ISTORIJSKI DODATAK - KOMUNISTA ILI PRIKRIVENI KATOLIK: Učešće Vatikana u gašenju lampi u jugoslovenskoj balkanskoj birtiji

Rođen u Katoličkoj crkvi, prvi put venčan u Pravoslavnoj, jugoslovenski maršal je bio zvanično ekskomuniciran iz katoličke zajednice. Ostaje pitanje da li je napravio ličnu evoluciju i vratio se svojoj prvoj crkvi. U knjizi objavljenoj 2005, slovenački pisac Žarko Petan je tvrdio da je vođa najmasovnijeg ateističkog pokreta u istoriji svih jugoslovenskih naroda bio "prikriveni katolik". Ne mora se verovati zapisima Milovana Đilasa da je pred svojim saborcima izražavao sumnju u teorije o nepostojanju boga. Žarko Petan je tvrdio da raspolaže izvorima da je Tito tražio od Katoličke crkve da mu neposredno pred smrt pošalje sveštenika. Dva meseca pred smrt (1980), na samrtnoj postelji u Ljubljani posetio ga je sveštenik Franc Križnik. Križnik je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, u martu 1980. Za vreme zvaničnog susreta sa papom 1971, jedan čas je predstavljao zatvoreni susret.

U drugom razdoblju, od ratne krize fašističkih zemalja 1942, postojali su kontakti vlade Sjedinjenih Država i Vatikana. Oni će se plodonosno nastaviti posle 1945. i završiti stvaranjem Svete alijanse između dve strane. Katolička crkva je doživela ideološku evoluciju, od protivnika parlamentarne demokratije, do njenog glavnog zagovornika: Osnova u stvaranju ovog nevidljivog, ali sveprisutnog saveza su pregovori Vatikana i slobodnih zidara Austrije i Nemačke, od marta 1968. do januara 1983, kada su konačno i postignuti.

SA VATIKANSKE STRANE ih je vodio kardinal Franjo Šeper, prefekt Kongregacije vere u Rimu. On je ranije bio zagrebački nadbiskup i poglavar Hrvatske katoličke crkve. U mladosti, ljuti neprijatelj zapadne anglosaksonske civilizacije i jedan od organizatora univerzitetskih sekcija organizacije "Križara", postao je glavni posrednik za prihvatanje te poročne civilizacije.

Sa masonske strane pregovore je vodio Kurt Bareš, veliki meštar Velike austrijske lože. O tome je 1983. objavio celu prepisku. Novi papa Jovan Pavle II ih je posle 1978. ubrzao i uspešno okončao. Prvi sporazum sa austrijskim masonima je postignut 1974. Crkva je pristala da ukine ranije zabrane učešća katolika u masonskim ložama. Od tog vremena je upadljivo pristupanje hrvatskih katoličkih sveštenika masonskom pokretu. Hrvatski istoričar Ivan Mužić (1984) opisao je "neprisilno, ali intenzivno masoniziranje hrvatskog katolicizma". To je naročito prihvatilo niže sveštenstvo. Katolička crkva je time postala produžena ruka američke spoljne politike. Politička globalizacija pod vođstvom američke vlade i masonskih uporišta u "Trilateralnoj komisiji" prenela se i na poduhvate ujedinjenja svih religija i ustanovljenih crkava pod vođstvom rimskog pape. On je proglašen duhovnim ocem zapadnog hrišćanstva i katoličkog i protestantskog usmerenja.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

U diktaturi despoti nisu sami

OMLADINSKA pobuna na univerzitetima 1968. bila je više indikator određenog stanja u društvu, nego što je bila posledica nečeg i uzrok nečeg. Na omladinskoj pobuni u junu 1968, Tito je na svoj način maestralno odgovorio prividnim popuštanjem, a stvarno prevođenjem žednih pametnjakovića preko vode. Neke nezadovoljne je korumpirao zapošljavanjem na unosnim mestima sredstava informisanja, u prosveti i delom diplomatiji. Opasnu manjinu je trajno izolovao. Takva pobuna iznutra, za odbranu socijalizma, više se neće ponoviti do njegovog sloma 1992.

