KRALJEVIĆ PLANINSKIH VRHOVA: Momčilo Kralj (17) najmlađi je član Planinarskog kluba Pobeda koji se popeo na najvišu tačku Ararata

Izazov i za starije planinare, vrh visok 5.137 metara, gimnazijalac iz Beograda savladao je snagom, voljom, ali i mladalačkim entuzijazmom.

Ekspediciju iz Srbije činilo je dvanaest ljubitelja prirode i osvajanja njenih vrhova. Najstariji član ekipe bio je više od pola veka stariji od Mome. Uspon na Ararat nije bio lak zbog velike razlike u temperaturi, u podnožju je bilo 40 stepeni, dok ih je na vrhu, večito prekrivenom snegom i ledom, dočekala izuzetno niska temperatura, čak sedam stepeni ispod nule.

Jak vetar i klizav teren dodatno su im otežavali kretanje, ali svi uporni planinari stigli su do cilja.

- Bilo je neponovljivo - govori nam Momčilo Kralj. - Izazov je bio veliki, ali nisam se bojao. Neopisiva je sreća koju sam osetio kada sam shvatio da sam uspeo. Na vrhu nas je dočekao magičan prizor koji nijedan objektiv foto-aparata ne može verno da prenese. Te slike ću zauvek nositi u sebi. Mada na fotografijama izgleda kao da se grupa ljudi popela na Avalu i zabola zastavu, nama nije bilo tako. Čudesan je osećaj kad si tamo. Jak vetar, razređen vazduh, atmosfera u grupi kada smo shvatili da je sve prošlo kako smo planirali. Neverovatno!

MOMA je napravio hiljade malih koraka i manjih pobeda da bi stigao do ovog cilja. Uz oca Ranka, dugogodišnjeg planinara i vođu ekspedicija, verao se po brdima i pre nego što je krenuo u osnovnu školu.

- Planinarim duže nego što znam za sebe. Ne pamtim gde sam sve bio. Idem sa tatom i - ne žalim se. Pitam ga samo kada i gde putujemo - neposredan je Moma.

Osvajao je prvo male vrhove, a onda se peo sve više i dalje. Bio je na vrhu Atosa, pa na najvišem vrhu marokanskog Atlasa (4.167 metara). Najveći izazov za njega je bio uspon na Prokletije.

- Uspon na Prokletije mi je bio mnogo teži nego na vrh Ararata - kaže nam Moma. - Ararat je kupasta, vulkanska planina i mnogo je bilo lakše da je savladamo. Imao sam već uspon na više od 4.000 metara i otprilike znao sam šta me čeka. Osim oštrih promena vremena, stalnog rizika od lavine, potreban je i dobar vodič. A mi smo ga imali.

VOĐA ekspedicije bio je Vlada Matković, predsednik Pobede iz Beograda, inače najbrojnijeg planinarskog kluba u Srbiji. Doajen planinarenja i osvajač mnogih planinskih vrhova pet puta je išao u pohod na planinu smeštenu na severoistoku Turske, nedaleko od granica sa Iranom i Jermenijom.

- Momčilo je izuzetan momak i za njega je ovo bio poseban izazov - govori nam Matković. - Moma ne treba da potcenjuje svoj uspeh. Ima samo 17 godina, a popeo se na veoma visok vrh. Nijednom njegovom vršnjaku iz Pobede to nije pošlo za rukom. Bio bi ovo za njega opasan uspon da nije prošao obuku i ranije išao na velike visine. Svi koji se penju više od 3.000 metara u opasnosti su od visinske bolesti, koja može da dovede do edema pluća. Zato smo u svakom kampu merili saturaciju. Jak vetar nas nije iznenadio. Vreme nas je poslužilo, bez problema smo se popeli i sišli.

Vođa ekspedicije priznaje da mu je pomoć "kraljevića planinskih vrhova" mnogo značila:

- Kad mu kažem: "Momo, ponesi uže", on ne pita: "Zašto ja?". Ako treba da se nešto ponese od zajedničke opreme, Moma prvi skače. Ako treba da se donese vode, on je već doneo. To je naš Moma. Njemu ne treba nešto dva puta reći. Mnogo mi je drago što je bio sa nama u ekipi. Pomagao mi je svakodnevno, bez obzira na to što je bio najmlađi.

SPORTSKI duh Moma već godinama razvija i u ragbi klubu Crvena zvezda. Nekoliko puta nadmetao se u planinarskoj orijentaciji, i bio juniorski prvak Srbije. A, u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji član je planinarske sekcije.

- Zavoleo sam planinarenje kao dečak i uvek ću ga voleti. Obožavam planinu i visinu - kaže Moma. - Skoro sve vrhove u Srbiji sam upoznao, a voleo bih da savladam još mnoge širom sveta. Svaka planina je drugačija i ima svoje čari. Najviše se bojim neopreznih planinara koji druge dovode u opasnost. Kad je vrh u snegu i ledu lako može da se napravi lavina. Planinarenje je najbolji spoj sporta i turizma.

Voleo bi Moma i da se ponovo penje na najviši vrh marokanskog planinskog lanca Atlas. U stvari, više bi voleo da opet vidi sve gradove kroz koje je tada prošao i uživa u marokanskoj kuhinji koja ga je osvojila. Pre toga, ispred njega je Triglav, čiji će vrh dohvatiti za dve nedelje.

PRVI PUT NOSIO DEREZE

- ZA uspon na Ararat nije potrebna posebna oprema, osim dereza za hodanje po snegu i ledu - kaže Momčilo. - Bilo mi je neobično da hodam u njima. Prvi put sam ih obuo. Oprema, za divno čudo, nije bila mnogo teška. Uspon na Ararat trajao je četiri dana. Prvog dana smo se popeli do prvog kampa koji je bio na 3.200 metara, sledećeg smo stigli do 4.200 metara, a onda smo oko jedan posle ponoći krenuli ka vrhu. Stigli smo oko devet ujutru. Na prvom kampu u povratku imali smo dovoljno vremena da se odmorimo i da skupimo snagu za povratak. Četvrtog dana bili smo na mestu odakle smo krenuli. Iz večite zime vratili smo se u leto, iz zimskih jakni u majice.

KRENULI U POHOD NOĆU

SEZONA penjanja na planinu Ararat je kratka, traje samo dva meseca tokom jula i avgusta, premda ljudi kreću već sredinom juna, ali i u septembru. Za prosečnog penjača potrebno je tri dana da se dođe do vrha. Na prvih nekoliko kilometara mogu se sresti koze kako pasu na travnatim padinama i videti nomadski šatori. Planina ima svoju mikroklimu sa jakim vetrovima, velikim snegovima i zaslepljujućom maglom. Gore je i Sunce opasno jer je njegova toplota često uzrok lavinama. Nije čudo što su planinari Pobede krenuli u pohod noću.