ISTORIJSKI DODATAK - SLOBODA ZA LJUDE "NEOŠIŠANE" MISLI: Studenti Beogradskog univerziteta pod lupom partije i Službe bezbednosti

Formirana je i komisija za preispitivanje njihove moralno-političke podobnosti. Kampanju čišćenja pratili su mediji pozivajući na progon neprijatelja i reakcionara među studentima. Do avgusta 1946. ispitano je 167 optuženih, od toga je 153 isključeno. Stanje, međutim, nije zadovoljavalo; neprijateljska aktivnost studenata kroz sektašenje, cepanje parola, ispisivanje grafita, kritikovanje partijske politike i slično se nastavila, pa je u proleće 1947. ponovo počela kampanja uklanjanja otvorenih neprijatelja. Partija je 1948. procenjivala da na Univerzitetu postoji 1-3% izrazito neprijateljskih elemenata koji su sarađivali sa okupatorom.

Na Pravnom fakultetu naročito se isticao kružok Stojana Protića, čiji su članovi kritikovali vlast i provocirali studente šovinističkim ispadima. Na istom fakultetu, novembra 1947, uhapšena je i grupa od 20 studenata - neprijatelja koji su se sastajali po stanovima i kritikovali režim. Zahvaljujući činjenici da je jedan od njih bio glumac u filmu "Besmrtna mladost", kažnjeni su sa svega 2,5 meseca zatvora. Ovakve grupe su bile mnogobrojne, naročito na fakultetima društvenih nauka (Filozofski, Pravni i drugi) a kazne su mogle biti i do 10 i više godina (Pekićeva grupa).

POTOMCIMA osuđenih reakcionara bio je posebno otežan i odlazak u inostranstvo na usavršavanje, za šta je takođe traženo mišljenje komisija i karakteristike. Đorđe Pandurović, na primer, odbijen je od nadležnog odbora uz zanimljivu karakteristiku: "Bio je naklonjen kvislinzima, ali se vešto čuvao da svoje simpatije ne ispolji. Po oslobođenju mobilisan je u JA gde se nalazi i sad." Nešto liberalniju politiku pri upisu reakcionarnih studenata izgleda da je vodio Ljubljanski univerzitet gde su mnogi studenti-reakcionari iz Srbije koji se nisu mogli upisati na Beogradski univerzitet (ili bar ne ono što su želeli), dobili šansu da postanu akademski građani (advokat V. Guberina, inž. S. Stefanović, stomatolog Dobrivoje Tomić i mnogi drugi). (...)

Po sukobu sa IB 1948, na udar i pod lupu partijskih organa i službi bezbednosti naročito su došli profesori i studenti koji su bili protiv rukovodstva KPJ i koji su podržavali politiku SSSR-a i informbirovskih zemalja prema Jugoslaviji. Profesori M. Mirković i D. Dohčević otvoreno su se opredelili za IB i zbog toga su udaljeni sa fakulteta (kasnije i uhapšeni). Prema jednom izveštaju Udbe o stanju na Beogradskom univerzitetu iz 1951, od 25.000 studenata na BU 2.636 su bili članovi partije ili kandidati, od toga se za IB do oktobra 1951. izjasnilo 1.128 lica (42%) uz 154 mermeraša, na Medicinskoj velikoj školi od 1.533 partijaca 640 se izjasnilo za Staljina uz 50 mermeraša, na Tehničkoj velikoj školi od 1.570 evidentirano je 692 ibeovca i 54 mermeraša. Ukupno je do tada bio utvrđen broj 2.553 lica po liniji IB.

NA PLENUMU GK SK u Beogradu iz januara 1953. iznet je podatak da je oko 700 kažnjenih zbog IB na Univerzitetu. Prema podacima saradnika Udbe, ozbiljne informbirovske grupe profesora i studenata raskrinkane su na Filozofskom, Poljoprivrednom i Ekonomskom fakultetu. U toku 1951. otkrivene su tri informbirovske grupe - M. Šćepanovića na Novinarsko-diplomatskoj visokoj školi, Borisava Kosovca na Pravnom i Dragana Gvozdenovića na Ekonomskom fakultetu. One su pripremale propagandne akcije protiv vlasti, nameravale da stupe u kontakt sa ruskom ambasadom, kao i da kamenuju ili dignu u vazduh Američku čitaonicu. Zapaženo je da IB neprijatelji koriste nove metode rada.