Tito je to uradio sazivanjem jednog svog "partijskog aktiva", koji je kao ustanova vladanja bila značajna i odlučujuća ustanova u njegovom vršenju vlasti. U svakoj diktaturi, despoti nisu sami. Kraj njih je uvek advokat koji njegovu volju prevodi u zakone i legalizuje. "Partijski aktiv" je ustanova koja nigde nije pravno formirana. Sarajevski pravnik Atif Purivatra je sastavio jednu apologetsku knjižicu. Sama reč je ulazila u rečnike u vreme socijalizma. Tada (1950) je Tito sam pomenuo - da treba "mobilisati čitav partijski aktiv protiv svakog pokušaja grupašenja i frakcionisanja".

Ako se u svim tadašnjim diskusijama u zatvorenim političkim krugovima zaista spominje da je to pomišljao na poziv sovjetske armije na intervenciju, da se sam ispovedi da već dve godine preispituje sam sebe da li je išao pravim putem, on je posle omladinskih nemira 1968. doneo potpuno drugačija naređenja. Učesnik tog "partijskog aktiva", na jesen 1970. - urednik nedeljnog lista "Komunist" - Mirza Bašić 1995. je objasnio da su na njemu donesene mere koje su vodile proglašenju nezavisnosti republika. Hteo je da preuzme slavu vanpartijskoj opoziciji u tom kolosalnom istorijskom slomu. On veli da je Tito zahtevao donošenje amandmana na Ustav iz 1963, a to je bio već drugi njihov talas, u smislu još većeg osamostaljenja republika i autonomnih pokrajina, od federalne vlasti.

MIRZA BAŠIĆ VELI da je amandman za Bosnu i Hercegovinu (18. iz 1972) doneo formulaciju po kojoj je pravi sadržaj bio "između redaka, Država bosanskohercegovačkih Srba nije Srbija, država bosanskohercegovačkih Hrvata nije Hrvatska. Njihova država je Bosna i Hercegovina". To je vreme kada je za srpski narod to značilo da se njegovi delovi u drugim republikama više ne računaju u njegovu etničku celinu. Prema popisu stanovništva iz 1971, Srba je ukupno bilo 8.143.246. Od toga je na užem području ("Užas" od "Uža Srbija") 4.699.415, a u drugim republikama i pokrajinama 3.443.831 stanovnika. U Bosni ih je bilo 1.393.000, u Hrvatskoj 626.000, u Vojvodini 1.089.130, Kosovu 228.264, Makedoniji 46.000, Crnoj Gori 39.000. Ako bi se uračunao i broj onih koji su se deklarisali kao Jugosloveni i onih koji su sintetizovani u veštačke nacije, taj bi broj bio znatno veći.

Donošenje najpre ustavnih amandmana, a zatim i novog ustava 1974. na taj način izazvalo je uzbunu u nacionalnim odnosima. Oni su i tako bili prenapregnuti i pretili stalno novim provalama. U Hrvatskoj su od Ustava iz 1963. nastojali da u svim oblastima života izraze povećan značaj identiteta. Kultura je postala poprište carovanja mitova o prošlosti, a u pitanjima jezika ostala je predratna rugalica da od devetog veka imamo nacionalne alfabete, ali ih do danas nismo naučili. Doneta je odluka da se i "Enciklopedija Jugoslavije" usaglasi sa egzistencijom etničke posebnosti. Njen glavni urednik, Miroslav Krleža, počeo je to odmah da radi. Iako lucidan posmatrač i iskreno prepadnut da se jugoslovenska zajednica raspala, on je i sam znatno doprinosio da se taj brodolom ostvari. Pisao je da dolazi vreme kad će se u balkanskoj birtiji pogasiti lampe. U julu 1971, na jednoj političkoj diskusiji partijskih vrhova rekao je da će genocidni građanski rat 1941-1945, u poređenju sa novim građanskim ratom koji dolazi, izgledati kao "plavi otok" u idiličnoj izmaglici.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Prva pretnja građanskim ratom

OVAKVA početna reakcija na omladinsku pobunu po univerzitetima izazvala je protivtalas separatizma u Hrvatskoj, koji je pretio da će se pretvoriti u građanski rat. Centralni komitet je, pod vođstvom ekonomiste Savke Dabčević-Kučar, dao inicijativu za uzbunu u javnosti zbog opasnosti od novog centralizovanja. Posebnu ulogu je dobila Matica hrvatska, Društvo književnika i zagrebačko Sveučilište. Lanac novih listova "Hrvatski tjednik", "Hrvatsko sveučilište", "Dubrovnik" prelaze granicu koju im je rukovodstvo odredilo. Talas srbofobije je otrovao hrvatsku kulturu, bez mere i zazora. Bivši "vojnici partije" u kulturi, general Franjo Tuđman i naučnik Ivan Supek postaju stegonoše u tom hvalisavo nazvanom "Hrvatskom proljeću".

