ISTORIJSKI DODATAK - ZAVERA ĆUTANJA O ZLOČINIMA U JASENOVCU: Knjige o genocidu nad Srbima prve su bile na nišanu cenzorskih mašinerija

- Skendere, sećaš li se kako smo nas dvojica dobila s vrha zadatak da napišemo što pre knjigu o zločinima u Jasenovcu? Odmah čim je Jasenovac oslobođen.

- Sećam se, kako ne, Branko. Radili smo i dan i noć.

- Završismo knjigu nas dvojica već pred jesen i odmah je bila odštampana. Je li, Skendere.

- Da, Branko. Ali knjigu ozgo odmah i zabraniše. Odozgo, razume se, ja je nisam tako reći ni video.

- Zar bih ja bio Krajišnik da se nisam domčao jednog primerka. Sakrio sam jednu knjigu još onda u svome zavičaju. I sad je tamo - dodao je Ćopić.

Pre gotovo punih pola veka - Kulenović i Ćopić, dvojica velikih (i) partizanskih pisaca, već prvih poratnih meseci, na sopstvenoj koži su osetili presiju jedne strategije koja će docnije biti označena kao "zavera ćutanja" o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, satelitu nacističke Nemačke i fašističke Italije.

O zabrani pomenute knjige, osim navedenog iskaza njenih autora - Kulenovića i Ćopića - nemamo nažalost nikakvih drugih, dokumentovanih potvrda. Sa toga razloga, upravo sačuvani dokumenti u koje smo imali uvid, omogućuju nam da ukažemo na nedvosmisleno prvu zabranu knjige o Jasenovcu, autora Đorđa Miliše, rođenog u Drnišu, predratnog novinara, koji je svoja sećanja pod naslovom "U mučilištu - paklu Jasenovac", u sopstvenom izdanju, objavio u Zagrebu krajem 1945. godine.

POSLE SAMO mesec-dva Milišina knjiga je zabranjena na protest sekretara papskog poslanstva pri hrvatskom episkopatu Đuzepea Masučija, što je potvrdilo reči Bertranda Rasela da je "Vatikan, posle rata, organizovao zaveru ćutanja o genocidu protiv Srba u Drugom svetskom ratu".

Slični razlozi diktirali su i da posle Prvog svetskog rata faktički bude zabranjena "Crna knjiga - Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog rata" Vladimira Ćorovića, u kojoj je autor izneo svedočanstva o stradanju Srba u Bosni i Hercegovini i po logorima u Austrougarskoj. Ubrzo pošto je objavljena, knjiga je nestala iz knjižarskih izloga, njen trag je zametnut, pa ne čudi da nije pominjana čak ni u stručnoj literaturi nastaloj do 1941. godine.

Prepoznavali su se u sudbini Ćorovićeve knjige ne samo prsti dnevne politike, nego i odjeci snažnog klerikalizma zapaćenog u južnoslovenskim zemljama Habzburške monarhije, u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pre Velikog rata. Prema arhivskim izvorima koji se čuvaju u Beču i Rimu, oba ova centra su ostvarivanje sopstvenih interesa i interesa Vatikana na južnoslovenskom prostoru obezbeđivali i preko široko razvijene mreže potkupljenih novinara i glasila, tako da je i u Srbiji pre 1914. čak 40 odsto štampe bilo pod njihovom kontrolom.

SNAŽAN TALAS zabrana na liniji jugoslovensko-vatikanskih odnosa pogotovo će doći do izražaja u vreme Konkordatske krize 1936/1937, kada su zabranjivane i uništavane knjige koje kritikuju konkordat, svakako i pod uticajem papskih propagandista i agenata.

Krajem decembra 1936. zabranjena je brošura "Primedbe i prigovori na projekt Konkordata", za koju je istraga utvrdila da je njen autor vladika Platon (Jovanović), tada episkop ohridsko-bitoljski, docnije banjalučki. Podsećamo da su posle osnivanja NDH ustaše već 5. maja 1941. uhapsile i ubile vladiku Platona, a njegovo iskasapljeno telo je pronađeno posle dve nedelje, 21. maja, u reci Vrbanji, u selu Kumsale. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi je kanonizovan.

Zabranjen je i časopis "Branič", broj 12 za 1936. godinu, zbog objavljivanja referata dr Ivana Ribara, uglednog hrvatskog i jugoslovenskog političara i advokata, koji je odmah potom ekskomuniciran iz Rimokatoličke crkve.

