HRISOVULJA POEZIJI SVEDENOG JEZIKA: U manastiru Žiča i Kraljevu održan 30. duhovni sabor "Preobraženje" (FOTO)

Kako je odluku o dodeli, po tradiciji, žiri saopštio još na Spasovdan, 40 dana po Hristovom vaskrsenju, ovogodišnja "Žička hrisovulja" Vujčiću je pripala "za poeziju svedenog jezika u traganju za jedinom reči".

Ovo značajno priznanje koje podrazumeva "zlatopečatenu povelju" i preobraženjsku ikonu, laureatu je, kao jednom od 30 dosadašnjih dobitnika i čuvara srpskog pesničkog jezika i reči, takođe po tradiciji uručio gradonačelnik Kraljeva dr Predrag Terzić.

- Pesma neprestano izmiče svojoj definiciji i svaka, pojedinačno, može svedočiti o svom nastanku jer pisanje je skup pojedinačnih iskustava. Svaka pesma je plod svog pravila možda stvorenog samo za tu priliku. Kako u tom naprezanju svih čula koja nas vode u mnoštvo svetova, u zamagljene prostore, izdvojiti reči koje će tvoriti pesmu? Kako iz te ustalasalosti reči i vatre jezika, izvući ono što nazivamo pesmom? Putevi ka pesmi su različiti i vrlo tajnoviti - besedio je Nikola Vujčić.

- Ja pišem sporo i u mahovima, uvek olovkom, a onda se dugo vraćam svakoj reči. Nekada pesma nastane iz samo jedne reči kao i biljka iz klice ili neke jake slike koju sam spazio i koja u meni odjekuje, a onda je za nju bitna svaka reč, njen oblik i zvuk, ritam stiha...

Laureat je u svojoj besedi naglasio i da "reči u sebi, u svojim slojevima koji pamte, nose unutrašnje svetove i daleka vremena".

- Puno je merača koji mere naše živote, koji žele da nas svrstaju i ukalupe, da uđu u sve pore našeg bića. Mere nas a da za to i ne znamo. Mere naša osećanja, otkucaje srca, krv, plakanje, mere i našu dušu koju "još niko nije video" – dodao je, između ostalog, Vujčić.

- Praznina se naselila u čoveku modernog vremena, to je prostor bez prisnosti i smislenosti. Pretvaraju nas u brojke, u statistiku, u bezličnu masu. Danas je, možda, ključno pitanje – kako sačuvati sebe i svoj glas da se ne utopimo u tu bezličnost? Mene od toga spasava pesma.

- Čini mi se da je prirodna stvar da Žiča ima jednu manifestaciju ovog tipa i da nije slučajno da je to baš pesnička manifestacija, zato što ovde nekako, otkad znam za sebe, a obeležen sam ovim prostorom, od prve svoje svesnosti imam utisak da svaka travka peva, da je ovde svaki kutak poezija - rekao je glumac Nebojša Dugalić koji je odrastao i stasao nedaleko od srednjovekovne zadužbine Nemanjića nadomak Kraljeva.

- Gde god sam gledao još tim detinjim očima, sve mi je ovde bilo pesništvo. Tako da mi sve to dođe kao neki prirodni nastavak onga što Žiča već vekovima jeste i što će, nadam se, biti i posle drugog dolaska Hristovog.

- Važno je da sve što se vezuje za praznike bude u duhu tog praznika, da zaista bude u skladu sa onim što Preobraženje jeste, a to je da se svi mi, negde iznutra, svim svojim pred Gospodom preobrazimo. Kada se ljudi saberu oko takvog nauma, onda zaista ceo svet izgleda drugačije – dodao je Dugalić, ponovivši još jednom da za njega svi putevi vode u Žiču - istakao je Dugalić.

- Jednom sam na pitanje novinara rekao da se osećam kao Mojsije koji je lutao pustinjom 40 godina, a onda došao u obećanu zemlju. Tako i ja osećam da mi je ceo život zapravo povratak ovde odakle sam i počeo. Samo se nadam da će kako godine odmiču biti sve više vremena da boravim u Žiči. Svi mi postojimo da bismo negde nečemu poslužili, ali svako od nas ima neke svoje intimne gladi i neke svoje prostore gde se oseća najviše svoj. Meni je Žiča tako nešto.