TAMARI SE OBRADOVALO PUSTO POLJE LIVANJSKO: Porodica Kozomara iz Kikinde prešla oko 1.200 kilometara da bi krstila u Vrbici kod Livna ćerku

Vrata malog seoskog hrama otvorio je sveštenik Predrag Crepulja. Izašao je kada se zaustavio auto srpskih oznaka. Iz crvenog automobila izašla je devojčica u beloj svečanoj haljinici, sa venčićem šarenog cveća oko glave. Sa njom su bili roditelji. Iza njih su stigla još jedna kola. Isto iz Srbije. Došao je kum.

Kiša je stala. Oblaci su se razišli. Zasijali su zlatni zraci sunca. Nasmejalo se donje Livanjsko polje. Došla mu je troipogodišnja Tamara da se krsti. Iz Kikinde su je doveli roditelji u parohiju kojoj pripadaju njeni preci po ocu Milošu, od roda Kozomara, iz Bastasa. U kraju koji je opusteo posle zloglasne "Oluje" pre 26 godina. U toj parohiji, sa šest sela, sada je svega 25 domaćinstava.

- U crkvi svega nas šestoro, a ipak, svečano. Sveštenik se potrudio da tako bude. Čučne da Tamari priča, pa joj kaže da će je malo pomazati, a ona mirna i samo ga gleda. Nije se ni okrenula ni zaplakala. Venčić sam joj isplela od cveća koje smo pre podne ubrali na Šatorskom jezeru. Bio je to još jedan poseban dan u našim životima - pričaju otac Miloš i majka Radmila.

Od Kikinde, gde žive, putovali su 600 kilometara, u jednom smeru, da bi baš na tom mestu krstili svoju mezimicu. I kum Vlado Topalović stigao je izdaleka. Iz Novog Sada. Ni ovaj put nije mu bilo teško da u Livanjskom polju svedoči kršetnju. Drugi put kumovao je u ovoj crkvi, na proplanku iznad Vrbice.

- Prvi put sam bio kum njihovom sinu Iliji, a istovremeno i kumu Milošu. Bilo je to pre sedam, a Ilija sada ima devet i po godina. Ovakvi predeli su mi dobro poznati, jer sam rodom od Ključa - priča kum Topalović.

A njihovo kumstvo, dogovoreno je još u studentskim danima, a kad je došla "punoća vremena" da se Miloš krsti, odlučio je da to bude tamo odakle je njegov deda čije ime nosi došao u Kikindu.

- Nikada pre nisam bio u Bastasima odakle je on. Nismo ni znali kojoj crkvi pripadamo.

Nekoliko meseci smo tražili kontakte. I uspemo da zakažemo krštenje. Posle samo nekoliko dana dobijem poziv za posao - priča Miloš.

On je unuk čuvenog Miloša Kozomare, koji je posle Drugog svetskog rata u Banat stigao sa partizanskom spomenicom na grudima. Ne zna Miloš mlađi šta bi sada rekao Miloš stariji. Samo mu je žao što više nije slušao dedine priče o zavičaju.

- Kada je trebalo da se venčamo, Miloš nije bio za crkveno venčanje. Nije bio ni kršten.

Kad smo odlučili da krstimo Iliju, Miloš je poželeo da to bude u dedinom zavičaju.

Pristala sam. Krstili su se obojica. Oboje naše dece rođeno je na svece. Sin na Svetog Mateju, a ćerka na Vavedenje. Ko zna, možda neku godišnjicu braka obeležimo crkvenim venčanjem - priča Radmila.

Na dugom putu do crkve doživeli su, kažu, nekoliko čudesnih i čarobnih trenutaka. Iako su ovaj put znali gde idu i šta ih očekuje, ipak, je bilo nesvakidašnjih iznenađenja.

- Čim smo stali ispred crkve i kiša je stala. Kad se krštenje završilo, ponovo se prolomio pljusak. Isto nam se desilo ispod zaseoka Kozomare, zaraslog u drveće i šiblje.

Stali smo na put da osmotrimo, kiša prestala. Vratimo se u kola, ponovo pada. Na Šatorskom jezeru, dočeka nas gusta magla, ne vidimo ništa. Stojimo razočarani, kad odjednom, oblaci se pomeraju, kao da ih rukom neko odvlači i pred nama se ukaže predivno jezero, plavo-zelena voda, čisto kao suza - pričaju gotovo uglas Miloš i Radmila.

Još prošle godine hteli su da krste Tamaru. Bela haljinica bila je spremna, ali ih je sprečila pandemija kovida 19. Ove godine sve je bilo lepše. I nezaboravno.

DIRLjIVI SUSRETI U ZAVIČAJU

PRENOĆILI smo u Nuglašici, kod Stane Kovljenić, koja iznajmljuje sobe. U isto vreme tamo su došle još dve porodice Kozomara, koje nismo poznavali. Obe iz Beograda. I oni su došli da obiđu zavičaj predaka. Jedni su poreklom iz Bastasa, a drugi iz Čelebića - pričaju Kozomare iz Kikinde.

DVA MUŠKA IMENA U PORODICI

KOD porodice Kozomara zasad se smenjuju dva muška imena, Miloš i Ilija. Tamarin otac je Miloš i ime je dobio po dedi, a Miloš je svom sinu dao ime Ilija, pa najmlađi Kozomara nosi ime po svom dedi. Ilija nije mogao da putuje na sestrino krštenje, jer je bio na košarkaškom kampu. Ali ići će, kažu Kozomare.