaštvo na jugu i zaustavi iseljavanje stanovništva. Nisam se bavio samo nameštajem. Za sve te godine u vranjskom kraju izgradio sam više od 50 fabrika. Prva flaširana voda koja je počela da se prodaje je "rosa", a tu sam fabriku ja napravio. Došao mi čovek koji je otkrio taj izvor i kaže: "Dragane, sa 50 ljudi sam pričao i niko neće da prihvati". Bio embargo, a ja uspem da uvezem opremu iz Italije i Francuske.

Pljuštale su tada kritike sa svih strana, ko će da kupi flaširanu vodu, kad je ima na česmi. Otvorena je fabrika 1998. godine, a posle dve godine rada kupila je "Koka-kola". Tomić je i danas ponosan što je takav brend doveo u Surdulicu.

Naš sagovornik kaže da ne može bez obaveza, niti da prestane da radi bez obzira na to što je u penziji, jer ga mnogo ljudi zove za razne savete.

- Kad ceo život radiš, ne možeš onda odjednom da prestaneš. Ja sam imao dvanaestočasovno radno vreme. I kad sam bio u Vladi, završim posao, pa se preselim u kancelarije "Simpa". Sad sam i dalje u privredi, mada ne idem svaki dan na posao. Nedavno sam na moru upoznao mlađeg čoveka iz Beograda, koji je pokrenuo firmu i pravi zaštitnu odeću. Kad sam se vratio u Beograd odmah sutradan me zvao da se nađemo. Više ne idem u kancelariju, već se sa ljudima sastajem po restoranima.Opuštenije je.

Tomić iz prvog braka ima dva sina, a iz drugog sa Čehinjom Edit dve ćerke. Obe ćerke i jedan sin žive i rade u inostranstvu, Londonu, Frankfurtu i Parizu, dok je drugi sin u Beogradu. Od sinova ima i petoro odraslih unuka.

- Raštrkani su po svetu, ali u stalnom smo kontaktu i često dolaze u Beograd - kaže nam Tomić. - Starija ćerka je bila tri puta prvak Srbije u skijanju i zahvaljujući uspehu u tom sportu dobila je priliku da se prebaci na školovanje u Švajcarsku. Ona radi u Londonu i u ozbiljnim je pregovorima da njena firma otvori predstavništvo u Novom Sadu ili Beogradu i da se vrati u Srbiju da živi.

To je, otkriva nam, glavni cilj i mlađe ćerke, koja je u Frankfurtu. Svi su vezani za svoj zavičaj. Oba unuka i jedna unuka su u Beogradu, jedan se bavi sportskim menadžmentom, dok mlađi završava fakultet, a unuka radi. Druge dve unuke žive i rade u Parizu i Njujorku.

VOZAČ "PLAĆEN" ZA STO GODINA

TOMIĆ nam priča da je nedavno ostao bez vozača, koji je otišao u Nemačku da radi.

- Tad mi dođe moj prvi vozač Ratko Petrović i kaže: "Čuo sam da vam je otišao vozač, pa da znate ja sam tu". Ja mu kažem, s obzirom na to kolika mi je penzija ne verujem da će ti odgovarati plata. A on će: "Tu sam šta god da treba, vi ste me platili za sto godina". Lepo je to čuti - priča Tomić.