ISTORIJSKI DODATAK - SRCE I PAMET NA STRANI SRBIJE: Beseda Jakova Jaše Tomića na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918.
KOSOVSKI mučenici! Sretno vam oslobođenje! Nikada u životu nisam bio toliko uzdrhtan kao u ovom trenutku. A vidim vam na licu, da ste i vi tako uzdrhtani. Mi nismo sami! Zar može biti, a da i vi ne vidite, kako se u ovoj dvorani nalazi i srpska petstogodišnja istorija, dosada tužna a sada ozarena i nasmejana.
Jaša Tomić
Može li biti da i vi ne vidite, kako na prozorima ove dvorane udaraju pahuljice belog snega, a u tim pahuljicama je duh onih, koji se nisu još ni rodili i koji će tek doći, duh budućnosti naše. Mi nismo ovde danas sami.
Jaša potom govori o "našem rešenju, da se priključimo Srbiji" i pita: "Jesmo li dobro uradili? Ako pitamo srce, kazaće, učinili ste po meni; ako pitamo pamet, i ona će nam to kazati. Nije bilo moguće obratiti se ma na koju drugu državu, da nas zastupa na svetskom divanu, na dogovorima o miru.
U Antanti ima jačih država od Srbije, ima ih uglednijih, ima i kulturnih, ali ni jedna nije tako omiljena kao danas Srbija. Srbija je danas ljubimac sveta.Molim vladu bratske Srbije da na Kongresu mira zastupa naše interese.
Naš je položaj ovde težak. Ali kad stupi Srbija, raskrvavljena Srbija velikom divanu, a kroz njene ranjene grudi vidi se velika duša njena. Pa kad ta Srbija kaže: Izgubila sam silnu krv! A u Banatu, Bačkoj i Baranji ima mnogo krvi od moje krvi, i ta krv živi, i tamo žive kosti mojih polomljenih kostiju, koje stradaju, pa kad ta Srbija kaže: dajte mi moju krv i moje kosti, da bi mogla živeti i ja i oni, zar može biti države na svetskom divanu, koja je može i sme odbiti?
I Srbija će tražiti onu krv i kosti braće Bunjevaca i drugih Južnih Slovena, koje su tako slične njenima."
O pitanju ujedinjenja Južnih Slovena, zaključio je: "Najkraći i najbolji put za ostvarenje težnje Srba, Hrvata i Slovenaca vodi preko Beograda".
Jaša Tomić je nastavio dalje: Sve što god nam ne kopa oči, reče, daćemo od srca onim narodima, koji s nami žive a nisu Srbi. I oni imaju prava na život. I jezik njihov i škole njihove, i zastavu njihovu i ime njihovo rado ćemo im ujamčiti, jer to nas ne bole.
Rado ćemo im ujamčiti pored ravnopravnosti svaki njihov razvitak, jer u njihovu razvitku ležaće razvitak nove države i razvitak čovečanstva. Ako u novoj državi počnemo raditi kao što su oni radili, mi bismo doživeli njihovu sudbinu i propali kako su oni propali.