DUGO PUTOVANJE SVETOG VLADARA: U Sofiji, gde se čuvaju mošti kralja Milutina, uoči velike godišnjice - sedam vekova od njegove smrti

Velika godišnjica podseća nas da se Milutinova priča nije završila smrću, već se samo preselila u "carstvo nebesko" i nastavila kao velika saga o Svetom kralju.

Uroš Drugi Milutin, najmoćniji vladar pravoslavnog sveta 13. i 14. veka, bio je, po ondašnjim shvatanjima, predodređen za svetitelja. Samo je čovek odabran od Boga mogao da bude ktitor 40 zadužbina, obnovitelj Hilandara, branilac Svete Gore i vojskovođa koji je zaustavio prvi osmanski pohod na Evropu.

Zato su njegovi nepropadljivi zemni ostaci bili izuzetno cenjeni kod pravoslavnih hrišćana, uverenih da će im Milutinove mošti doneti blagoslov i uspeh. To uverenje, na svoj način, delile su i Osmanlije tokom dugog osvajanja Srbije. One su pokušavale da se dočepaju Milutinovih ostataka i unište ih, a zajedno sa njima i kult Svetog kralja - ratnika koji s neba pomaže Srbima. Srpski monasi su zato mošti izneli iz Milutinove zadužbine Manastira Banjska, sakrivali ih i prenosili 200 godina, sve dok ih misterioznim putevima nisu doneli u stari grad zvan Sredac ili Sredec, čije je ime danas Sofija.

TELO Svetog kralja je sačuvano, a njegov kult je živ i snažan i posle sedam vekova. U to su se uverili reporteri "Novosti" posmatrajući hodočasnike koji se svakodnevno mole nad Milutinovim sarkofagom, u velikoj sofijskoj crkvi zvaničnog naziva Sveta nedelja, koju narod tradicionalno zove Sveti kralj. Ime crkve je promenjeno sa viših zemaljskih instanci iz političkih razloga u vreme bugarsko-srpskih sukoba, ali nisu uspele da skinu srpskog vladara sa nebeskog trona.

Ni strah od korone, koja je teško pogodila naše susede, ne sprečava poklonike da celivaju sarkofag sa pozlaćenim natpisom "Sveti kralj Milutin". Hodočašće podrazumeva i posetu obližnjoj rotondi Svetog Đorđa iz 6. veka, najstarijem sačuvanom hrišćanskom hramu vizantijske Serdike. U nju su, posle dugog skrivanja i lutanja, donete i izložene mošti Svetog kralja. One su postale predmet obožavanja, ne samo zbog isceliteljskih moći koje su im pripisivane, već i zbog uspomene da je Milutin isterao Turke iz Bugarske u 14. veku.

- O putevima kojima je Sveti kralj stigao u Sofiju ne zna se mnogo, jer nema istorijskih izvora - kaže istoričar-vizantolog prof. dr Vlada Stanković, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

- Poznato je da su ih, nešto pre ili posle Kosovske bitke, monasi iz Banjske preneli u Trepču, a zatim se one oko 1460. pojavljuju u Sofiji. Kao izuzetno poštovana relikvija prenošene su iz jedne crkve u drugu, a na kraju su završile u Crkvi Svete nedelje, gde se nalaze i danas.

ISTORIČARI smatraju da je važnu ulogu u vraćanju moštiju u javnost imala Mara Branković, kći despota Đurđa, koja je u "političkom braku" bila sultanija Murata Drugog.

Ova umna žena je bila vaspitač, a zatim savetnik njegovog sina sultana Mehmeda Osvajača.

Taj položaj joj je omogućio da postane zaštitnik pravoslavlja u osmanskoj imperiji i da spasava srpsku baštinu.

To nije bio lak zadatak, jer je otimanje za Milutinove ostatke počelo 1321. pre nego što je bio sahranjen. Arhiepiskop Danilo Drugi, kraljev biograf, opisao je pokušaj otmice mrtvog kralja iz pogrebne povorke na putu ka Banjskoj. Danas, ovaj pokušaj kidnapovanja pokojnika izgleda bizarno, ali u srednjem veku je bio razumljiv. Velika dela, kakva je izveo Milutin, nisu mogla da budu izvedena bez Božjeg pokroviteljstva, pa su njegovi ostaci posmatrani kao svojevrstan srećni talisman. Dve i po godine posle smrti ukazali su se nadzemaljski znaci na njegovom grobu i odigrala se čudesna isceljenja. Kada je sarkofag otvoren i ukazalo se nedirnuto telo i Milutin je i zvanično proglašen za svetitelja. Kaluđeri Banjske su, čim je zapretio Muratov pohod na Srbiju odlučili da sakriju Milutinove mošti, jer su saznali da Osmanlije žele da unište i uspomenu na vladara koji je Osmanovu vojsku porazio i izbacio iz Bugarske i Vizantije.