Štrajk studenata na univerzitetu je postavio nekoliko zahteva, kao program koji je Centralni komitet hteo da društvo primi. Na prvom mestu bilo je da se Ustav izmeni u smislu proglašenja maršala Tita za doživotnog predsednika. Savka Dabčević Kučar se umorila tvrdnjama da je u Hrvatskoj doneto "plebiscitarno rješenje" da se to uvede kao ustavna odredba. Tito će to zvanično i postati. Doživotni predsednik je monarh, kao doživotni kraljevi u nekim evropskim zemljama. Više je to bio napor da se dotadašnja tekovina slabljenja federacije iznutra održi u životu, nego da se Titova vlast održi u životu.

Ustav iz 1974. je Jugoslaviju pretvorio u konfederaciju. Za Srbiju je otežavajuća okolnost bila ta što su autonomne pokrajine dobile nedeklarisani status republike. U dve autonomne pokrajine obavljalo se 40% funkcija Republike Srbije. Tito je opet napravio ono što je ranije uvek radio - slomio je opoziciju kojom nije upravljao, pa zatim sam preuzeo da ostvari njene ciljeve. Ostaće budućim istraživačima da provere u kojoj je meri donosio ove odluke zajedno sa svojim masonskim prijateljima u Zapadnoj Evropi, posebno Velikoj Britaniji. Spoljni dug Jugoslavije je bio 19 milijardi američkih dolara, a sva rešenja su tražena u novim zajmovima koji su taj dug brzo povećavali.

Srbi su iz krize donošenja ustava 1974. izašli politički unazađeni. Žestoko su napadnuti i kažnjeni svi koji su pravili analize toga ustava sa ove tačke gledišta. Vodeći filozof i pravni stručnjak beogradskog univerziteta Mihailo Đurić kažnjen je robijom za analizu po kojoj je Jugoslavija ovim ustavnim promenama prestala stvarno da postoji. Kao odgovor na masovni pokret u Hrvatskoj 1970-1972, Srbi su u Hrvatskoj spontano odgovorili stvaranjem seoskih noćnih straža, za zaštitu od napada odrešene nacionalističke rulje. Kulturno udruženje "Prosvjeta" je organizovalo manifestaciju u Kninu, na koju su bili pozvani književnici i ugledni intelektualci iz Srbije. Ta organizacija je ocenjena kao opoziciona srpska nacionalna partija. Tito je, kao odgovor, organizovao vojne manevre. Slično kao što su 1917. organizovali jedinice "Zelenog kadra" po šumama, kao što su na maršovanje hrvatske "Seljačke straže" 1939. kroz njihova sela organizovali "Srpske straže" sa šajkačama, i 1971. su prvi na svojoj koži osetili pretnje dolazećeg građanskog rata.

KOMBINACIJA BLAGOSTI I BEZDUŠNOSTI

NAJBOLjU OCENU o Titu ostavio je njegov saradnik od 1941. Koča Popović: "U središtu naših vlastitih htijenja, razumnosti i poštenja leži i vreba otrovni pauk, star ali opak, blagoglagoljiv ali surov, tobože čio, a proždrljiv, koroziran i truo, tobože blag, a sebičan i bezdušan, od vlasti i starosti... oceđeni starac koji, bez obzira što se šepuri i skakuće - hoće da bude glavni glumac u svemu... Prema SSSR-u, kombinacija skleroze - svemoći i kapitulantstva. Intimno neizlečivo kapitulantstvo na bazi potpuno zastarelih predstava o socijalizmu, a posebno o prvoj zemlji socijalizma i njenoj politici. Jezivost je evolucije - petenovske - od vođe oslobodilačke borbe do vođe kapitulacije, što se ne može drugačije objasniti nego upravo sklerozom i nezajažljivom željom za vlašću".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Buđenje mladih muslimana

BOSNA i Hercegovina je doživljavala sličnu dramu kao Hrvatska. Iako tu noćne seoske straže nisu stvorile generalnu probu za kasniji građanski rat, seljenje naroda iz političkih razloga se povećalo. Retko koji intelektualac otrpi strah i ostane u Sarajevu. Obnovljena je organizacija Mladi muslimani. Ona je iz rata 1945. izišla kao ilegalna organizacija iz nacističke okupacije. Za vreme rata, svoju ideologiju su izgrađivali i u berlinskom časopisu Moslemische Revue , prihvatili nacizam, ali ne i evropski sistem partijskih okupljanja, kao ni jednu evropsku partiju za saveznika.

