ISTORIJSKI DODATAK - UDBA HAPSI LJUBITELJE DŽEZA: Američki filmovi, džez muzika i stripovi na udaru novog režima

Najveći efekat su imale dokumentarne "Filmske novosti" o obnovi, situaciji u svetu ili proteklom ratu. Dokumentarni film Olge i Žorža Skrigina "Kragujevac ili Velike žrtve" (1950) zabranio je, a rešenje je potpisao Čedomir Minderović. Dokumentarni film Jovana Jovanovića "Titova štafeta u zavodu za rehabilitaciju" (1953) bunkerisan je od strane komisije za pregled filmova zbog uvrede J. B. Tita.

Do 1948. nacionalizovani su gotovo svi bioskopi u zemlji, a mnogi distributeri su kažnjeni kao saradnici okupatora jer su radili u vreme okupacije. Značaj filmske arhivske građe nije odmah shvaćen. Ljubodrag Dimić navodi kako je 1946. jedan deo filmskog fonda iz tašmajdanskih pećina prebačen u Borovo i pretopljen da bi se od njega dobio lepak za patike.

Po oslobođenju su osnovane cenzorne komisije od članova Komiteta za kinematografiju, Komiteta za školstvo i Komiteta za kulturu i umetnost. Komisija je izdavala tzv. cenzornu kartu, bez koje se nije mogao prikazati nijedan film.

U FEBRUARU 1949, cenzorna komisija preimenovana je u posebnu Komisiju za pregled i odobravanje filmova koja je pregledala i davala odobrenja za projekciju. Prema pravilniku o prikazivanju filmova, bioskopi su bili obavezni da prikazuju mesečne i sedmične reportaže filmskih novosti za popularizaciju privredne i društvene izgradnje.

Filmski scenariji su prolazili kroz trostruku cenzuru preduzeća, komiteta za kinematografiju i proveru nekog od agitpropovskih prvaka. U prvim posleratnim godinama isključivo pravo uvoza stranih filmova imalo je savezno filmsko preduzeće Jugoslavija, a kriterijumi cenzure su se menjali u skladu sa promenama spoljne i unutrašnje politike i ideoloških postulata.

U vreme žestoke partijske stege, niske produkcije i visokog stepena cenzure i autocenzure, nisu se otvarali brojni filmovi - slučajevi niti su se javljali tzv. disidenti tipični za šezdesete godine kao propratni fenomen liberalizacije društva.

Poznato je da je Vladimir Bakarić uticao na redosled montaže pojedinih scena u dokumentarnom filmu B. Marjanovića "Oslobođenje Zagreba" (1945). Izdvaja se i velika povika na film "Jezero" R. L. Đukića. Kritikovao ga je i A. Vučo, predsednik Komiteta za kinematografiju, zbog previše crnog prikazivanja tehničke inteligencije.

AMERIČKI filmovi su optuživani da podstiču omladinu na bekstvo od kuće, na avanturizam i kriminal i tzv. frajerstvo. Jedna od prvih žrtava zabrana bio je film "Hajdi" (1937) kome je zamerena religiozna propaganda. Francuski filmovi Le Jour se Leve (1939) zabranjen je zbog pornografskih sadržaja. Pored seksa i preterano nasilje je moglo biti povod za cenzuru, kao u slučaju francuskog filma Le Bossu. Naročito je napadan Hjustonov film "Džungla na asfaltu" "koji otvoreno podstiče provale i ucene".

Ipak i pored ovih sporadičnih napada vlast je postala tolerantnija prema stranom filmu. Istoričar Predrag Marković pretpostavlja da ravnodušnost vrhova režima prema idejnom uticaju stranog filma proizilazi iz ljubavi prema filmu samog Tita, ali i kao određeni svesno otvoren izduvni ventil za raspoloženje narodnih masa i promovisanje demokratskog imidža zemlje pred svetskom javnošću.

Posle rata česte su igranke uz partizanske i narodne pesme kao i poneki italijanski napevi. Igranke su imale ustaljenu formu - najpre bi se politički komesar obratio sa "drugarice i drugovi", a onda bi zaigrali uglavnom uz tradicionalnu muziku ili revolucionarni repertoar.

Navodi se da je neposredno posle rata urednik Radio Beograda (dolazio u uniformi sa šmajserom) bio naročito neraspoložen prema džezu zbog brzine i provokativnosti te muzike. Dobar primer odnosa prema ovoj formi muziciranja jeste i incident koji je nastao prilikom gostovanja orkestra Radio Ljubljane na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Svirana je muzika Glena Milera i ostalih aktuelnih američkih džez zvezda. Milicija je morala da obezbedi salu od navale publike, a posle koncerta Udba je počela da hapsi posetioce.