Na Filozofskom fakultetu grupa N. Gaćeše i M. Perovića agitovala je protiv državnih i partijskih mera koje su se odnosile na studente, protiv drugog narodnog zajma, izbora za Narodnu skupštinu i Narodni front 1950, "i stvarali ideološku zbrku i defetizam među studentima popularisanjem SSSR-a i Kine a osobito njihove moći u vezi sa Korejskim sukobom vodeći svake večeri diskusije po sobama u studentskom domu. " (...)

Pojedini studenti su bili sumnjivi jer su odbijali da preuzmu rukovodeće funkcije, kao Sima Ćirković i Gojko Lađević, koji su bili predviđeni za članove komiteta Ekonomskog fakulteta, ali su odbili pod izgovorom da moraju da uče. Kao forma neprijateljskog delovanja pojedinih partijaca označena je i podrška štrajkovima protiv režima studija na Građevinskom, Mašinskom i drugim fakultetima. Na Arhitektonskom fakultetu je 1951. registrovana grupa studenata informbirovaca dok je partijski sekretar na ovom fakultetu, Momir Antonić, raskrinkan kao ruski špijun i osuđen u procesu četrnaestorici na 12 godina robije.

FORUMOM IB propagande ocenjeno je i nametanje sovjetskih skripata i knjiga kao osnovnih učila za svoje predmete od strane profesora. D. Todorovića, K. Vasiljevića i B. Raca na Ekonomskom fakultetu, a profesoru Poljoprivrednog fakulteta J. Drakuliću zamereno je što "redovno donosi neku rusku knjigu na čas i ostavlja da je studenti razgledaju preko odmora". Saradnici Udbe su ocenili da su na Pravnom i Ekonomskom fakultetu još u upotrebi udžbenici prosovjetskog karaktera koji glorifikuju sovjetsku praksu. Uočeno je da i "reakcionarni studenti" pritajeno deluju u novim uslovima kritikujući vladine ekonomske mere, politiku stipendija i studentskog standarda. Kao primer se navodi V. Sinđelić, apsolvent Veterinarskog fakulteta, koji komentariše kako su zagrebački studenti demonstrirali u vezi sa novim platnim sistemom, dok u Beogradu niko ne sme ništa da preduzme; ili Velibor Krdžić, student druge godine Ekonomskog fakulteta, koji glasno čita i komentariše bilten Engleske čitaonice u prisustvu ostalih studenata.

Pedesetih godina isterivanje studenata i profesora sa BU se kvantitativno smanjuje, mada se i dalje pokreću postupci protiv narodnih neprijatelja, organizuju javna suđenja, rasprave i pokreću kampanje radi raskrinkavanja i propagande protiv neprijatelja socijalizma. Takvi su slučaj Jurišić-Builo na Građevinskom fakultetu, isterivanje profesora Dušana Nedeljkovića i Aleksandra Kostića 1952, bojkot predavanja Vladimira Dedijera 1954. i drugi. Nezadovoljstvo i politički radikalizam studenata ispoljavali su se u pojedinačnim i izolovanim akcijama kritike i izliva nezadovoljstva, izazvanog između ostalog brutalnim akcijama partije i države u kažnjavanju nepodobnih studenata. Zanimljivo je da do prvih masovnih delimično organizovanih studentskih protesta dolazi tek smanjenjem državne represije u svim društvenim sferama (oktobar 1953).

PREOKRET u kulturi lagano nastupa posle 3. plenuma CK KPJ (decembar 1949) koji se ograđuje od dogmatizma, pragmatizma i partijskog arbitriranja u kulturi. Odbačena je zabluda da se primenom administrativnih mera u tačno isplaniranim rokovima može izmeniti ljudska svest. Proklamovana je sloboda za stvaraoce koji su široki i raznovrsni u shvatanjima, a ne "ljudi čiji će umovi biti podšišani na isti način". Ta sloboda se nije smela doslovno uzeti; važila je samo za "slobodne socijalističke ljude". Prihvatanje ovako shvaćene idejne raznovrsnosti potvrđeno je na 4. plenumu u leto 1951. i godinu dana kasnije na 6. kongresu KPJ/SKJ, kojim je ozvaničena liberalizacija u svim sferama društva. Najpre su se usudili da "neošišano misle" i iznose vodeći državni funkcioneri Milovan Đilas i Edvard Kardelj, da bi ih, uz inerciju, bojažljivo sledili partijski aparatčici. (...) Sukob tvrde i meke linije u komunističkoj vrhušci kulminirao je na 3. kongresu Saveza komunista Srbije aprila 1954. Kao na 6. kongresu, partija se ni ovde nije precizno odredila prema umetnosti i kulturi, smišljeno sebi ostavljajući odrešene ruke.