O snazi Milutinovog kulta u 15. veku svedoči podatak da su mošti slavnog svetitelja Jovana Rilskog, koje je Mara Branković 1467. vraćala u njegov planinski manastir, neko vreme zadržane u rotondi Svetog Đorđa kraj sarkofaga srpskog vladara koji je zvan i Banjski kralj, po njegovoj zadužbini u Banjskoj. Time je simbolično prikazano da oba sveca imaju isti značaj i moć.

KADA su Turci oteli rotondu i od nje napravili džamiju, Milutinov sarkofag je premešten u hram "zvani Mitropolija ili Crkva Svetog kralja Milutina i svetih velikomučenica Kirijakije i Marine", navodi bugarska istoričarka dr Ivanka Gergova. Istražujući čudne puteve Milutinovih moštiju, otkrila je da su one u vreme ratova za oslobođenje od Turaka u 19. veku bile sklonjene iz Sofije na planinu Ljulin. Za mošti je tada obnovljen manastir u selu Gorna (gorska) Banja, u spomen na Banjsku u Srbiji. Tada su sve crkve u Sofiji i okolini imale ikone srpskog kralja, koji je poštovan kao sveti ratnik, nebeski pokrovitelj oslobodilačke borbe. Bugarska istoričarka Džurova ističe da su svi balkanski narodi u borbi za oslobođenje od Turaka negovali kult državotvornih srpskih svetih vladara, jedinstven u hrišćanskom svetu.

Danas na moštima nema glave i desne ruke, simbola mudrosti i snage, a postoji više legendi o vremenu i načinu njihovog nestanka.

Po jednoj priči ukrali su ih Turci, a drugo predanje kazuje da su ih sakrili bugarski monasi posle proboja Solunskog fronta, jer su se uplašili da će srpska vojska zauzeti Sofiju i uzeti Milutinove mošti. Strah je bio bezrazložan, jer potonjim jugoslovenskim vladarima srpska tradicija nije bila važna.

Oni nisu tražili srpskog Svetog kralja, čiji se ostaci i danas brižljivo čuvaju u Sofiji, gde je njegov kult snažan.

Tek odnedavno među Srbima se pojavilo izuzetno interesovanje za Svetog kralja Milutina, o kome su i mit i istorijsko znanje dugo i uporno zatirani.

- Razlog je verovatno u simbolici ličnosti Nemanjića, među kojima Nemanja, Milutin i Dušan predstavljaju Srbiju kakvu njeni protivnici najmanje vole, snažnu, pragmatičnu, uspešnu - kaže prof. dr Stanković - Sveti kralj Milutin je od Srbije stvorio vodeću regionalnu silu svog doba, učinio Nemanjiće delom romejske carske porodice i utro put za stvaranje carstva.

Potiskivanjem znanja o njegovim delima, dovelo je do paradoksa da srpski kralj ima jači kult u Bugarskoj nego u Srbiji.

DUGOKOSI SVETAC

SVETI kralj Milutin je bio najvažnija relikvija u Sofiji, kada ju je 1601. posetio dubrovački putopisac Jakov Lukarić. On je zabeležio da je telo kralja celo i da mu duga bujna bela kosa pada po ramenima, samo mu je lice pokriveno. Oko 1830. Turci su istresli mošti iz iz sarkofaga da bi opljačkali njihov srebrni okov.

HILANDARCI TRAŽILI KTITORA

MONASI Hilandara tražili su 1560. pomoć od svog zaštitnika, ruskog cara Ivana Groznog, u zahtevu sultanu da se mošti drugog ktitora Srpske carske lavre prenesu iz Sofije u njegovu zadužbinu na Svetoj Gori. Usprotivile su se i grčka Ohridska arhiepiskopija i Turci, možda manje zbog religioznih razloga, a više zbog procene da bi povratak Milutina među Srbe imao preveliki politički i bundžijski uticaj.

MOĆ MOŠTIJU

PRIČA o moći Milutinovih moštiju utkana je u istoriju crkve Svete nedelje. U strašnom zemljotresu 1803. pala je njena kupola i uništila sve pod sobom, osim sarkofaga Svetog kralja. Komunisti su 1925. do temelja su minirali hram u čijim je ruševinama skončalo više od 150 ljudi. Preživeli su malobrojni pored sarkofaga Svetog kralja nad kojim se zid nije obrušio.