NA ČAŠICU RAZGOVORA KOD SVOG DOKTORA: Svaki lekar opšte medicine ima svoje "dežurne" pacijente

U pitanju su mahom stariji ljudi koji žive sami i kojima je jedini potreban lek samo lepa reč.

To su, uglavnom, pacijenti koji bar jednom nedeljno moraju da dođu kod svog doktora da mu izlože "problem", a uz to i sve ono što im leži na duši. Njima nije teško da "uhvate red" i pre otvaranja doma zdravlja, da čekaju satima...

Stalni pacijenti u domovima zdravlja uglavnom su penzioneri i ljudi koji žive sami. Oni su željni razgovora sa nekim, da mu kažu šta ih muči, da ih neko sasluša, a ponekad je teško razuveriti ih da nisu ozbiljno bolesni.

- Svakoj osobi je potreban osećaj da neko o njemu brine i misli, potrebna mu je prisnost i blizina. Bilo bi dobro kada bi to dobijao od dece ili prijatelja, ali, kada toga nema, čovek se sam okreće sebi - kaže psiholog Aleksandar Kontić.

Ljudi u takvim situacijama neretko pomisle: ako se niko ne bavi mnome, sam ću se baviti sobom. Budući da kao penzioneri obično imaju višak vremena, počinju o sebi pojačano da vode računa, pa često odlaze i kod lekara. Kod nekih se briga za sopstveno zdravlje vremenom pretvara i u hipohondriju. To lekare, po pravilu, opterećuje i iritira jer ionako imaju previše posla, pa nemaju vremena za ljude koji nemaju somatske simptome. Zato bi, po Kontiću, trebalo organizovati drugačije vrste savetovališta upravo za starije i usamljene ljude.

S druge strane, čest je slučaj i da stariji svet beži od lekara što dalje može, pa čak i kada je očigledno da im je stručna pomoć potrebna. Takve osobe, kaže naš sagovornik, imaju strah, koji je delom i realan:

- Oni misle: bolje da ne znam šta mi je, nego da shvatim da imam problem sa kojim ne znam šta bih i kako bih ga rešio. A mnogi zaista ne mogu da ga reše iz ovih ili onih razloga, pa i zbog nedostatka novca.

I kod prve i kod druge grupe ljudi u osnovi ponašanja je osećaj napuštenosti i bespomoćnosti. Nije redak ni strah od smrti, koji se posebno teško nosi ako se čovek sam sa njim suočava.

Mnogi dolaze jednostavno samo da se požale da im pojačano opada kosa, ili da ih od pre dva sata sve boli. Bake u devetoj deceniji dođu jer ih žiga u kolenu, ili im se pojavilo nešto na malom prstu. Pošto nema ograničenja koliko puta možete da posetite izabranog lekara, ima i onih koji dolaze i više od dva puta nedeljno.

Mnogi vrlo brzo zaborave zbog čega su pokucali na vrata i počnu da pričaju kako teško žive, kako nemaju s kim da razgovaraju, nemaju novca da plate račune... A, ukoliko su im zakazane operacije, analize počnu da pripremaju i po šest meseci unapred.

Jovan Milojević, direktor Doma zdravlja u Lazarevcu, kaže da njihove službe rade ne samo u matičnoj ustanovi, već imaju i terenske ambulante. Većina hroničnih pacijenata dolazi samo iz objektivnih razloga kada im je neophodno prepisivanje terapije. To je, objašnjava doktor, grupa ljudi koja poštuje termine godišnjih preventivnih pregleda i redovno dolaze da odrade, recimo, EKG i laboratoriju.

- Oni sa manjim tegobama su mnogo češće posećivali izabranog lekara pre pandemije - kaže dr Milojević. - Sada zbog straha dolaze samo kada im je neophodno. Svaki pacijent smatra da ima neki problem koji je akutan i njegovo rešavanje je neodložno. To, međutim, nije uvek tako.

Nekada je pacijenata koji posećuju lekara dva do tri puta nedeljno bilo mnogo više, sada njihov broj ne prelazi pet odsto od ukupnog broja kartona.

- S druge strane, imamo kartone koji su potpuno prazni i neotvoreni godinama - ističe naš sagovornik. - To su uglavnom stariji ljudi iz ruralnih sredina koji i ne pomišljaju da dođu ukoliko nemaju neki ozbiljan zdravstveni problem. Manje tegobe ignorišu, jer imaju preča posla.

Stalni pacijenti svojim čestim odlaskom kod lekara bespotrebno stvaraju gužve, što izaziva nervozu kod građana koji su stvarno bolesni, a izašli su s posla ili imaju neke druge obaveze, pa moraju satima da čekaju kod doktora.

DAJU SAVETE U ČEKAONICI

Statistika pokazuje da svi doktori u kartoteci imaju oko 30 odsto stalnih pacijenata, ostali dođu samo baš kada ih ozbiljna muka natera. Uvek isti dođu u ambulantu jer ih, recimo, muči nesanica, boli kičma, lupa im srce. Po pravilu su ispred ordinacije ranom zorom, pre nego što i sam lekar dođe na posao. U čekaonici vreme krate tako što ostalim pacijentima tumače analize, daju im savete koje preparate da uzimaju i to su, uglavnom, stariji ljudi koji su sami, pa im je potrebno i da sa nekim porazgovaraju.