CENZURISAN JE I GOVOR patrijarha Varnave, koji je održao u Sabornoj crkvi u Beogradu, uoči pravoslavne Nove godine (12. januara 1937), kada je kritikovao konkordat i političke faktore koji se zalažu za tim predlogom definisan sporazum s Vatikanom.

Zabranjena je brošura "Pred konkordatom" dr Mihaila Ilića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu. Sledile su zabrane brošura Marka P. Cemovića "Konkordat između Svete stolice i Vatikana" i "Opet o konkordatu".

Tek što je izašla ispod štamparske prese, u Zagrebu je zabranjena knjiga Sime Simića "Jugoslavija i Vatikan" 15. jula 1937. godine. Vlada Milana Stojadinovića bila je neumoljiva prema svakom glasu koji je govorio protiv potpisivanja konkordata s Vatikanom.

Naročiti kuriozitet u istoriji zabrana knjiga koje svedoče o genocidu iščitava se u sudbini monografije "Beograd", koju je povodom stogodišnjice beogradske opštine objavio Balkanski institut, rukovođen idejom da monografijom bude obuhvaćena istorija jugoslovenske prestonice od najstarijeg doba do 1939. godine. Knjiga je štampana na srpskohrvatskom, francuskom, nemačkom i engleskom jeziku, a tekstove 42 ugledna autora uobličili su za štampu Sima Pandurović, znameniti srpski pesnik, Borivoje Gavrilović, novinar, i Ratko Parežanin, direktor Balkanskog instituta.

MONOGRAFIJA "Beograd" čim je odštampana u proleće 1940, posle samo nekoliko dana, svečano je predstavljena javnosti. O onome što se dogodilo svedoči novinar i pisac Vojin Puljević, prisutan tom događaju:

"Ova knjiga predstavlja jednu čudnu retkost.

Izdanje je Beogradske opštine nesrećne 1940. godine. Na jednoj svečanosti u opštini bio je prisutan i nemački poslanik (Fon Heren - prim. autora) u Beogradu. Ova knjiga tad je tek bila odštampana.

Predsednik opštine Đuričić je poklonio u znak pažnje jedan od prvih primeraka nemačkom poslaniku, koji je odmah uzeo da razgleda i kad je našao na str. 235-237 i video da je ovekovečeno vešanje Srba od strane kulturnih Nemaca - naljutio se i tražio da se to izdanje poništi.

To je i učinjeno", svedoči Vojin Puljević.

Tako pred sam rat, a onda, posle okončanja rata 1945/1946, zabrana knjiga Đorđa Miliše, Branka Ćopića i Skendera Kulenovića, zato što su u njima izneta svedočanstva o svoj bestijalnosti koncentracionog logora Jasenovac i ustaškim zločinima.

Sticajem određenih istorijskih razloga, knjige o genocidu nad Srbima u Velikom ratu, nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH u Drugom svetskom ratu, prve su bile na nišanu klerikalaca, vlasti i dnevne politike i u Kraljevini Jugoslaviji, i u socijalističkoj Jugoslaviji.

U PRVOJ JUGOSLAVIJI postojala je zvanična ustanova cenzure, za razliku od vremena druge Jugoslavije, kada je ključnu cenzorsku ulogu imao Agitprop, Agitaciono-propagandno odeljenje CK KPJ, o čijem su delovanju, u osnovnim konturama, čitaoci obavešteni u prethodnom "Istorijskom dodatku" posvećenom zabrana i cenzuri, pogotovo na polju kulture i nauke.

U tom više nego zanimljivom katalogu primene represivnih mera u ovim domenima posle 1945, kao što se vidi i iz današnjeg "Istorijsog dodatka", pred istraživačima i dalje stoje mnogi izazovi i mnoga otvorena pitanja.

Jedno od njih se tiče arhiva javnih tužilaštava na različitim nivoima, koja su imala mnogo posla i ocenjivala podobnost i nepodobnost umetničkih i naučnih dela, otvarala istrage i sudski put da ta dela ne ugledaju svetlost dana.

Ukoliko su arhive javnih tužilaštva sačuvane, a trebalo bi da jesu, u njima se nalazi pravo blago za svakoga ko nastoji da ozbiljno israži ovo važno pitanje iz naše prošlosti. Valjan podsticaj za takvo pregnuće svakako su i radovi onih autora koji su u već uspeli da istraže različite dimenzije ovog problema.