ŽIVOT ŽIVIH RANA: Sećanje jasenovačkih zatočenika povodom 80 godina uspostavljanja sistema logora smrti u NDH

I stočnih vagona, isto tako krvavih, koji su neprestano nekud odvozili narod.

U duše i malena srca detinjstva upisivao se vrisak i jauci nedoklanih. U memoriji zamrzavale slike užasa. Oni ih i danas nose i o njima svedoče. I žive da svedoče.

- To je, dete moje, život živih rana - kaže Gordana Radojčić, selo Gornje Nabrnje, Zapadna Slavonija.

Tako se predstavlja i vraća na izvore koji joj daju snagu za još jedno jutro. Još jedno i još jedno...

- U avgustu četrdeset druge su nas okupili u selu. Ustaše, dabome. Imala sam nepunih sedam godina, a brat Aco jedanaest. Već se znalo da ubijaju čitave porodice u Lici, Hercegovini. U Slavoniji bacaju u bunare. Zatvaraju u crkve i pale. Majka je slutila da i nas čeka takva sudbina... Onda je stigla naredba da u koloni krenemo. A, kuda, nego u Jasenovac, šaputali su ljudi. Užasan je bio taj šapat koji prostruji kroz kolonu pa se vrati i uvija se oko tebe kao zmija. Steže do vrata, pa pusti. I sad, ponekad, tokom noći imam takav osećaj. Gušenje.

Sproveli su ih do Đakova. Od Đakova do Jasenovca. U vagonima za stoku. I peške, kilometrima, gde nije bilo pruge. Mnogi su ostali. Zauvek ostali na tom putu. Bila je to smrt pre smrti.

- Koliko su nas vukli do Jasenovca, ne znam, znam da su nas dvoje razdvojili od majke i starije sestre, ošišali. Pamtim jauk majke i strašne slike koje me progone... Posle pokušali i nas da razdvoje, ali smo zajedno kasnije završili u Zagrebu i tu našli spas.

Milinko Čekić, Potkozarje. Govori tiho. Gotovo nečujno.

- Bio je jul, druga godina rata, svi smo u zbegovima. Majka u naručju nosi bebu, povremeno pridigne stariju sestricu, a ja se vučem uz njih. Ustaše su nas nemilosrdno gonile...

Tek je napunio pet godina. Dovoljno da se upamti. U dečju memoriju se lakše upisuje i zlo.

Zato su ih toliko i ubijali, da ne pamte.

- Ma, sećam se svega, samo... samo pokušavam da potisnem najstrašnije slike. Da li uspevam? Ne. Leševi su plivali oko nas. Umrle od gladi i iscrpljenosti u pogledu da ne obuhvatiš.

Opet vagoni. Ponovo krv. I svuda smrt.

- To je moje sećanje - kaže Slavko Milanović.

- Gledao sam sestru dok je pored mene umirala od gladi. Imala je četiri i po godine. Zorka. Zorka joj je bilo ime. Bila nežna kao slamka. Majka je plakala, ustaše su galamile. Čuo sam kako majku teše: "Šta ćeš, ostao ti je Slavko." A meni tek šesta godina. Šta ću ja majci, samo teret da joj budem. Poželeo sam da i ja umrem.

MAJČINE SUZE

PRIČA Dare Prodanović:

- Rođena sam kada se majka vratila iz logora u Nemačkoj u koji su je iz Jasenovca deportovali. U Jasenovcu su joj ubili tri sina. Najstariji je imao šesnaest, mlađi deset i maleni mezimac, za kojim je majka plakala do kraja života, tri godine. Po povratku iz Nemačke, poželela je da rodi, da se uteši. Ali utehe nije bilo. Sve njene patnje, ja sam od nje u utrobi preuzela, uz njene suze odrasla i, evo, danas plačem, kao nekad ona.

GROTLO, PAKAO NA ZEMLjI

SUSRET i razgovor sa jasenovačkim zatočenicima upriličili su, povodom osam decenija uspostavljanja sistema koncentracionih logora Jasenovac, Muzej žrtava genocida i Udruženje logoraša Jasenovca. Tribinu sećanja u amfiteatru Narodne biblioteke u Beogradu Otvorio je dr Dejan Ristić, v. d. direktora Muzeja.

- Jasenovac je bio grotlo, pakao na zemlji i zato je važno da imamo sećanje.
Ristić je najavio da je ova tribina prva u ciklusu "Susret sa istorijom", koji će uslediti.