DIRIGENTA Bojana Adamiča pozvao je Radovan Zogović i hteo da ga istuče nazvavši džez "svinjskom muzikom". Zabranjen je američki džez film "Rapsodija u plavom" (1945) Irvinga Rupera zbog dekadentne muzike i propagande kakofonije.

Takođe je na zahtev Leona Daviča u Beogradu kasnije zabranjen koncert "Ulicama velegrada" (1952). Rukovodioci Radio Beograda su na indeks zabranjenih pesama 1945. stavili narodnu pesmu "Vino piju dva mila jarana" i šlager "Ti plaviš zoro bajna" zato što širi dekadentnu džez muziku.

Partija i u ovom poslu ništa nije prepuštala slučaju; trebalo je ostvariti planove i direktive o tome koja će muzika biti zastupljena po pojedinim kafanama. U "Moskvi" i "Zagrebu" ima da se sluša klasika u večernjim odelima, kod "Kovača", " Kalemegdanskoj tvrđavi" i "Smederevu" svirala bi se folklorna muzika u narodnim nošnjama dok bi se u "Lipovom ladu" i "Albaniji" mogla čuti mešovita animir-muzika.

Ipak, ni ovaj kurs nije išao bez otpora i bio je strogo kontrolisan od strane najviših partijskih instanci. Kritikuje se i dalje moderan ples (bugi-vugi, samba, džez - rumba itd) kao dekadentan jer "izvitoperuje karakter igranke i budi u čoveku najniže instinkte." Maršal Tito je u jednom trenutku negodovao protiv poplave džeza: "Pogledajte muziku, džezovi trube na sve strane i našu muziku često više ne čuješ... ljudi mogu postati deformisani a to u sudbonosnim časovima historije može biti fatalno."

AGITPROP je od početka bio vrlo sumnjičav prema stripu. Radovan Zogović je dokazivao članovima Agitpropa CK KPH kako "mi ne treba da trujemo publiku stripovanom literaturom" i da samo treba upotrebiti kratak satirični ili humoristički strip u satiričnim listovima, završavajući ga u jednom broju.

U Hrvatskoj je ipak pokrenut "zabavni list" "Kerempuh i Patak" Njihov sadržaj je ocenjen kao pornografsko-zabavni, pa je insistirano na obustavi. Po tadašnjim shvatanjima, osim što je osiromašivao ljudsku maštu, strip je promovisao vrednosti neprimerene socijalističkom čoveku: individualizam, avanturizam, noćne lokale, kriminal, pornografiju, lak način dolaska do novca.

Neposredno posle rata pojavio se strip "Tri ugursuza za vreme okupacije", u stilu predratnog stripa, ali ga je Okružni sud ubrzo zabranio.

U "Glasu Slavonije" se pojavljuju stripovi "Ratko udarnik" i "Čelični partijac", ali ni ovakvo ulagivanje autora revoluciji nije pomoglo, čuvari javnog morala su prozreli njihovu izopačnost. Osim stripova sa tematikom iz NOB-a naročito su bili nepoželjni oni vezani za tradiciju kao "Mali Radojica", stripovan ruska bajka "Vasilisa Prekrasna" ili "Nasradin-hodža". U svim zemljama iza Gvozdene zavese, pa i u Jugoslaviji, strip Volta Diznija je bio nepoželjan i zabranjivan.

POPUT stripa i džeza slični su bili stavovi prema lakoj i zabavnoj literaturi. Naročito je na tapetu bila "Grička vještica" (autorka M. J. Zagorka je 1945. bila osuđena na devet godina zabrane objavljivanja zbog držanja u ratu), ali su predrasude postojale i prema romanima Žila Verna, Džek Londona, Zona Greja, Karla Maja i drugih. Avanturizam, misticizam i fantastika koji donose ovakva dela nisu bili po volji partijskih dušebrižnika. Ovakva vrsta literature se prevodi i masovnije izdaje tek docnije pedesetih godina. Prvi kriminalistički roman je štampan tek 1955, pod nekreativnim naslovom "Iz anala naših kriminalističkih organa".

Karikatura i humoristička literatura bile su pod nadzorom partije i od njih se tražilo da u većoj meri budu politički angažovane i da ne teže jeftinoj zabavi. Strip i zabavna literatura bili su značajno sredstvo mentalne emnacipacije u totalitarnom društvu, kao i jedan od puteva kojima se komuniciralo i primale informacije o životu u kapitalističkom svetu. Podšišani travnjaci, lampe sa abažurom, kola, raskošne vile, skupa letovanja, banke - bile su razorne slike koje su stizale preko Paje Patka iz "trulog kapitalističkog sveta".

(Iz knjige „Između srpa i čekića 3“)