Posle 1945, Mladi muslimani se polako obnavljaju. Grupa od četiri mladića je neka vrsta vođstva. Tu Alija Izetbegović piše za list "Mudžahid" ("borac na božjem putu"), tajno objavljivan na šapirografu 1946. Njegov glavni urednik Halid Biber je bio uhapšen i streljan. Kad su početkom 1946. doneli odluku da pokrenu masovni pokret, bili su pohapšeni. Izetbegović se pred policijom najčvršće držao i dobio najdužu kaznu zatvora od tri godine. Do 1949. narasli su u organizaciju od nekoliko stotina tajnih članova. Polažu zakletvu, u kojoj reč "džihad" ima pravo mesto. Zaklinju se da će za izdaju primati i smrtnu kaznu. Otkriveno je 806 organizacija. Njihov ideološki cilj je raditi i pripremati globalni "Islamistan". Društvo bi se organizovalo po principima reislamizacije, uvođenje šerijatskih i verskih propisa u sve ustanove društva. Banke posluju bez profita, samo vojna industrija je državna, ostalo je privatna delatnost. Zemlja je državna, prema starom islamskom propisu, i onih koji je obrađuju. Za muslimane u Jugoslaviji zahtevaju da se pišu sa velikim slovom "M", kao nacionalni pojam.

Alija Izetbegović je u svojim uspomenama (2001) zabeležio da je i sam bio izložen opasnosti da skrene sa verskog puta. Na pravnim studijama se deklarisao kao Srbin, a zatim vratio pravom putu. Do 1970. formulisaće svoje glavno delo "Islamska deklaracija". Bio je pod uticajem islamskih mislilaca, posebno najznačajnijeg ideologa modernog fundamentalizma Santa Kutba (Qutb). Ta knjižica je dve decenije kružila u rukopisu, a zatim objavljena 1991. u Sarajevu. Drugu njegovu knjigu "Islam između istoka i zapada" odbili su da objave u izdanjima sarajevske "Islamske vjerske zajednice", jer se nisu slagali da sve ustanove islama treba uvesti u savremeno društvo. Beogradski intelektualci, a najviše Dobrica Ćosić, pomogli su da njegova druga knjiga bude objavljena u Beogradu 1981. Knjiga je postigla više izdanja na engleskom jeziku, uz opšte priznanje da je Izetbegović jedan od najistaknutijih islamskih mislilaca u celom svetu.

Sudskim procesom 1981, čelnici novog pokreta Mladi muslimani bili su kažnjeni, pa je Izetbegović bio osuđen na višegodišnju robiju. Odležao je šest godina, od ukupno 14 presuđenih.

U Bosni i Hercegovini se dešava ista stvar kao i u Hrvatskoj - ciljeve koje su improvizovane organizacije htele da sprovedu u život preuzimao je na sebe Savez komunista da ih ostvari. Deo državnih i partijskih funkcionera su u isto vreme i vodeći ideolozi, kasnije i političke vođe stranaka (Nijaz Duraković, Zlatko Lagumdžija, Arif Tanović, Muhamed Filipović). Bivšu komunističku partiju su pretvorili u muslimansku partiju, koja je prekinula sa svojim istorijskim izvorom.

NEUSPEŠAN POSLEDNjI MANEVAR

TITO JE PRED KRAJ života pokušao da napravi neke izmene i izbegne sistem rotiranja predsednika jugoslovenske države. Njegovom smrću prestala je ta funkcija "doživotnog predsednika". On je, najpre, bio odredio Branka Mikulića za svog naslednika. Bio je redak političar izvan kruga "titića", nije se obogatio. To je javnost sa olakšanjem prihvatila jer se očekivalo da će jedan hrvatski predstavnik iz Bosne i Hercegovine biti manje napadan za velikosrpski unitarizam. Slovenačko partijsko vođstvo je to onemogućilo i vratilo sistem političke rotacije u život. Iako spolja gladac, Tito je već više godina bio iznutra oronuo, povodljiv i popustljiv.